Na pitanje postavljeno u naslovu logičan odgovor je naravno da ne, ali nakon čitanja i analize odredbi Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014 i 96/2015-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZOBS, to i nije tako sigurno.
Ovde je reč ponovo o istoj stvari kojom smo se već toliko puta bavili, loše napisan propis i loše tumačenje istog. Bicikliste smo uzeli kao pokazni primer, ali nedoumice u vezi njih važe i za neke druge učesnike u saobraćaju, npr. pešake, vozače zaprežnih vozila, ili pak jahače, za koje ZOBS decidno kaže da se za njihovo kretanje po kolovozu shodno primenjuju odredbe ovog zakona koje se primenjuju za kretanje bicikala.
I. O biciklima i biciklistima uopšte
Najpre da damo neke odrednice, odnosno definicije radi razumevanja problematike. U članu 7. ZOBS rečeno je da izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje (navodimo samo izraze bitne za izlaganje):
– saobraćaj je kretanje vozila i lica na putevima, čije je ponašanje uređeno u cilju njegovog bezbednog i nesmetanog odvijanja,
– put je izgrađena, odnosno utvrđena površina koju kao saobraćajnu površinu mogu da koriste svi ili određeni učesnici u saobraćaju, pod uslovima određenim zakonom i drugim propisima,
– kolovoz je deo puta namenjen prvenstveno za kretanje vozila,
– biciklistička traka je saobraćajna traka namenjena isključivo za saobraćaj bicikala, mopeda i lakih tricikala,
– biciklistička staza je put namenjen isključivo za kretanje bicikala,
– vozilo je sredstvo koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za kretanje po putu,
– bicikl je vozilo sa najmanje dva točka koje se pokreće snagom vozača, odnosno putnika, koja se pomoću pedala ili ručica prenosi na točak, odnosno točkove,
– učesnik u saobraćaju je lice koje na bilo koji način učestvuje u saobraćaju,
– pešak je lice koje se kreće po putu, odnosno koje po putu sopstvenom snagom vuče ili gura vozilo, ručna kolica, dečje prevozno sredstvo, kolica za nemoćna lica ili lice u dečjem prevoznom sredstvu ili lice u kolicima za nemoćna lica koje pokreće sopstvenom snagom ili snagom motora ili lice koje klizi klizaljkama, skijama, sankama ili se vozi na koturaljkama, skejtbordu i sl,
– vozač je lice koje na putu upravlja vozilom,
– „psihoaktivna supstanca” je vrsta droge, leka na kome je naznačeno da se ne sme upotrebljavati pre i za vreme vožnje, kao i druga hemijska materija koja može uticati na psihofizičku sposobnost učesnika u saobraćaju (osim alkohola).
Definicje alkohola nema jer se valjda smatralo da je opštepoznat pojam u pitanju. U hemiji alkohol (arap. al-kukhūl „duh“, „hemikalija“) je bilo koje organsko jedinjenje u kojem je hidroksilna grupa (-OH) vezana za atom ugljenika koji je deo alkil grupe ili supstituisane alkil grupe. U kolokvijalnom govoru, alkohol se odnosi na etanol, sredstvo koje se koristi za dezinfekciju, i mnogo relevantnije, koje je prisutno u svim alkoholnim pićima gde nastaje u procesu alkoholnog vrenja iz voćnih šećera.
Dalje, ono što je bitno za priču je odredba člana 40. ZOBS, koja kaže da za vožnju bicikla, gde ne postoji posebna staza, odnosno traka, sme da se koristi kolovoz u širini od najviše jedan metar od desne ivice kolovoza.
Dakle, u smislu gore navedenog bicikl jeste vozilo i sme da se kreće po putu, generalno govoreći, jer recimo ne sme da se kreće po putevima rezervisanim za saobraćaj motornih vozila (autoput i motoput). Bicikl ima vozača (osoba koja upravlja vozilom) a može imati i putnika (osoba koja se prevozi vozilom). Biciklista je vozač bicikla kada vozi (upravlja) istim, jer kada ga gura pored sebe tada je pešak.
Član 88. ZOBS kaže i da dete mlađe od 12 godina ne sme da upravlja biciklom na javnim putevima. Izuzetno u pešačkoj zoni, zoni usporenog saobraćaja, zoni „30”, zoni škole i nekategorisanom putu, biciklom može upravljati i dete sa navršenih devet godina. Izuzetno u pešačkoj zoni i zoni usporenog saobraćaja, biciklom može da upravlja i dete mlađe od devet godina ako je pod nadzorom lica starijeg od 16 godina.
Član 89. ZOBS kaže da vozač bicikla ne sme da se kreće biciklističkom stazom brzinom većom od 35 km/h.
Ukoliko na putu postoji biciklistička traka, vozač bicikla mora da se kreće desnom biciklističkom trakom u odnosu na smer kretanja saobraćaja. Na biciklističkim stazama za saobraćaj u oba smera vozila, vozač bicikla mora da se kreće desnom stranom u smeru kretanja vozila.
ZOBS u najviše situacija pravila u vezi bicikla vezuje za mopede kao najsličnija vozila u pogledu brzine kretanja i drugih karakteristika vozila. Recimo, kada se kaže da vozač bicikla, mopeda, tricikla i motocikla mora da upravlja vozilom na način kojim se ne umanjuje stabilnost vozila i ne ometa druge učesnike u saobraćaju (član 90.). Bilo bi dobro da je takav princip dosledno sproveden, ali nažalost nije. Podsetićemo da je prema ranijim propisima naziv za moped i bio bicikl sa motorom.
Dalje ćemo pokazati da za upravljanje biciklom nije potrebna dozvola, jer bicikl nije predviđen kao kategorija vozila za koju se izdaju vozačke dozvole. Nisu propisana ni neka posebna pravila u vezi psiho-fizčke sposobnosti vozača bicikla.
II. Sposobnost bicikliste da upravlja biciklom
Kada se u ZOBS govori o vozačima (DEO XI. VOZAČI), misli se uglavnom na vozače motornih vozila i skupova vozila, odnosno o vozače vozila za koje se izdaju vozačke dozvole. Tako recimo u članu 178. ZOBS kaže se da motornim vozilom, odnosno skupom vozila može samostalno da upravlja vozač koji ispunjava propisane uslove i ima vozačku dozvolu za upravljanje vozilom one kategorije kojim upravlja. Član 179. ZOBS predviđa da će se vozačka dozvola izdati licu:
1) koje ispunjava starosne uslove,
2) koje ispunjava zdravstvene uslove,
3) koje ima prebivalište ili odobren privremeni boravak od najmanje 6 meseci u Republici Srbiji,
4) koje je položilo vozački ispit za vozača određene kategorije motornih vozila, odnosno skupa vozila,
5) koje je položilo ispit iz prve pomoći,
6) kome nije zabranjeno upravljanje motornim vozilom, odnosno skupom vozila.
Vozači bicikla nisu dakle uopšte tretirani u delu XI. VOZAČI u opštim odredbama u kojima se govori o vozačima. U istom delu u podsektoru 5. Psihofizički uslovi za upravljanje vozilom, u članu 187. stav 1. kaže se da vozač koji je nesposoban za bezbedno upravljanje vozilom, odnosno u tolikoj meri umoran, odnosno bolestan ili je u takvom psihičkom stanju da nije sposoban da bezbedno upravlja vozilom, ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju.
Stav 2. istog člana decidno propisuje da vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu niti da počne da upravlja vozilom ako je pod dejstvom alkohola i /ili psihoaktivnih supstanci.
Stavom 3. dalje se pojašnjava, pa tako pod dejstvom alkohola je vozač, odnosno lice za koje se analizom odgovarajućeg uzorka krvi utvrdi sadržaj alkohola veći od 0,30 mg/ml ili ako je prisustvo alkohola u organizmu utvrđeno odgovarajućim sredstvima ili aparatima za merenje alkoholisanosti (alkometrom i dr.), što odgovara sadržini alkohola u krvi većoj od 0,30 mg/ml.
Izuzetno od odredbi stava 3. ovog člana kada učestvuje u saobraćaju ne sme da ima u organizmu psihoaktivnih supstanci ili alkohola ili da pokazuje znake poremećaja, koje su posledica konzumiranja alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci:
1) vozač motornog vozila koje je registrovano za prevoz više od osam lica, osim vozača, odnosno čija je najveća dozvoljena masa veća od 3.500 kg,
2) vozač motornog vozila koji obavlja javni prevoz lica, odnosno stvari,
3) vozač vozila kojim se prevoze opasne materije, odnosno vrši vanredni prevoz,
4) vozač vozila kategorije A1, A2, AM i A (motocikli, teški i laki tricikli, laki četvorocikli, mopedi),
5) instruktor vožnje,
6) kandidat za vozača tokom praktične obuke i polaganja praktičnog dela vozačkog ispita,
7) vozač sa probnom vozačkom dozvolom,
8) lice koje nadzire vozača sa probnom vozačkom dozvolom,
9) ispitivač na praktičnom delu vozačkog ispita,
10) vozač vozila sa pravom prvenstva prolaza i vozač vozila pod pratnjom.
Prema utvrđenom sadržaju alkohola u krvi stepeni alkoholisanosti vozača, instruktora vožnje i kandidata za vozača su:
1) do 0,30 mg/ml – blaga alkoholisanost,
2) više od 0,30 mg/ml do 0,50 mg/ml – umerena alkoholisanost,
3) više od 0,50 mg/ml do 1,20 mg/ml – srednja alkoholisanost,
4) više od 1,20 mg/ml do 1,60 mg/ml – teška alkoholisanost,
5) više od 1,60 mg/ml do 2,00 mg/ml – veoma teška alkoholisanost,
6) više od 2,00 mg/ml – potpuna alkoholisanost.
Stavom 6. se pojašnjava da pod dejstvom psihoaktivnih supstanci je lice za koje se ispitivanjem pomoću odgovarajućih sredstava i metoda (test za utvrđivanje prisustva psihoaktivnih supstanci i dr.) utvrdi prisustvo ovih supstanci u organizmu.
Vozač je nesposoban za bezbedno upravljanje vozilom kada se stručnim pregledom utvrdi da je u tolikoj meri umoran, bolestan ili je u takvom psihofizičkom stanju da nije sposoban da bezbedno upravlja vozilom (stav 7).
Na kraju člana 187. data je vrlo važna odrednica, koja je neshvatljivo zaboravljena u definicijama izraza upotrebljenih u zakonu, da se smatra da vozač upravlja vozilom u saobraćaju kada je pokrenuo vozilo sa mesta na putu, kao i da se odredbe ovog člana primenjuju i na vozače tramvaja, što nam za ovu temu nije previše bitno.
O sposobnost bicikliste da upravlja biciklom ništa decidno nije rečeno. Da li je to svestan propust zakonodavca ili je to naprosto zaboravljeno? Da li je samo reč o tehnički loše napisanim odredbama, i da se pod vozačem podrazumevaju vozači svih vrsta vozila a ne samo motornih? Ukoliko je ovo poslednje u pitanju, moramo primetiti da takvo tumačenje nije logično niti se može dosledno braniti. Iz dva razloga, prvo jer odredbe u delu XI. govore o vozačima motornih vozila i drugo, jer analogna primena nekih odredbi to isključuje.
Da vidimo šta je jedino nesporno.
Član 91. ZOBS u stavu 2. kaže da vozač bicikla, mopeda, tricikla, odnosno motocikla, ne sme da prevozi lice koje je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobno da upravlja svojim postupcima. Dakle ne sme da prevozi putnika – drugu osobu koja je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobna da upravlja svojim postupcima, ali se ne kaže da li sam vozač bicikla sme da bude takav. Kada bi dalje razlagali temu, (u neproduktivnom pravcu koji nas može odvesti u besmisao), dodatnim tumačenjem odredbi člana 118. stav 1. koji kaže da vozač bicikla stariji od 18 godina može na biciklu prevoziti dete do osam godina starosti, ako je na biciklu ugrađeno posebno sedište, prilagođeno veličini deteta i čvrsto spojeno sa biciklom, možemo zakjučiti da vozač bicikla ne sme da prevozi ni dete mlađe od osam godina koje je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobno da upravlja svojim postupcima. Ali i dalje ne znamo da li dete starije od 12 godina na javnim putevima ili dete sa navršenih devet godina u zoni usporenog saobraćaja, zoni „30”, zoni škole i nekategorisanom putu, te dete mlađe od devet godina ako je pod nadzorom lica starijeg od 16 godina u pešačkoj zoni i zoni usporenog saobraćaja, može biciklom da upravlja ako je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobno da upravlja svojim postupcima.
Znači, možemo uzeti kao pretpostavku da se odredbe o alkoholisanosti odnose na sve vozače, pa i vozače bicikla. Tu onda postaje sporno, zašto je decidno rečeno da vozač mopeda kada učestvuje u saobraćaju uopšte ne sme da ima u organizmu psihoaktivnih supstanci ili alkohola ili da pokazuje znake poremećaja, koje su posledica konzumiranja alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci a za biciklistu nije. Moped je sličan biciklu, čak bezbedniji od bicikla u pojedinim segmentima. Po definiciji iz ZOBS moped je motorno vozilo sa dva točka čija najveća konstruktivna brzina, bez obzira na način prenosa, ne prelazi 45 km/h, pri čemu radna zapremina motora, kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem ne prelazi 50 cm³, ili sa motorom čija najveća trajna nominalna snaga ne prelazi 4 kW kada vozilo ima električni pogon. Mnogi savremeni bicikli mogu se kretati brzinom većom od 45 km/h. S druge strane, moped ima uređaje, sklopove i opremu koja doprinosi bezbednosti vozača i putnika koje bicikl nema. Recimo vozač i putnik mopeda moraju za vreme vožnje nositi na glavi zakopčanu homologovanu zaštitnu kacigu, na način propisan deklaracijom proizvođača kacige (član 91. ZOBS). Dalje, vozač mopeda mora imati najmanje 16. god. i vozačku dozvolu što znači da je prošao obuku i stekao znanja i veštine potrebne za bezbedno učešće u saobraćaju. Dakle, nelogično je decidno nešto propisivati za bezbednije vozilo a ostaviti tumačenju i izvođenu analogije za nebezbednije. Kako god posmatramo biciklisti su izostavljeni iz odredbi. Kada se pravio propis, pod bezbednošću učesnika u saobraćaju mislilo se na sve učesnike, i vozače vozila i njihove putnike (osobe koje se prevoze vozilom). Biciklista prilikom udara možda ne može da nanese značajnu štetu automobilu ili ozbiljno da povredi vozača istog, ali svakako da može da ozbiljno povredi pešaka ili sebe. Kada je tako, u zakonu su morala biti precizno određena i pravila za bicikliste.
Dodatnu konfuziju stvaraju odredbe kao recimo, član 279. koji kaže da će policijski službenik privremeno isključiti vozača iz saobraćaja ako je zbog telesnog, odnosno duševnog stanja očigledno smanjena njegova sposobnost za upravljanje vozilom (umor, bolest, povrede i sl.), ako je pod dejstvom alkohola koje je nedozvoljeno zakonom i ako je pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, itd.
Takođe i st. 2. i 3. člana 174. prema kojima ovlašćeno lice koje vrši uviđaj saobraćajne nezgode u kojoj ima poginulih, odnosno povređenih lica, odrediće da se neposrednim učesnicima saobraćajne nezgode uzme krv ili krv i urin radi utvrđivanja količine alkohola u krvi, odnosno prisustva psihoaktivnih supstanci u organizmu. Prilikom vršenja uviđaja saobraćajne nezgode u kojoj nema poginulih, odnosno povređenih lica, službeno lice će vozače koji su učestvovali u saobraćajnoj nezgodi obavezno podvrgnuti ispitivanju pomoću odgovarajućih sredstava (alkometar, droga test i dr.). Saobraćajna nezgoda prema definiciji iz ZOBS, je nezgoda koja se dogodila na putu ili je započeta na putu, u kojoj je učestvovalo najmanje jedno vozilo u pokretu i u kojoj je najmanje jedno lice poginulo ili povređeno ili je nastala materijalna šteta. Znači svim učesnicima saobraćajne nezgode može da se utvrđuje količina alkohola u krvi, odnosno prisustva psihoaktivnih supstanci u organizmu, bez obzira da li su vozači, pešaci ili stajali pored puta. Znači, ako tako posmatramo može i biciklisti koji je učestvovao u istoj. Ali i dalje ne znamo kakav to uticaj ima na dalji tok postupka o utvrđivanju odgovornosti.
Zbunjuju i odredbe, člana 280. prema kome radi utvrđivanja prisustva alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu, policijski službenik može vozača ali i pešaka koji neposredno ugrožava bezbednost saobraćaja da podvrgne ispitivanju pomoću odgovarajućih sredstava (alkometar, droga test i dr.). Dakle, imamo decidno navedenog pešaka, ali opet nemamo biciklistu.
Sličnu konfuziju prave i odredbe koje govore o zadržavanju vozača koji su isključeni zbog psihofizičkog stanja. Svugde se govori o vozačima, ali se ne kaže kojim.
Da li da zaključujemo prema delu XI. VOZAČI da se sve ovo odnosi samo na vozače motornih vozila ili vozače svih vozila, odnosno uopšteno na sve učesnike u saobraćaju (pešake, bicikliste, vozače zaprežnih vozila, jahače)?
Odredbe ZOBS koje govore o prekršajima i kažnjavanju pravnih lica za iste nisu od pomoći, jer se uvek upotrebljava slična formulacija tipa: “Novčanom kaznom u iznosu od […] do […] dinara kazniće se za prekršaj […] koje postupi suprotno odredbama iz sledećih članova ovog zakona: […] ukoliko je vozač […] alkoholisan i/ili je pod dejstvom psihoaktivnih supstanci”. I u ovim odredbama se govori o vozačima bez bliže odrednice.
Međutim, u delu koji govori o prekršajnim kaznama za fizička lica, u čl. 331. i 332., upotrebljava se izraz: “lice u stanju (navođenje stepena) alkoholisanosti”, što je logično jer se govori o kaznama za fizička lica. Ali član 333. predviđa da se novčanom kaznom u iznosu od 5.000 dinara za prekršaj kažnjava vozač u stanju umerene alkoholisanosti koji postupi suprotno odredbama člana 187. stav 2. (tač. 90.), a lice u stanju blage i umerene alkoholisanosti koji postupi suprotno odredbama člana 187. stav 4. Dakle, ovaj član na prvi pogled pravi razliku između vozača i drugih lica. Ali samo na prvi pogled jer to ne rešava našu dilemu. Podsetićemo, stav 2. člana 187. kaže da vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu niti da počne da upravlja vozilom ako je pod dejstvom alkohola i /ili psihoaktivnih supstanci. Stav 4. istog člana govori o licima koja u saobraćaju ne smeju uopšte da imaju u organizmu psihoaktivne supstance i/ ili alkohol ili da pokazuju znake poremećaja, koje su posledica konzumiranja alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci, i taksativno ih nabraja izostavljajući bicikliste.
Takođe, član 335. govori o izricanju kaznenih poena uz kazne za prekršaje alkoholisanim licima za povrede odredbi člana 187. st. 2. i 4. Ali, kazneni poeni za prekršaje određene ovim zakonom mogu se izreći samo vozaču kojem je izdata vozačka dozvola, odnosno probna vozačka dozvola u Republici Srbiji, a za vožnju bicikla nije predviđena dozvola.
I konačno, u članu 333. st. 1. tač. 49) precizno se određuje da će vozač bicikla biti kažnjen za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 5.000 dinara ukoliko postupi suprotno odredbi člana 91. stav 2., tj. ako prevozi lice koje je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobno da upravlja svojim postupcima.
S druge strane, članom 332. st. 1. tač. 36) propisano je da će za prekršaj novčanom kaznom u iznosu od 6.000 do 20.000 dinara biti kažnjen vozač motornog vozila ukoliko postupi suprotno odredbi člana 91. stav 2.
Član 91. stav 2. ZOBS inače glasi: “Vozač bicikla, mopeda, tricikla, odnosno motocikla, ne sme da prevozi lice koje je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobno da upravlja svojim postupcima.”.
Dakle, ovde su kod kažnjavanja razdvojeni vozači motornih vozila na koja se misli u članu 91. stav 2. (vozači mopeda, tricikla, odnosno motocikla) od vozača bicikla.
Ako krenemo analogijom i prema pravilima o tumačenju napisanog, u skladu sa navedenim, kada sumiramo sve, kao zaključak logično se nameće da zakonodavac nije pod vozačima koji ne smeju biti pod nedozvoljenim uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nesposobni da upravljaju svojim postupcima, podrazumevao i vozače bicikla, tj. bicikliste, jer ih nije izričito pomenuo.
Na kraju, iako je očigledno da je tehnički propust pri pisanju teksta propisa u pitanju, ispada da biciklista – vozač bicikla može biti pod uticajem alkohola a putnik koji se prevozi na biciklu ne, što je besmisleno u potpunosti. Ako nastavimo dalje, ispašće da i dete od npr. 13 godina starosti, koje ima pravo da biciklom učestvuje u saobraćaju na javnom putu (12 godina starosti je granica po članu 88. ZOBS), može to činiti i u alkoholisanom stanju?!?! Maloletnicima nije dozvoljena čak ni kupovina alkohola, a zamislite ovo. Potpuni besmisao.
III. Umesto zaključka
Šta uopšte zaključiti nakon ovakve analize? Da je jedino što možemo da konstatujemo (nanovo) da zakon nije najbolje napisan i da zaista postoje nepreciznosti i nejasnoće? Da opet jedino možemo da podsetimo na stav Evropskog suda za ljudska prava povodom određivanja autonomnog pojma zakona, koji je u svojoj odluci preneo i naš Ustavni sud, a koji glasi: “[…] da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom […] da se izraz “zakon” ne odnosi na puko postojanje zakona, već i na kvalitet zakona, zahtevajući da on bude saglasan vladavini prava […]”.
Autor ovde jedino može da ponovi svoj stručni stav, da je problem (koji je uzrok svega) a na koji autor konstantno ukazuje, sistemski, loše napisani propisi i loše tumačenje istih.
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu. Sva izneta razmišljanja i stavovi koji se tiču teksta propisa predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
NAPOMENA: Tekst je prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska kancelarija“, br. 27, novembar 2016. god.
[button link=”http://www.profisistem.com/propis_soft/akcija/98/advokatska_kancelarija” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
