Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta kada prijavu vrši onaj ko je u stvari kriv za prekršaj?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 121, septembar 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
U komentaru „Šta činiti kada vas prijavi onaj ko je u stvari odgovoran za prekršaj?“ sam opisao šta se konkretno desilo (predstavio slučaj koji je pokazni primer) i otvorio temu, te ukazao na osnovne postavke u svakom kaznenom postupku. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Iako generalno ne dajem savete, u tekstu „Zašto je bolje dati pisanu odbranu?“ sam obrazložio zašto je u svakom postupku (pogotovo kaznenom) uvek bolje nešto staviti na „papir“.
Svrhom propisivanja nečega, konkretno čemu to služi evidencija stvarnih vlasnika i kako se na osnovu toga pravi konstrukcija kaznenog dela u slučaju nepoštovanja propisanog, odnosno time koja je svrha sankcionisanja, bavio sam se u „Šta je svrha upisa u evidenciju stvarnih vlasnika?“.
A u „Ko u stvari ima obavezu da upiše zastupnika u evidenciju stvarnih vlasnika?“ sam se pozabavio onim najspornijim, konkretno time ko po onome što zaista piše u propisima u stvari ima obavezu da evidentira zastupnika udruženja u evidenciju stvarnih vlasnika.
Ovde ću razmotriti ono što iz čega proizilazi pretpostavka krivice.
1. Utiče li krivica na nešto?
Čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveden kako treba (kad su svi preduslovi ispunjeni i svi procesni koraci sprovedeni), za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno je da postoji krivica.
U pokaznom primeru okrivljena lica nisu mogla biti kažnjena ni po opštim pravilima, ako se primenjuju odredbe o odgovornosti iz Zakona o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, broj 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP.
ZOP kaže da prekršaj može biti izvršen činjenjem ili nečinjenjem, a prekršaj je izvršen nečinjenjem kad je propisom predviđeno kao prekršaj, propuštanje da se preduzme određeno činjenje (član 10.).
Krivica je definisana članom 18. ZOP, gde se kaže da je kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio prekršaj postupao sa umišljajem (namera) ili iz nehata, čega u pokaznom primeru nije bilo.
Član 27. ZOP kaže da je pravno lice odgovorno za prekršaj učinjen radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica, ili kad kada organ upravljanja donese protivpravnu odluku ili nalog kojim je omogućeno izvršenje prekršaja ili odgovorno lice naredi licu da izvrši prekršaj ili fizičko lice izvrši prekršaj usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu.
U pokaznom primeru svega toga nije bilo, jer zastupnik – odgovorno lice, je znao svoju obavezu i pokušavao da izvrši istu, a svakako nije doneo protvipravnu odluku odnosno naredio ili naložio izvršenje prekršaja (štaviše, svojim aktivnim činjenjem je pokušao da to spreči). A nije bilo ni izostanka nadzora, jer to bi fizički značilo da kontroliše sam sebe.
U pokaznom primeru okrivljeno odgovorno lice (zastupnik udruženja) je znalo da se Zakon o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika („Sl. glasnik RS“, br. 41/2018, 91/2019, 105/2021 i 17/2023) – u daljem tekstu: Zakon, primenjuje na udruženja, da se u smisluistog smatra i odgovornim licem, te stvarnim vlasnikom registrovanog subjekta kao fizičko lice registrovano za zastupanje, budući da udruženje nema stvarnog vlasnika, već da se u tim slučajevima pretpostavlja da je zastupnik onaj ko faktički najviše utiče na rad subjekta.
Dakle, okrivljeno odgovorno lice je znalo za svoju obavezu, propisanu stavom 4. člana 7. Zakona, da evidentira podatke u Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika u propisanom roku. Najpre, jer je na to upozoren u Rešenju o upisu osnivanja udruženja koje je donela Agencija za privredne registre (u daljem tekstu: APR), koja je inače i podnosilac Zahteva. Drugo, na to su ga podsećala druga lica, koja su i svedoci neuspelih pokušaja.
Međutom, tu je najvažnija bila činjenica, da je o okrivljeno odgovorno lice pokušalo više puta da izvrši ono što mu je bila obaveza a što mu je Zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka(u daljem tekstu: Zahtev), stavljeno na teret. I u tome nije uspeo iz tehničkih razloga, za koje nije odgovoran.Okrivljeno odgovorno lice je više puta (po sećanju aktera, čak 19), i u roku, i nakon isteka istog, kad god je bilo u prilici (jer je u tom periodu često bilo van zemlje), pokušalo da izvrši svoju obavezu (koja je ujedno i obaveza okrivljenog pravnog lica). Ali, nije uspelo u tome jer mu sistem zvani ReID, nije dozvoljavao pristup. Dakle, zbog tehničkih problema koji nisu na strani lica koje ima obavezu već na strani APR (njihove tehničke podrške ili koga god), nije izvršeno evidentiranje zastupnika udruženja u evidenciji stvarnih vlasnika u propisanom roku, već naknadno.
A konkretno okrivljeno odgovorno lice u pokaznom primeru inače nije osoba koja izbegava propisane obaveze, čak i nejasno propisane i za koje nije predviđena neka posebna sankcija, čak i one za koje se ne podnose prekršajne prijave. Npr. u skladu sa odredbama stava 5. člana 9. Zakona o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti („Sl. glasnik RS“, br. 6/2020) postoji obaveza obaveštevanja nadležnog arhiva o osnivanju stvaraoca odnosno imaoaca arhivske građe i dokumentarnog materijala, iako se druge prave obaveze po tom zakonu ne odnose na udruženja čiji su osnivački fizička lica (kao što je okrivljeno pravno lice). Ali i to je izvršeno, za svaki slučaj poslato je obaveštenje nadležnom arhivu, putem pošte.
2. Ko je odgovoran za funkcinisanje sistema prijave?
Naime, tehnički, a to sam podnosilac zahteva konstatuje u Zahtevu, traženo evidentiranje moguće je izvršiti samo na jedan način, prijavom preko portala APR.
Okrivljeno odgovorno lice inače odavno ima kvalifikovani sertifikat za elektronski potpis na USB, izdat od HALCOM, i nesmetano ga koristi za sve (poreske prijave itd.). Ali na sistem ReID nije uspelo da se prijavi. Probano je čak i pribavljanje dugog potpisa na Cloud-u (ako je kod onog na USB bio neki porblem), pristup preko tuđeg naloga, šta sve ne, i nije bilo uspeha. Više programera je bilo uključeno, svaki je imao svoju teoriju kako i šta raditi. Na kraju, poslednjeg puta, posle višesatnog upornog pokušavanja, podrška iz HALCOM (njihovi programeri), su nešto uradili („prevarili“ sistem, kako i šta nismo želeli da znamo) i prijava je uspela.
APR je u međuvremenu pitana o tome šta činiti (info servis, i neki direktni kontakti), i bili su izričiti da se ne šalje nikakvo pismeno, niti da se podnosi na šalteru kod njih, jer nemaju predviđen obrazac ni postupak. Da se mora ići preko njihovog portala, i da će sve biti u redu. A vidimo da nije. Jer, o neuspelim pokušajima nigde ne postoji trag. A i da postoji, to niko neće reći, jer bi time preuzeo odgovornost. Naime, prema stavu 5. člana 7. Zakona, APR je dužna da ovlašćenom licu omogući nesmetan pristup Centralnoj evidenciji radi evidentiranja podataka preko Internet strane (portala) APR. A to nije bilo moguće.
Inače, nijedan sistem koji ide preko portala i e-Uprave ne funkcioniše savršeno. Zato, recimo, Fond penzijskog i invalidskog osiguranja računa na probleme, pa je prijave i odjave koje nisu uspele preko Centralnog registra obaveznog socijalnog osigiranja (iz bilo kog razloga) moguće izršiti pismenim obraćanjem njima.
Dakle, jedina prava greška okrivljenih lica je u tome, što ipak nisu preko poštanskog operatera poslali prijavu podataka, jer tad bi je APR morala primiti, a postojao bi dokaz da je obaveza izvršena danom predaje pošiljke. Pa bi problem bio „prevaljen“ na APR. Zato je prihvaćena sudska opomena, i nije podneta žalba. Jer zaista, prekršaj formalno jeste izvršen, ali ipak nije došlo do kažnjavanja, već su samo plaćeni sudski troškovi, koji su beznačajni u odnosu na zaprećenu kaznu.
U stvari, APR, jer im je tako lakše, je insistirala na nečemu što u vreme navodnog izvršenja prekršaja još uvek nije bila zakonska obaveza, i time korisnike dovodila u problem, jer sistem, uprkos onome što tvrde, ne funkciniše kako valja. Naime, po stavu 3. člana 7. Zakona, ovlašćeno lice evidentiranje u Centralnu evidenciju vrši posredno putem korisničke aplikacije za prijem elektronske prijave za osnivanje registrovanih subjekata. Ako ta odredba znači da se to vrši isključivo na gore opisani način, onda je to u konkretnom slučaju bilo preuranjeno, jer se navedena odredba prema članu 3. Zakona o izmenama Zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika („Sl. glasnik RS”, br. 17/2023), primenjuje tek od 1. oktobra 2023. god., a navodni prekršaj u pokaznom primeru je izvršen u aprilu te godine. Što znači da su do tada morali da primaju prijave na drugi način, a to nisu hteli (što su i objavili na svom portalu, da su navodno obezbedili uslove i da je portal jedini put).
3. Umesto zaključka
Ovo što sam razmatrao ovde nije usamljen primer, kada je prekršaj uzrokovan postupanjem državnih organa, kada drugi ispaštaju zbog loših procedura i toga što ovlašćena službena lica ne rade svoj posao kako spada.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
