Narodna skupština Republike Srbije (u daljem tekstu: RS) usvojila je po hitnom postupku Zakon o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“, br. 31/2019, a stupa na snagu i primenjuje se od 7. maja 2019. god.
Da prvo damo prikaz odredbi zakona, a potom malo prokomentarišemo. Napomena, prikaz ne prati striktno redosled odredbi iz zakona već je dat u odnosu na logično povezane celine.
1. Prikaz zakonskih rešenja
1.1. Predmet uređivanja i ključni pojmovi
Član 1. zakona kaže da se njime uređuju prava i obaveze banke i korisnika finansijskih usluga – fizičkog lica sa kojim je banka zaključila ugovor o stambenom kreditu sa valutnom klauzulom – indeksiran u švajcarskim francima (u daljem tekstu: CHF) u postupku konverzije duga po osnovu ovog kredita u dug indeksiran u evrima (u daljem tekstu: EUR).
Značenje pojedinih pojmova dato je u članu 2. Zakona, a ovde ćemo navesti samo one koji nisu opštepoznati, uređeni drugim propisom ili su specifični za ovaj zakon:
– ugovor o kreditu je ugovor kojim je korisniku odobren kredit namenjen za kupovinu stambene nepokretnosti, odnosno njeno renoviranje i/ili adaptaciju i/ili rekonstrukciju, kao i za refinansiranje ovih kredita, a koji je indeksiran, odnosno koji sadrži valutnu klauzulu u CHF;
– kurs za konverziju je srednji kurs CHF prema EUR koji se izračunava na osnovu zvaničnih srednjih kurseva Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS), dinara prema EUR i dinara prema CHF, važećim na dan konverzije;
– dan konverzije je dan zaključenja ugovora kojim se vrši konverzija iz ovog zakona.
Ugovori o kreditu na koje se zakon primenjuje dati su u članu 3, i to su oni ugovori kod kojih je na dan stupanja zakona na snagu:
– otplata kredita u toku, osim ugovora kod kojih je do tog dana izvršena konverzija u stambene kredite indeksirane u EUR;
– dug po kreditu dospeo u celosti, a nije pokrenut postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, odnosno kod kojih je do tog dana pokrenut ili je u toku postupak prinudnog izvršenja ili vansudskog namirenja, uključujući i stambene kredite kod kojih je izvršena prodaja stambene nepokretnosti koja je bila sredstvo obezbeđenja, a dug nije izmiren u celosti.
1.2. Postupak za konverziju i umanjenje duga
Način sprovođenja konverzije i umanjenje duga dati su u članu 4. zakona, pa tako banka kod koje korisnik otplaćuje stambeni kredit, odnosno koja ima potraživanje po osnovu tog kredita je dužna da ponudi konverziju preostalog duga po tom kreditu u dug indeksiran u EUR po kursu za konverziju.
Preostali dug čini iznos glavnice na dan konverzije uvećan za iznos dospele, a nenaplaćene redovne kamate na dan konverzije.
Iznos dobijen konverzijom umanjuje se za 38%. Banka je dužna da na tako dobijen iznos duga primeni kamatnu stopu prema ponudi koja je važila na dan 31. marta 2019. godine, za kredite indeksirane u EUR koji su iste vrste i ročnosti i imaju isti tip kamatne stope (promenljiva ili fiksna).
Promenljiva kamatna stopa člana ne može biti veća od 3,4 + tromesečni ili šestomesečni EURIBOR, odnosno fiksna kamatna stopa ne može biti veća od 4%.
Ako banka na dan 31. marta 2019. godine nije imala u ponudi:
- stambene kredite indeksirane u EUR – dužna je da primeni napred nevedenu kamatnu stopu;
- kredite u EUR koji su iste vrste i/ili ročnosti – dužna je da primeni kamatnu stopu za stambene kredite indeksirane u EUR namenjene za kupovinu stambene nepokretnosti, odnosno sa ročnošću najpribližnijom ročnosti stambenog kredita;
- stambene kredite indeksirane u EUR s fiksnom kamatnom stopom – dužna je da primeni promenljivu kamatnu stopu koju je, za kredite indeksirane u EUR iste vrste i ročnosti kao stambeni kredit, primenjivala na taj dan.
Ponuda banke podrazumeva standardnu, opštu ponudu i ne obuhvata ponudu koja se odnosi na posebne kategorije klijenata u smislu pogodnosti na koje ovi klijenti imaju pravo.
Banka je dužna da sačini i novi plan otplate kredita.
Član 6. zakona kaže da je banka dužna da u roku od 30 dana od dana stupanja na zakona snagu(znači, zaključno sa 6. junom 2019. god.) dostavi korisniku ponudu za zaključenje ugovora o konverziji uz indikativan obračun konverzije kredita izvršen u skladu sa odredbama ovog zakona i predlog ugovora kojim se vrši konverzija sa novim planom otplate. Konačan tekst ugovora kojim se vrši konverzija sporazumno će utvrditi banka i korisnik u skladu sa propisima. Banka je dužna da navedene dokumente korisniku dostavi preporučenom pošiljkom, sa povratnicom ili lično u poslovnici banke, ako ga je prethodno obavestila o mogućnosti ličnog preuzimanja, ili na trajnom nosaču podataka putem elektronske pošte ili na drugi dogovreni način koji dogovore a korisnik dostavi takav zahtev, kao i da ove dokumente, zajedno sa dokazom o uručenju, čuva u dosijeu korisnika.
Obaveze korisnika u vezi s konverzijom kredita propisane su članom 7. Zakona, pa tako u slučaju da prihvata ponudu za konverziju u skladu sa ovim zakonom, korisnik je dužan da u roku od 30 dana od dana prijema ponude banke o tome obavesti banku i sa bankom zaključi ugovor o konverziji.
Banka dostavlja korisniku potpisani ugovor kojim se vrši konverzija kredita i plan otplate po kursu za konverziju.
Stav 2. člana 8. zakona decidno kaže da ugovor kojim se vrši konverzija ne smatra se ugovorom o prenovu (novacijom) u smislu zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi.
U slučaju da korisnik u navedenom roku ne obavesti banku da prihvata da se izvrši konverzija kredita, odnosno ne zaključi sa bankom ugovor kojim se vrši konverzija – otplata kredita se nastavlja u skladu sa ugovorom o kreditu (član 9. zakona).
Prelazni period definisan je u članu 13. zakona, koji kaže da korisnik do dana zaključenja ugovora o konverziji nastavlja sa otplatom rata, odnosno anuiteta utvrđenih važećim planom otplate, a razliku između tako uplaćenog iznosa i iznosa prema novom planu otplate banka utvrđuje prilikom dospeća prve sledeće rate i tretira kao preplatu po kreditu.
1.3. Započeti parnični i izvršni postupci
Član 5. zakona predviđa da se danom stupanja na snagu ovog zakona prekidaju do tada pokrenuti parnični postupci čiji je predmet spora u vezi sa valutnom klauzulom kod ugovora koji su u obuhvatu ovog zakona, da se odlaže izvršenje u postupku prinudnog izvršenja, odnosno postupku vansudskog namirenja u vezi sa naplatom potraživanja po osnovu ugovora koji su u obuhvatu ovog zakona.
Ovi postupci se prema stavu 2. člana 8. zakona obustavljaju zaključenjem ugovora kojim se vrši konverzija, a banka nema pravo na naknadu troškova tog postupka od korisnika.
Ovi postupci se nastavljaju u slučaju da korisnik u propisanom roku ne obavesti banku da prihvata konverziju kredita, odnosno ne zaključi sa bankom ugovor o tome, i to od narednog dana od dana isteka roka (član 9. zakona).
Ako korisnik zaključi sa bankom ugovor kojim se vrši konverzija i parnični postupak se okonča – svaka stranka, odnosno korisnik i banka, snose svoje troškove tog postupka (član 12. zakona).
1.4. Sredstva obezbeđenja kredita, troškovi i druga pitanja
Član 10. Zakona kaže da se sva sredstva obezbeđenja uspostavljena po osnovu ugovora o kreditu ostaju na snazi, bez potrebe njihovog ponovnog uspostavljanja ili upisa u registre kod nadležnih državnih organa, uključujući, bez ograničenja, i hipoteku i osiguranje kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Uplate Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita po osnovu isplaćenih anuiteta koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona izvršene u vezi ugovora o kreditu na koje se zakon primenjuje, ne smatraju se umanjenjem duga korisnika. Sve polise osiguranja života zaključene u vezi sa ugovorom o kreditu ostaju na snazi, bez potrebe njihovog ponovnog izdavanja ili izmene. U slučaju zaključenja ugovora kojim se vrši konverzija korisnik nema obavezu da obezbedi dodatna sredstva obezbeđenja ispunjenja obaveza u odnosu na ona koja su ugovorena ugovorom o kreditu.
Banka ne može od korisnika zahtevati naknadu bilo kojih troškova u vezi sa sredstvima obezbeđenja.
Troškovi konverzije i umanjenja duga (član 11. zakona) padaju na teret banke koja vrši konverziju. RS nadoknađuje 15% od iznosa dobijenog konverzijom na zahtev za naknadu troškova od strane banke, o čemu se zaključuje ugovor. Sredstva za izmirenje ovih obaveza obezbeđuju se u budžetu RS, a radi regulisanja tih obaveza RS će emitovati obveznice u skladu sa tržišnim uslovima.
Član 12. zakona kaže da korisnik ne može snositi nikakve dodatne troškove usled primene konverzije kredita, te da ako je u vezi sa primenom konverzije kredita potrebno izvršiti overu određenog dokumenta ili izmenu, upis ili brisanje određenih podataka u katastru nepokretnosti ili drugom javnom registru – javni beležnici, odnosno drugi imaoci javnih ovlašćenja koji pružaju ove usluge dužni su da te usluge pruže bez naknade.
Propisan je i poseban poreski tretman konverzije kredita (član 14. zakona), gde se iznos umanjenja duga koji snosi banka u celosti smatra poreski priznatim rashodom kod oporezivanja dobiti. Banka takođe ima pravo i na poreski kredit u visini od 2% od iznosa preostalog duga, što će se naknadno bliže urediti.
Prihod ostvaren primenom konverzije kredita ne smatra se prihodom korisnika u smislu poreza na dohodak građana.
Predviđeno je i da NBS može bliže urediti neka pitanja u vezi primene ovog zakona (npr. računovodstveni tretman konvertovanih potraživanja banke). NBS inače sprovodi nadzor nad primenom ovog zakona u postupku posredne i neposredne kontrole (član 15. zakona).
2. Šta reći na sve ovo?
Ovo je jedna od onih situacija koje izlaze iz domena stručne analize. Ovde je svako ko se imalo razume u pravo zbunjen u najmanju ruku. Zato mislim da je bolje da svi sami zauzmu svoj lični stav prema ovome a da se pravna stručna analiza da ukoliko neko eventualno odluči (ima nekih najava) da pokrene postupak ocene ustavnosi i zakonitosti ovog zakona.
O problemu kredita indeksiranih u CHF sam već sve davno rekao i napravio detaljnu analizu u tekstu „Problem kredita indeksiranih u CHF“, koji je objavljen u časopisu Advokatska kancelarija broj 31 iz marta 2017. god., i tekstu „Da li će stav Vrhovnog kasacionog suda išta promeniti kod problema kredita indeksiranih u CHF?“ a koji se mogu pogledati na Pravnom portalu. Mislim da je sve rečeno u tim tekstovima, i sa stanovišta prava i logike, i ako već moramo da rabimo i to, i sa stanovišta pravičnosti.
Da probam da se osvrnem samo na nešto od onog što je Vlada RS kao predlagač zakona dala u obrazloženju potrebe donošenja istog.
U tom obrazloženju se kaže da je osnov za donošenje ovog zakona sadržan u odredbi člana 90. stav 1. Ustava RS kojom se uređuje da RS štiti potrošače i odredbi člana 97. tač. 2. i 6. Ustava, po kojoj RS uređuje i obezbeđuje, između ostalog, ostvarivanje i zaštitu prava građana, jedinstveno tržište, sistem obavljanja pojedinih privrednih i drugih delatnosti i monetarni i bankarski sistem.
Šta li ovo znači? Da, država treba da štiti potrošače i prava građana i da uređuje i obezbeđuje funkcionisanje sistema, ali kakve veze ima pobrojano sa obligacionim odnosima između privatnih subjekata, što kreditni poslovi jesu u svojoj biti. Da li je neko razmislio da li je ustavno i zakonito, mešati se u obligacione odnose u kojima država ne učestvuje direktno? Šta je sa osnovnim načelima obligacionog prava (slobodom ugovaranja, autonomijom volje, savesnosti i poštenja) i pravilima (npr. dejstvu preuzetih obaveza između ugovornih strana).
Da li se na ovaj način vrši diskriminacija neke grupacije građana (u bilo kom pravcu, posredna ili neposredna, direktna ili indirektna)?
Kao razlozi za donošenje zakona u obrazloženju je navedeno da su Vlada i NBS, bile svesne problema u kome su se građani koji su zaključili ugovore o kreditu indeksirane u CHF (i to u velikom broju slučajeva radi ispunjenja svojih osnovnih potreba za obezbeđivanjem stanovanja) našli usled kontinuiranog i nepovratnog jačanja kursa ove valute, te da su u proteklom periodu, preduzimale određene mere kako bi se ovaj problem rešio, pa je tako, između ostalog, doneta i Odluka o merama za očuvanje stabilnosti finansijskog sistema u vezi sa kreditima indeksiranim u stranoj valuti („Službeni glasnik RS”, br. 21/2015 i 51/2015). Dalje se kaže da su razmatrane mogućnosti da se uočeni problemi reše i bez predlaganja zakona, ali da je ipak ocenjeno da se jedino zakonom može rešiti problem kredita indeksiranih u CHF, odnosno obezbediti da se položaj korisnika ovih kredita izjednači s položajem u kome bi bili da su im odobreni krediti indeksirani u EUR.
Ne znam kako okarakterisati rečeno, osim kao krajnje licemerno. A Vlada i NBS kažu da su bile svesne problema. Da li su to zaista, i da li su svesne koje će probleme tek izazvati?
Da Vlada i NBS jesu preduzimale različite mere kako bi se ovaj problem rešio, ali većina korisnika ovih kredita nije prihvatila predložena rešenja, pa ni ona po napred navedenoj odluci (i tamo je predložena konverzija u EUR). A položaj korisnika ovih kredita ne da neće biti izjednačen, već će biti u favorizovanom položaju i opet profitirati (objašnjenje videti u tekstu „Problem kredita indeksiranih u CHF“).
Rečeno je i da su pri razmatranju mogućih rešenja uzeti u obzir iskustva i praksa zemalja u okruženju.
Ali, ako pogledamo pravo stanje stvari, uzeti jesu, ali ne u pogledu pravnih standarda i primene zakona, nego prihvatanja populističkog rešenja. I kod zemalja u okruženju je skoro identična situacija ako pogledamo propise i logiku, ali kod njih je u odnosu na nas bio ogroman (neuporediv) broj kredita indeksiranih u CHF (i ogromne ukupne sume) i potencijalno ogroman problem za te države (i socijalni i po ekonomiju). Naša Vlada je odlučila da izađe u susret zahtevima 16000 svojih, moram reći, neodgovornih građana (objašnjenje za ovakav vrednosni sud je u ranijim tekstovima). A šta je sa neuporedivo većim brojem građana koji su uzeli kredite indeksirane u EUR (koji su bili nepovoljniji godinama) i koji sve vreme uredno izvršavaju svoje obaveze? Oni nisu zaslužili da im se pomogne? I šta je sa onima koji su poslušali NBS te ranije konvertovali svoje kredite u CHF? Oni nisu zaslužili da dobiju ovolike benefite jer su poslušali savet?
Ovde su svi oni koji su odgovorni, sve rade po pravilima i uredni u izvršavanju obaveza dobili još jedan „šamar“. Opet je ispalo, kao i u slučajevima preregistracije vozila, legalizacije bespravno izgrađenih objekata, otpisa i odlaganja plaćanja dugova za porez, za električnu energiju i sl., da ponašati se po pravilima, odnosno poštovati zakon nije isplativo u zemlji Srbiji.
A zanimljivo mi je i da se u obrazloženju konstatuje da je ugovaranje valutne klauzule bilo dozvoljeno, bez posebnih uslova u trenutku zaključenja ugovora o kreditu (a što su i sudovi konstatovali više puta), što će reći da i sam predlagač zna da zakonski osnov za zahteve korisnika ovih kredita ne postoji.
A pitam se, s obzirom da nema objašnjenja, kako se došlo do procenta umanjenja iznosa duga pri konverziji. Koja metodologija je primenjena? I kako se to uspelo izračunati u nekoliko dana (čim je postalo jasno da pitanje postaje političko) a to je godinama predstavljano kao previše kompleksno?
A zanimljiva mi je i obaveza javnih beležnika, odnosno drugih imaoca javnih ovlašćenja da pruže usluge bez naknade, ako treba izvršiti overu određenog dokumenta ili izmenu, upis ili brisanje određenih podataka u katastru nepokretnosti ili drugom javnom registru. Znači, svi će raditi besplatno. Samo što ništa nikad nije stvarno besplatno. Neko uvek plati ceh.
U obrazloženju se kaže da su pozitivne posledice donošenja zakona takve da opravdavaju troškove koje će on stvoriti, i data i procena iznosa finansijskih sredstava potrebnih za sprovođenje zakona, da će za sve ovo iz budžeta RS biti plaćeno do 11.686.680.000,00 dinara, odnosno skoro 100.000.000 EUR, koliko će poreske obeveznike (imali – nemali kredit) sve ovo koštati. Ali utešno, nećemo platiti danas, nego sutra, jer Vlada kaže da za ovo u 2019. god. nije potrebno obezbediti sredstva u budžetu RS, već tek od 2020. do 2023. godine.
Ali svi zaboravljaju da postoje i indirektni budžetski gubici. U ovaj iznos nije uračunat poreski kredit u visini od 2% od iznosa preostalog duga, na koji banke imaju pravo, što znači da će biti manje prihoda od poreza u tom procentu. Niko ne računa i da ako neko radi besplatno da završi poslove koje ovaj zakon nameće, da će utrošiti vreme u kojem je trebalo uraditi druge poslove koji se naplaćuju.
A najbolje (kao i uvek) je obrazloženje razloga za donošenje zakona po hitnom postupku, gde se kaže da postoji potreba da se što je pre moguće obezbedi da u praksi nastupe pozitivne posledice novih zakonskih rešenja za korisnike kredita u CHF. Moram reći, lepo veoma, humano. To je briga za čoveka na delu, po hitnom postupku, da boljitak nastupi što pre. A šta sad, to što je bolje za manjinu a donosi obaveze za većinu, pa ne treba biti sitničav.
U obrazloženju se kaže i da je željeni cilj donošenja zakona, da se na jednoobrazan i socijalno prihvatljiv način razreši otvoreno pitanje kredita indeksiranih u CHF. Dodatni cilj ovog zakona je i rasterećenje sudova i smanjenje troškova sudskih postupaka, imajući u vidu sudsku praksu i stavove Evropskog suda pravde, Evropskog suda za ljudska prava kao i praksu domaćih sudova.
Da li su zaista imali u vidu sudsku praksu navedenih sudova, šta je zaista presuđivano? Da li je neko zaista čitao sve te presude, šta u njima zaista piše ili je to tendenciozno tumačeno i pravljena interpretacija? Izvlačenjem iz konteksta uvek može da se tvrdi da je nešto suprotno od onog što je neko zaista mislio i da se od slučaja – anomalije napravi opšte mesto.
I na kraju obrazloženja se veoma vispreno zaključuje da će rešenja iz ovog zakona, pre svega pozitivno uticati na korisnike definisane ovim zakonom. Pa naravno da hoće, obaveze će im biti umanjene, to su i tražili. Da li će pozitivno uticati na ostale građane i privredu, videćemo. Izvesno je samo da će izazvati nezadovoljstvo nekih (verovatno kod većine).
A kruna svega je kad se u obrazloženju kaže da će se na ovaj način jednoobrazno, pravično rešiti problem građana koji su zaključili ugovore o kreditu indeksirane u CHF.
Ne volim da rabim pravičnost i pravdu, to su filozofske kategorije, više volim da se držim prava i zakona. Ali, moram postaviti pitanje, a šta je od svega u ovom slučaju pravično, kad sagledamo situaciju i problem iz svakog ugla? Rešiće se problem jednoj grupaciji (neodgovornoj, lakomislenoj, hazarderskoj) a velika većina (ispravna, odgovorna) nek se snalazi sama kao i uvek? Je li to poruka koja se šalje?
I sad zaista ne mogu da dam odgovor na pitanje iz naslova ovog teksta, jer to niko ne može da predvidi. Verovatno je da će problem biti izbrisan a da li će biti rešen u potpunosti, videćemo. Ne mogu da zamislim kakav haos bi nastao ako se nekada ustanovi da nešto od svega nije baš u skladu sa Ustavom i zakonima ove zemlje, ili ako oni koji su ranije poslušali savete NBS ili oni koji imaju kredite indeksirane u EUR odluče da sudski rasprave sa državom pitanja favorizovanja građana. Setite se, imali smo slučaj čistog kriminala (neko je podigao i zadržao ratne dnevnice nekih jedinica) pa je država tim ljudima kasnije isplatila dnevnice po drugim merilima i na kraju je sve došlo do Evropskog suda za ljudska prava zbog različitog postupanja u odnosu na istu kategoriju lica. To se uvek dešava kad se manji problem rešava većim.
A ko zna, možda se i korisnici kredita indeksiranih u CHF opet pobune, jer gde je 38% tu jei 40, 50… što da ne?
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje napisanog, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
