Ovaj tekst predstavlja deo serije komentara na Pravnom portalu, započetih tekstom „Čovek koji nije bio tamo“. Ne, ovde nije reč o filmu braće Koen (Joel i Ethan Coen) iz 2001. god. istoimenog naziva (The Man Who Wasn’t There), već nečemu što se dešava u zemlji Srbiji u 2022. god. Оvde govorim o tome na šta su se nažalost napravile institucije kod nas.
Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto, da za sve imam pismeni dokaz itd.), važe i ovde.
Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Činjenje „čoveka koji nije bio tamo“, opisano je u tekstu „Čovek koji nije bio tamo“. Ukratko stavlja mu se na teret da je nešto uradio iako postoje dokazi da nije ni bio na kritičnom mestu u kritično vreme. Štaviše, to tvrde i dokazuju upravo oni koji mu prekršaj stavljaju na teret. Potpuni paradoks.
Sećate li se ekoloških protesta krajem 2021. god? Da, neka lica zaista jesu blokirala saobraćaj na nekim saobraćajnicama, i neka lica su dobila prekršajne naloge zbog saobraćajnih prekršaja učinjenih tim povodom, ali ovde pričam o čoveku koji nije bio na protestu, a ipak je dobio da plati novčanu kaznu izrečenu prekršajnim nalogom, zbog čega ga u ovom i povezanim komentarima označavam sa „čovek koji nije bio tamo“ ili kraće „čovek“.
Da ono za šta se „čovek“ tereti (izvršena radnja, tj. navodno delo) uopšte nije prekršaj ni po propisima o bezbednosti saobraćaja ni po drugim propisima (recimo o javnom redu i miru) niti krivično delo objašnjeno je u komentaru „Postoji li prekršaj “čoveka koji nije bio tamo”?“. O onome šta je i kako dokazano pisao sam u tekstu „Šta je dokazano u slučaju “čoveka koji nije bio tamo”?“. A da postoje i druge okolnosti koje isključuju prekršajnu odgovornost biće jasno nakon čitanja komentara „Da li je “čovek koji nije bio tamo” kriv za bilo šta?“.
Ovde ću objasniti zašto izdavanje prekršajnog naloga u konkretnom slučaju nije bilo zakonito.
Najpre, zbog nadležnosti,jerkriminalistička policija nije nadležna za bilo kakvo postupanje u konkretnom slučaju.Drugo, povređene su procesne odredbe, odnosno postupak izdavanja prekršajnog naloga je nepravilno sproveden.A navedeno je bitno jer nezakonit postupak ne može dovesti do zakonito izrečene sankcije. Idemo redom.
1. Ko je nadležan za saobraćajne prekršaje?
Prekršajni postupak je nezakonit jer kriminalistička policija u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova RS (u daljem tekstu: MUP) nije organ nadležan za bilo kakvo postupanje u vezi saobraćaja. U konkretnom slučaju reč je o prekršaju iz oblasti saobraćaja. Po izdavaocu prekršajnog naloga učinjen je prekršaj iz člana 333. stav 1. tač. 51) Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, br. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018 i 23/2019) – u daljem tekstu: ZOBS, za koji se izriče novčana kazna u iznosu od 5.000,00 dinara.
Prema članu 2. ZOBS, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja na putevima vrši MUP – Uprava saobraćajne policije i područne policijske uprave(u daljem tekstu: saobraćajna policija). Izuzetno, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja vojnih vozila na putevima mogu da vrše i nadležni vojni organi. Neposredno regulisanje saobraćaja u zoni škole mogu vršiti školske saobraćajne patrole i saobraćajne patrole građana, a na delu puta na kome se izvode radovi neposredno regulisanje saobraćaja mogu vršiti i lica zaposlena kod izvođača radova. Sva druga lica koja nisu saobraćajna policija saobraćajne prekršaje jedino mogu da prijave saobraćajnoj policiji a ne mogu da kontrolišu učesnike u saobraćaju i da kažnjavaju iste. Jer saobraćajna policija je posebno obučena za postupanje u saobraćaju, za prepoznavanje saobraćajnih prekršaja i sl. Prosto, kao što saobraćajna policija ne vrši kriminalističke istrage (jer nemaju znanja u vezi s tim), tako ni kriminalistička policija ne može da se bavi saobraćajem.
U cilju kontrole i regulisanja saobraćaja na putevima, saobraćajnoj policiji su data posebna ovlašćenja, da preduzimaju posebne mere (član 278. ZOBS). Takođe, saobraćajnoj policiji su date posebne nadležnosti u prekršajnom postupku (čl. 314, 314a ZOBS), da podnose zahteve za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom organu ili da izriču kazne za prekršaje iz svoje nadležnosti izdavanjem prekršajnog naloga po Zakonu o prekršajima (“Sl. glasnik RS”, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019) – u daljem tekstu: ZOP.
Naravno, bilo koja služba u sastavu policije ima pravo da dela koja otkrije izvršenjem svojih poslova prijavi nadležnoj službi. Ali, svako ko se upusti u postupanja koja imaju veze sa saobraćajem mora da primenjuje ZOBS.
Inače, kritičnog dana za vreme trajanja protesta, pripadnici policije u konkretnom gradu (niti bilo gde drugo), nisu vršili kontrolu i regulisanje saobraćaja, što su medijima svojim izjavama potvrdili čak i predsednik RS i ministar unutrašnjih poslova.
2. Da li je postupak izdavanja prekršajnog naloga pravilno sproveden?
Ovde su očigledno povređene procesne odredbe, odnosno postupak izdavanja prekršajnog naloga je nepravilno sproveden. A nezakonit postupak ne može dovesti do zakonito izrečene sankcije, a to se izgleda konstantno prenebregava. Nije bitno samo da li se nešto desilo već i sam postupak (procedura) u kome se to konstatuje i kažnjava za isto. Podsetiću, u članu 174. ZOP, zakonodavac je upotrebio formulaciju “odlučivanje o prekršajnom nalogu” (a ne odlučivanje o prekršaju) što znači da sud ne odlučuje samo o postojanju prekršaja već i o samom nalogu (zakonitosti istog), odnosno postupku u kome je isti izdat.
A nezakonitost naloga ne validira ni prihvatanje odgovornosti u vidu plaćanja kazne, jer i pola kazne je mnogo, ma koliko ona bezačajna bila, ako prekršaj ne postoji.
Kako je izgledao taj postupak u konkretnom slučaju? Neko je nekog zaustavio i legitimisao u navodnoj rutinskoj kontroli. Da zanemarimo to što je to učinjeno nakon završetka spornih dešavanja, i van površine gde je moguće učiti opisani prekršaj, ono što je opisano u „Čovek koji nije bio tamo“. Ako je posredi „rutinska“ kontrola, koja inače nije pojam definisan propisima koji regulišu rad policije, onda se moramo vratiti na jedinstvenost pravnog poretka.
Zakon o policiji („Sl. glasnik RS“ br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018) propisuje vrste policijskih ovlašćenja, pa u članu 64. kao policijska ovlašćenja (između ostalog) navodi i proveru i utvrđivanje identiteta lica, kao i upozorenje i naređenje, koji će nam biti važni u kasnijem izlaganju.
Član 75. navedenog zakona uređuje kada i kako se vrši provera i utvrđivanje identiteta lica, pa kaže, da će se provera identiteta izvršiti (između ostalog) prema licu koje treba uhapsiti, od kojeg preti opasnost, nad kojim se obavlja pretresanje, koje se zatekne na prostoru ili u objektu u kojem je privremeno ograničena sloboda kretanja, koje svojim ponašanjem izaziva sumnju da je učinilac krivičnog dela ili prekršaja ili da ga namerava učiniti ili po svom fizičkom izgledu liči na lice za kojim se traga, koje se zatekne na mestu izvršenja krivičnog dela ili prekršaj itd. Policijski službenik dužan je da upozna lice sa razlogom provere njegovog identiteta, osim ako prikuplja obaveštenja o krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti i ako bi to moglo ugroziti postizanje cilja provere.
Način provere identiteta lica uređen je članom 76. Zakona o policiji, prema kome, provera identiteta lica vrši se uvidom u ličnu kartu ili drugu javnu ispravu sa fotografijom. Provera identiteta može se izvršiti bez znanja lica smo ako postoje osnovi sumnje da je to lice učinilac krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti.
Kako „čovek“ nije učinilac krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, niti je zatečen u izvršenju krivičnog dela ili prekršaja protiv javnog reda i mira ili bekstvu sa lica mesta nakon takvih dela, a nije ni lice na poternici, pa da ga treba uhapsiti, jedini osnov za legimisisanje u konkretnoj situaciji je kontrola učesnika u saobraćaju (kao pešaka zatečenog na saobraćajnoj površini). Da je reč bila o upravo tome, potvrđeno je izdavanjem prekršajnog naloga za saobraćajni prekršaj. Ali, ako je reč o kontroli učesnika u saobraćaju, onda se moraju primenjivati procedure propisane ZOBS i Pravilnikom o načinu vršenja kontrole i neposrednog regulisanja saobraćaja na putevima i vođenju obaveznih evidencija o primeni posebnih mera i ovlašćenja (“Sl. glasnik RS”, br. 69/2010, 78/2011, 31/2013, 37/2013-ispr., 85/2014 i 98/2016-OUS) – u daljem tekstu: Pravilnik.
A šta kaže taj pravilnik? Prema Pravilniku, policijski službenici kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja na putevima, vrše u uniformi za koju je propisano od čega se sastoji i kako se nosi (a ne u civilnoj odeći sa kapuljačama preko glave). I po pravilu, noseći svetloodbojni (reflektujući) prsluk sa natpisom “POLICIJA”. Dalje, u vršenju tih poslova obraćaju se učesnicima u saobraćaju pristojno i ozbiljnim tonom i na jasan i razumljiv način saopštavaju razloge zbog kojih im se obraćaju. Što će reći, u ovom slučaju od samog početka pa do kraja sve je rađeno potpuno nepravilno.
Dolazimo do najspornijeg u postupku. Naime, ZOP u članu 87. koji govori o zakonitosti u izricanju sankcija, kaže da prekršajnu sankciju može izreći samo nadležni sud koji vodi prekršajni postupak ada izuzetno novčanu kaznu može izreći ovlašćeni organ, odnosno ovlašćeno lice prekršajnim nalogom u skladu sa zakonom. Prekršajni nalog (član 168. ZOP) se izdaje kada je za prekršaj zakonom ili drugim propisom od prekršajnih sankcija predviđena samo novčana kazna u fiksnom iznosu (što je ovde slučaj). Sadržina prekršajnog naloga propisana članom 170. ZOP, prema kome se prekršajni nalog izdaje u pisanoj formi, gde je veoma bitno da sadrži sve što je propisano.
Definiciju ovlašćenog organa u smislu procesuiranja prekršaja imamo u članu 179. ZOP, koji kaže da su ovlašćeni organi: organi uprave, ovlašćeni inspektori, javni tužilac i drugi organi i organizacije, koje vrše javna ovlašćenja u čiju nadležnost spada neposredno izvršenje ili nadzor nad izvršenjem propisa u kojima su prekršaji predviđeni.
Ili možda neko ne razume šta su policija i MUP uopšte? Da razjasnimo i to.
Zakon o državnoj upravi („Sl. glasnik RS’“, broj 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 30/2018-dr.zakon i 47/2018) u članu 1. kaže, državna uprava je deo izvršne vlasti RS koji vrši upravne poslove u okviru prava i dužnosti RS, a državnu upravu čine organi državne uprave: ministarstva, organi uprave u sastavu ministarstava i posebne organizacije.
Član 13. Zakona o ministarstvima („Sl. glasnik RS“, br. 128/2020) propisuje da MUP obavlja poslove državne uprave određene zakonom, koji se odnose na mnogo toga (npr. regulisanje i kontrolu saobraćaja). Po članu 3. Zakona o policiji („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016, 24/2018 i 87/2018), policija predstavlja organizovan način obavljanja zakonom uređenih poslova, koju čine policijski službenici koji, u obavljanju policijskih i drugih unutrašnjih poslova, štite i unapređuju bezbednost građana i imovine, poštujući Ustavom zajemčena ljudska i manjinska prava i slobode i druge zaštićene vrednosti u demokratskom društvu, uz mogućnost upotrebe sredstava prinude u skladu sa Ustavom i zakonom. Šta je pisac teksta zakona hteo da kaže nije baš jasno, ali objašnjenje je recimo u čl. 8. i 10. istog zakona, po kojima, za obavljanje poslova iz nadležnosti MUP, obrazuju se unutrašnje organizacione jedinice, a zaposleni u MUP jesu policijski službenici, državni službenici i nameštenici. Kako god, MUP nedvosmisleno jeste državni organ uprave, a policija je služba u njegovom sastavu, što znači da kao proceduralna mora da primenjuje pravila upravnog postupka uz primenu procesnih zakona (prekršajnog i o krivičnom postupku) u zavisnosti od vrste dela koja je posredi.
Dakle, ovlašćeni organ, odnosno ovlašćeno lice za konkretni prekršaj može izvršiti kažnjavanje jedino izdavanjem prekršajnog naloga. A ko je ovlašćen za prekršajni nalog u vezi saobraćajnih prekršaja? Pa rekli smo saobraćajna policija, zato je kasnije saobraćajni policajac pisao nalog. Naravno, ako je lice koje navedeno u istom zaista saobraćajni policajac (jer to u nalogu nije navedeno). Ako nije, to bi značilo da je nalog izdalo neovlašćeno lice, što ga automatski čini nezakonitim. Jer, službena uniforma i sam status službenog lica ne daju ovlašćenja, već zakon koji predviđa nadležnosti. I poštari nose uniforme pa ne kažnjavaju, prosto.
3. Gde se izdaje prekršajni nalog?
Kako god, i ako lice koje je nalog izdalo zaista jeste saobraćanji policajac, ono svakako nije bilo prisutno na licu mesta, a to pravi problem. Jer, prekršajni nalog se izdaje u skladu sa odredbama ZOP. Svima koji poznaju odredbe ZOP, jasno je kada se i gde može izdati prekršajni nalog. Ako je učinilac prisutan novčana kazna se izriče na licu mesta izdavanjem prekršajnog naloga po ZOP, koji se odmah i uručuje tom licu, a samo ako je lice za koga se smatra da je učinilo prekršaj odsutno i kada okolnosti otkrivanja ili priroda prekršaja to zahtevaju, dostavljanje prekršajnog naloga će se izvršiti putem pošte ili dostavne službe ovlašćenog organa.
Ovde je učinilac navodnog prekršaja zatečen na licu mesta, i tu je nasjpornije pitanje, zašto onda nalog nije sastavljen i uručen odmah i na licu mesta od strane policijskog službenika, onako kako ZOP i ZOBS nalažu? Nalog je izdat 4 dana kasnije i dostavljen je poštom.
Jer, sve navedene odredbe ZOP koje se odnose na situaciju kada učinilac nije prisutan na licu mesta, govore samo o dostavljanju prekršajnog naloga, nijedna ne kaže gda se i kada isti može sastaviti. Nema odredbi o tome da se nalog može sastaviti na drugom mestu, niti da se ovlašćenje za sastavljanje istog može „delegirati“ drugom licu.
Znači, prekršajni nalog za opisanu radnju može se izdati isključivo na licu mesta. Čak i da prihvatimo da je kriminalistička policija nešto mogla uraditi u ovom slučaju, sve ostalo je moralo biti urađeno odmah na licu mesta, jer ZOP u ovom slučaju ne dozvoljava izdavanje naloga naknadno.
Da rezimiramo, u konkretnom slučaju, prema ZOP i ZOBS kriminalistički inspektor koji je bio na licu mesta mogao je samo obavestiti nekog drugog ko ima nadležnost za postupanje u konkretnom slučaju (saobraćajnu policiju). Ništa drugo. A saobraćajna policija ako želi da kazni nekoga za saobraćajni prekršaj, morala je da izvrši sve ono na šta je propisi obavezuju.
4. Šta još mora biti učinjeno na licu mesta?
Ovde postoji još spornog. Čak i u situaciji kada bi nalog mogao biti sastavljen kasnije a ne na licu mesta,(kada nije poznat identitet prekršioca, kada je to potrebno utvrditi), sve druge radnje (sastavljanje zapisnika, uzimanje izjava, prikupljanje dokaza…) moraju biti izvršene na licu mesta a ne naknadno.
Jer, saobraćajna policija mora sačiniti zapisnik u kome konstatuje povredu propisa koja čini pravno obeležje prekršaja, identifikacione podatke lica zatečenog u prekršaju, izjavu i potpis lica zatečenog u prekršaju, kao i konstataciju za slučaj odbijanja potpisa zapisnika. Pravilnikom je propisan i poseban obrazac tog zapisnika (NFI). A taj zapisnik sa ostalim dokazima (ako postoje) mora biti dostavljen uz prekršajni nalog. Svi dokazi prikupljeni u postupku moraju biti dostupni na uvid okrivljenom licu (zapisnik, fotodokumentacija, izjave svedoka…), da se vidi ko je i šta konstatovao, kada i kako.
U ovom slučaju potvrđeno je da zapisnik ne postoji već samo nekakva službena beleška, koja je komentarisana u „Čovek koji nije bio tamo“. Iako ista upravo dokazuje da „čovek“ nije izvršio nikakav prekršaj, formalno, prema zakonu, službena beleška nije zapisnik i nije procesni dokaz. Službene beleške su konstatacije o radnjama a koje se obično ostavljaju na drugim spisima, u zavisnosti od vrste postupka koji se preduzima, a prema Zakonu o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016 i 95/2018-aut.tumačenje), ZOP i Zakoniku o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS). Službena beleška može biti stavljena i u zapisnik, ali službena beleška nije zapisnik. Jedino ako izdavalac prekršajnog naloga pod službenom beleškom podrazumeva zapisnik, ali u tom slučaju otvara se mnogo drugih spornih pitanja. Šta ćemo s procedurom sastavljanja, davanju na uvid i potpis itd? Znači, ako postoji nešto (nazvano službenom beleškom) što predstavlja zapisnik, zašto to nije dostavljeno uz nalog? Nedostavljanje dokaza o kojima se okrivljeno lice treba izjasniti predstavlja povredu prava na odbranu, dakle prava zajemčenog Ustavom Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022), koji kao posebna prava okrivljenog u članu 33. predviđa obaveštenje o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o prikupljenim dokazima. Nije bitno što Ustav govori o krivičnom postupku, jer ZOP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS). Što će reći ono što važi za okrivljenog kod krivičnog dela važi i kod prekršaja. A i stav 1. člana 93. ZOP kaže da se okrivljenom mora dati mogućnost da se izjasni o činjenicama i dokazima koji ga terete. A kako da se izjasni ako mu dokazi nisu predočeni. O čemu da se izjašnjava?
O značaju zapisnika izjasnio se i Vrhovni kasacioni sud, u presudi Kzz Pr 8/2015 od 2. aprila 2015. god. gde je rečeno da, zapisnik o izvršenoj kontroli učesnika u saobraćaju mora da sadrži podatke o svim činjenicama i okolnostima bitnim za ocenu da li je okrivljeni učinio predmetni prekršaj.
Inače, u nalogu stoji da je prekršaj otkriven neposrednim opažanjem četvorice kriminalističkih inspektora a kao dokaz je navedena službena beleška nekog petog. Čekajte, dokaz u ovom konkretnom slučaju je beleška koju je sastavio neko ko onome o čemu piše nije prisustvovao?!? Jer, ono što je navedeno u nalogu, to je ono što se jedino vrednuje.Ako nije navedeno nije se ni desilo. Zato se mora paziti šta se piše u nalogu. A tamo piše da su navodni prekršaj opazili njih četvorica, a neki peti sastavlja službenu belešku. O čemu? O onome što su mu oni ispričali možda? Ko je on uopšte u celoj priči?
Ovo je u suštini pitanje obučenosti i znanja policijskih službenika, ali govori o nerazumevanju odredbi zakona koje definišu postupak. A bitno je, jer nezakonit postupak ne može dovesti do zakonitog kažnjavanja.
5. Šta se mora dostaviti uz nalog?
Inače, posebno je zanimljiva činjenica, da su polja za priloge u nalogu prazna, što znači da ih nema.
Ponovo pitam, gde je zapisnik koji se obavezno sačinjava na licu mesta (pa čak da pod istim podrazumevamo i tu famoznu belešku),kao obavezni dokaz u ovoj vrsti postupka? Zašto ga nema? Zašto nije dostavljen uz nalog? Ako se volšebno ipak pojavi u nekom trenutku, kako nije sačinjen na licu mesta, niti je naveden u prekršajnom nalogu, to će značiti da je sačinjen naknadno, posle sačinjavanja naloga, a što bi bilo veoma nezakonito. Jer, ako je postojao pre sačinjavanja naloga, trebao je biti naveden kao dokaz i dostavljen kao prilog uz nalog. Ponoviću, na sudu je potvrđeno da zapisnik stvarno ne postoji već samo službena beleška, ali ni ona definitivno nije dostavljena uz nalog.
Sve ovo navedeno inače ima svoje ime, ovo su manipulacije postupkom i zloupotreba službenih ovlašćenja za koje je predviđena ozbiljna vrsta odgovornosti (krivična) za ovlašćena lica koja sprovode postupak. Da li organ koji sprovodi procesne radnje sme da vrši manipulacije procesom koje mogu dovesti do povrede prava okrivljenih lica?
O ovim nezakonitostima treba da vode računa organi nadležni za kontrolu postupanja organa uprave (upravna inspekcija npr.), Sektor unutrašnje kontrole MUP i javno tužilaštvo. A mogao bi i Zaštitnik građana nešto da preduzme.
Konstatovaću da je u najmanju ruku izvršena povreda prava na odbranu, jer nema priloga (nije dostavljen okrivljenom) koji predstavlja dokaz o kome se okrivljeno lice treba izjasniti. Postavlja se pitanje, kako da se lice kome je izdat prekršajni nalog uopšte izjasni o svojoj odgovornosti (i eventualno prihvati istu) ako nema o čemu da se izjasni? Ako krenemo tim putem da se nečije viđenje i ono što napiše negde uzima kao apsolutna istina koja je neporeciva, otići ćemo mnogo daleko od onog što se zove pravna država i uređen sistem.
6. Umesto zaključka
Da rezimiramo, koje su sve procesne odredbe povređene u postupku izdavanja konkretnog prekršajnog naloga:
- nije ispoštovana obavezna procedura na licu mesta (sastavljanje zapisnika i izdavanje naloga prisutnom licu);
- prekršajni nalog je izdat od strane policijskog službenika koji nije bio prisutan na licu mesta i koji upravo zbog te činjenice ne može izdati nalog (zakon ne dozvoljava delegaciju ovlašćenja);
- prekršajni nalog je nepravilno popunjen odnosno nedostaje obavezni sadržaj i nema tačne pravne kvalifikacije prekršaja (što je objašnjavano u tekstu „Postoji li prekršaj “čoveka koji nije bio tamo”?“);
- povređeno je pravo na odbranu jer okrivljenom licu nisu dostavljeni svi dokazi (zapisnik ili beleška) o kojim se mora izjasniti.
Bilo koja od navedenih povreda postupka je dovoljna (nije potrebna kumulacija) za obustavljanje svakog daljeg prekršajnog postupka i oslobađanje okrivljenog lica od odgovornosti.
Dakle, na pitanje postavljeno u naslovu ovog komenatara, može se odgovoriti jedino ne, pre svega jer je čovek bio „tamo“.
Sve što sam imao da iznesem kao lični stav, rekao sam na kraju teksta „Čovek koji nije bio tamo“.
Ponoviću lični utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
A svima nama zajedno poželeću mnogo sreće, jer izgleda da nam samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
