Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Možete li u parnicu ako nemate advokata u porodici?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 115, mart 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
U komentaru „Ko će vas zastupati u parnici ako nemate advokata u porodici?“, koji je takođe ekstrakt iz gore navedenog teksta, razmatrao sam jednu od najvećih (po mom mišljenju) besmislica u našem procesnom zakonodavstvu. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde. A tu sam razmatrao pitanje, mora li punomoćnik fizičkog lica u parničnom postupku biti advokat koji je tom licu ujedno supružnik ili srodnik? I to sam činio ozbiljno, nije šala posredi. Jer, to zaista piše u propisu kojim je uređen parnični postupak kod nas, u Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – Odluka US, 74/2013 – Odluka US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZPP.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
U časopisu Advokatska kancelarija, broj 7, mart 2015. god. davno sam objavio komentar „Ko po tumačenju Ustavnog suda može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku?“, u kome sam analizirao neka sporna pitanja u vezi punomoćnika u parničnom postupku. Tada mi je fokusu bilo nekoliko odluka Ustavnog suda Republike Srbije (u daljem tekstu: US), npr. IUz-51/2012 („Sl. glasnik RS”, broj 49/2013), IUz-347/2014 („Sl. glasnik RS“ br. 15/2015).
Tim komentarom nisam pokušavao dati odgovor na pitanje da li punomoćnik stranke u parničnom postupku mora biti advokat, niti da li mora da imati položen pravosudni ispit, da li je takvo što opravdano, celishodno, razumno i sl., već sam pre svega dao osvrt na situaciju koju svojim činjenjem pravi US i na neke kontroverze iz samog zakonskog rešenja. Pitao sam da li punomoćnici u parničnom postupku mogu biti samo stručna lica, ili i nestručna, te koji je kriterijum za izbor kruga tih lica? Kolika je sloboda stranaka u sporu da same odlučuju o svojim pravima, pa i o pravu na slobodan izbor lica koje će ih zastupati?
A pitao sam se i koja je funkcija US u vezi sa obezbeđenjem vladavine prava i jedinstva pravnog poretka?
Jer, ako u jednoj odluci US zauzme jedan stav a u drugoj potpuno drugačiji, pri čemu ona prva nije ukinuta niti revidirana, šta sve to znači? Da li odluke US treba da budu dosledne i konzistentne, povezane, da se oslanjaju jedna na drugu? Kako je moguće da US po istom pitanju sa istom argumetnacjom za osporavanje norme zauzme dva različita stava? Da čak i svoje ranije odluke tumači na drugačiji način? Za šta nije od važnosti (bar bi tako moralo biti) čak ni da li je došlo do promene sastava suda ni da li je možda bilo promene vlasti. Ovo su bila samo pitanja za razmišljanje, odgovor se nije ni tražio, jer ga je nemoguće dati (po mom mišljenju), ako se u svemu ovome traži neka logika.
1. O čemu je reč?
Fokusiraću se na samo jednu odredbu, stav 2. člana 85. ZPP,koji trenutno glasi:
„Punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.“.
I navedena odredba pokazuje zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, a što sam sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Da kažem, kad je usvojen aktuelni ZPP, većte 2011. god. bilo je propisano da punomoćnik stranke u parničnom postupku (bila ona pravno ili fizičko lice), mora biti advokat, što je izazvalo reakciju stručne javnosti, i ocenu ustavnosti i zakonitosti. US je svojom Odlukom broj IUz-51/2012 („Sl. glasnik RS”, broj 49/2013), proglasio te odredbe neustavnim i nesaglasnim sa potvrđenim međunarodnim ugovorom. Nakon toga prestalo je ograničenje za koje je US tada smatrao da nije legitimno, proporcionalno, ni nužno, da je nesaglasno pravu na pravično suđenje i jednakosti zaštite prava pred sudovima i da predstavlja vid posredne diskriminacije građana po osnovu imovnog stanja, zabranjene članom 21. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022).
Potom, Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (“Sl. glasnik RS”, broj 55/2014), član 85. je dopunjen tako što su dodati novi stavovi, između ostalih i citirani stav 2., kojima je propisano koja lica mogu biti punomoćnici fizičkog lica. Zanimljivo je da je zakonodavac te izmene pravdao, kako su to rekli u obrazloženju predloga, pokušajem povezivanja ZPP sa drugim propisima u tzv. „sistem zakona” koji podrazumeva međusobnu saglasnost i poštovanje odredaba različitih zakona. Pohvalno što se namere tiče, ali neuspešno izvedeno.
Inače, zbog međusobne povezanosti, tim novododatim stavovima praktično su vraćene u život odredbekoja su proglašene neustavnim, što sam analizirao u komentaru „Ko po tumačenju Ustavnog suda može biti punomoćnik stranke u parničnom postupku?“, tako da se ovde neću baviti time. Ovde ću se baviti samo besmislom i neznanjem kao takvim.
Neću obrazlagati ono što stalno ističem, da se mora povesti računa o onome što se u stručnim krugovima naziva nomotehnikom, jer sam o tome, kao i o jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, tako da ovde neću ponavljati. Primere, kakva rašomonijada može nastati ako se ne pazi na pravopis i značenje izraza, dao sam u tekstu „Čudne dužnosti komunalne milicije u Beogradu“.
2. Da li je bitnija stručnost, bliskost ili zvanje?
U vezi gore citirane norme, pored onog razmatranog u „Ko će vas zastupati u parnici ako nemate advokata u porodici?“, postavljaju se još neka zanimljiva pitanja. Da sad ne ulazim u to kako je US tražio neko opravdanje ograničenja izbora punomoćnika, zašto su kod uvođenja nestručnih lica u krug onih koja mogu biti punomoćnici izabrani samo pobrojani srodnici, a ne i neki drugi i njima dat ekskluzivitet, iako nema dokaza o njihovoj stručnosti. Možda među daljim srodnicima, ili prijateljima ili kumovima (duhovno srodstvo) ima stručnijih lica? Raniji zakoni, podsećam, nisu imali takva ograničenja.
Ali, moram da pitam, zašto kod izbora punomoćnika fizičkih lica, ako se već zakonsko rešenje obrazlaže zahtevom da se neukim stranakama pruži stručna pomoć, kao uslov nije dosledno sproveden kriterijum stručnosti, recimo pravosudni ispit, već se kao uslov postavlja pripadnost određenom zanimanju?
Biti advokat znači profesiju iliti zanimanje, odnosno način obavljanja delatnosti a ne nivo stručnosti, odnosno nečiju kompetenciju da posao za koji je angažovan obavi. Nije reč ovde o naplati usluge, već o pomaganju nekom.
Advokatom se smatra samo lice koje je upisano u imenik advokatske komore, što u slučaju parnice znači da to mora biti u trenutku dešavanja iste. Jer, prema Zakonu o advokaturi („Sl. glasnik RS“, broj 31/2011 i 24/2012-OUS), advokatura je nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima, a advokat je lice koje je upisano u imenik advokata i položilo advokatsku zakletvu i bavi se advokaturom. Ali zašto, recimo, taj punomoćnik ne može da biti doktor pravnih nauka, profesor prava, ili pak bivši advokat, sudija ili bilo koje drugo lice koje ima položen pravosudni ili advokatski ispit ili završenu pravosudnu akademiju, a nije trenutno upisano u imenik komore? Zašto to ne mogu biti očigledno stručna lica (npr. napred pobrojana) koja trenutno nisu upisana u imenik advokata, a to mogu biti srodnici koji mogu biti neuka lica? Svojstvo srodnika ne određuje nivo stručnosti I njegovu sposobnost da bliskom licu pomogne, već vezu sa tim licem. Kako bliskost nekom licu doprinosi zaštiti njegovih prava? Dobra namera kod bliskih lica se pretpostavlja, ali put do pakla popločan je dobrim namerama, kako izreka kaže. Kako bez znanja i stručnosti neko može pomoći nekome u sudskom postupku, gde je pravno znanje presudno?
Ovde se čini da je zakonsko rešenje, lutajući između kompromisa, pomalo otišlo u pravcu interesa određene profesije a ne zaštite prava stranaka. Iako je US prvo rekao da je to neustavno, to i dalje važi.
Evo pitanja za kraj. Da li će iskusni diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim i advokatskim ispitom a koji nije trenutno upisan u imenik neke advokatske komore, već radi nešto drugo, lošije zaštiti interese stranke od neiskusnog advokata, početnika?
3. Umesto zaključka
Ostaje nada da će u budućnosti neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli.
A da li će ovde izneto doprineti nečemu, zaista ne znam. To ne zavisi od mene ili bilo kog drugog autora koji iznesu analizu, već od onih koji sve ovo čitaju, i želje da se pravni sistem zaista uredi onako kako spada.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
