od 2010.

Da li je krivica od značaja kod naknade za neiskorišćeni godišnji odmor?

Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Kada i zašto se isplaćuje naknada za neiskorišćeni godišnji odmor?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze br. 3, avgust 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.

U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.

Osnovnim pitanjima, na osnovu čega, kada i kome se isplaćuje ova naknada bavio sam se u komentaru „Zašto se isplaćuje naknada za neiskorišćeni godišnji odmor?“. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.

Zašto pravo na ovu naknadu ne može postojati ako zaposleni nije radio u nekom periodu objasnio sam u tekstu „Da li je efektivan rad od značaja za naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor?“. A da pravo na ovu naknadu može postojati i ako radni odnos još uvek traje pokazao sam u „Da li postoji osnov za naknadu zbog neiskorišćenog odmora ako radni odnos nije prestao?“.  Fiskalnim aspektom bavio sam se u komentaru „Da li se porez i doprinosi plaćaju na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor?“. 

U tekstu „Da li naknada za neiskorišćeni godišnji odmor predstavlja naknadu štete?“ objasnio sam koji je pravi karakter ove naknade, odnosno da Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – daljem tekstu: ZOR kaže da je u pitanju šteta, te da je svaka šteta uvek samo šteta bez obzira iz kog odnosa potiče i da se na nju primenjuju pravila obligacionog prava. A objasnio sam i da je zakonodavac u ZOR namerno upotrebio izraz šteta, jer, ako se ova naknada ne definiše kao šteta, nema osnova za njenu isplatu. A zašto krivica ipak jeste od značaja analizirao sam u ovom tekstu.  

1. Ima li krivica značaja?

Citiraću član 76. ZOR:

U slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora.

Naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete.“.

Dakle, po slovu ZOR  nebitno je iz kog razloga prestaje radni odnos zaposlenom niti da li ima krivice poslodavca.

Ranije je za isplatu ove naknade bilo potrebno i da poslodavac bude odgovoran za tu situaciju, jer je član 76. ZOR do izmena iz 2014. god. glasio: 

„Ako krivicom poslodavca zaposleni ne koristi godišnji odmor, ima pravo na naknadu štete u visini prosečne zarade u prethodna tri meseca, utvrđene opštim aktom i ugovorom o radu.“.

Ovo nije ni slučaj iz tačke 2) stava 1. člana 125. ZOR, gde se kaže da zaposleni ima pravo na isplatu naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor krivicom poslodavca, za kalendarsku godinu u kojoj je otvoren stečajni postupak, ako je to pravo imao pre otvaranja stečajnog postupka.

Neću sada ulaziti u analizu, da li je ovakvo zakonsko rešenje dobro, da li ima značaja čija je objektivna odgovornost za činjenicu da godišnji odmor nije iskorišćen (čija je krivica, zaposlenog ili poslodavca)? Reći ću samo da nije logično da poslodavac bude odgovoran za nešto što nije mogao ni predvideti niti uticati na to, recimo, da zaposleni odluči da iznenada napusti poslodavca do određenog datuma a da za iskorišenje odmora jednostavno nema vremena.  A to i propisi ne dozvoljavaju, što će biti jasno kasnije.

Ovde neću širiti temu i navoditi pravila tumačenja propisa, koga to zanima može pročitati komentar „Koliko je važno ono što piše u propisu?“, u kome sam pisao o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, te logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa. Kako god, svaka šteta je uvek samo šteta bez obzira iz kog odnosa potiče i na nju se  primenjuju pravila obligacionog prava. Ali, ako pođemo od jedinstvenosti pravnog poretka, kao i da se na štetu primenjuju pravila obligacionog prava, doći ćemo i do toga da, uz ocenu ostalih okolnosti, krivica i te kako igra ulogu i u ovom slučaju. Inače, ZOR ne daje definiciju štete niti propisuje pravila u vezi njene naknade, logično, jer i nije zakon kojim to može biti regulisano. Sva pitanja u vezi naknade štete, kao i njenu definiciju daje Zakon o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020), u daljem tekstu: ZOO,  koji ima poseban odeljak posvećen šteti, Odeljak 2, pod nazivom „PROUZROKOVANJE ŠTETE“.

U članu 154. ZOO koji govori o osnovima odgovornosti, kaže da svako ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. U posebnim slučajevima predviđenim zakonom kao i za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu odgovara se bez obzira na krivicu.

O naknadi materijalne štete ZOO u članu 185. kaže da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu. Dalje kaže da, kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da oštećeniku isplati odgovarajuća svota novca na ime naknade štete. Kad dospeva obaveza naknade ZOO precizira u članu 186., te se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete. A član 192. ZOO predviđa i to da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Da sumiramo, kod naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora imamo slučaj kada uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće i kada se umesto toga vrši isplata u novcu. A ovde je u pitanju šteta koja se direktno isplaćuje nekome jer mu nije omogućeno da se odmori, praktično, naknađuje se nematerijalna šteta koju nečiji organizam pretrpi usled nedostatka odmora po unapred preciziranim merilima.

2. Može li poslodavac izbeći isplatu ove naknade?

Šteta o kojoj pričamo dospela je u trenutku kad radni odnos prestaje ukoliko odmor nije iskorišćen. Ali, poslodavac je dužan da naknadi štetu. Znači, izokola dolazimo do toga da krivica poslodavca ima značajnu ulogu, i da bi se poslodavac ipak mogao osloboditi od obaveze naknade ove štete (ili je srazmerno smanjiti zbog doprinosa oštećenog nastanku iste) ako je šteta posledica ponašanja zaposlenog (recimo slučaj kada sam da otkaz a nema vremena da iskoristi odmor).

Navedenu tezu potvrdio je Upravni sud, u obrazloženju presude II9 U 18967/2013 od 9. februara 2015. god. gde stoji (citat):

[…] kako tužilac do 30. juna 2013. godine nije iskoristio preostali godišnji odmor iz 2012. godine, u trajanju od 9 radnih dana, zbog korišćenja bolovanja i plaćenog odsustva, a od strane poslodavca nije bio sprečen u korišćenju utvrđenog godišnjeg odmora, to je pravilna odluka tuženog organa da nema pravo za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, u skladu sa članom 76. Zakona o radu. Ovo naročito sa razloga što je tužilac sudu morao da pruži dokaze za svoje navode, na okolnost da je tražio da koristi godišnji odmor i da mu je zahtev odbijen ili da je na zahtev poslodavca prekinut u korišćenju godišnjeg odmora koji kasnije nije mogao da iskoristi, a što nije učinio […]“.

Na značaj krivice ukazuje i Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju svoje presude Gž1 56/2013 od 23. januara 2013. god. (citat):

[…] poštujući odredbu člana 172 stav 1 u vezi člana 154 stav 1 ZOO da bi se konstituisala građanskopravna odgovornost za štetu potrebno je da zbog deliktne radnje štetnika nastane šteta […]“.

3. Umesto zaključka

Nadam se da je sada bar malo jasnije zašto smatram da ono što se čini kod nas odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisano na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“. Da bi sve bilo kristalno jasno, moraju do kraja biti pročitani svi povezani tekstovi.

Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.

Najnoviji tekstovi