Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Značaj krivice zaposlenog kod otkaza“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 13, april 2024. god.
U komentaru „Šta rešenje o otkazu tehnički mora da sadrži?“ dao sam uvod, objasnio o čemu je konkretno reč (predstavio pokazni primer) i osvrnuo se na tehnički aspekt rešenja o otkazu. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
Zašto se zaposlenom moraju staviti na uvid opšta akta na koja se poslodavac u postupku otkaza poziva objasnio sam u “Da li zaposleni ima pravo uvida u opšta akta poslodavca?”. U komentaru “Postoje li neki rokovi za otkaz?” objasnio sam prirodu rokova za otkaz. U tekstu „Šta i kako mora biti dokazano kod otkaza?“ pozabavio sam se time šta mora biti dokazano, i na koji način. Ovde ću razmotriti kada je i zašto važna krivica zaposlenog.
1. Kada je krivica zaposlenog od značaja?
Poslodavac je u Rešenju o otkazu(u daljem tekstu: Rešenje)u pokaznom primeru ocenio da postoji krivica na strani zaposlenog. I to je najvažnije, jer otkaz u konkretnom slučaju,po osnovu tačke 1) stava 2. člana 179. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br.24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 13/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) u daljem tekstu: ZOR, zahteva krivicu zaposlenog za povredu radne obaveze. Bez utvrđene krivice nema ni osnova za otkaz.
Jer, ako otkaz posmatramo kao nekakvu „kaznu“ za zaposlenog koji krši pravila, pravilno utvrđenje postojanja krivice postaje veoma bitno.
ZOR propisuje kada poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom (slučajeve, uslove i način), ali ne objašnjava kako se krivica ceni (na osnovu kojih pravila, analognom primenom pravila kaznenog prava ili kako). Što je negde i logično jer nije zakon koji pokriva tu materiju. Tu se vraćamo na jedinstvenost pravnog poretka. Jer, krivica je pojam iz kaznenog prava, iako je važna i u obligacionom pravu. U kom god domenu se cenila, krivica ima neke elemente koji se mogu oceniti samo analognom primenom pravila kaznenog prava.
U kaznenom pravu (krivična dela, prekršaji, privredni prestupi), krivica se definiše kao odnos učinioca prema delu.
A postoji nešto što se zove propisanost dela. Što će reći, niko ne može trpeti posledicu svog činjenja ili nečinjenja ako to činjenje nije propisano kao zabranjeno ili obavezno. ZOR govori o povredi radne obaveze, kao što je rečeno napred, ali ne znamo šta govori Kolektivni ugovor i Pravilnik o radnoj disciplini, ponašanju zaposlenih u toku rada i materijalnoj odgovornosti zaposlenih (u daljem tekstu: Pravilnik), na koji se poslodavac pozvao. Zato tretiram samo ono što propisuje ZOR. Kako god, opšti akt ne može biti iznad zakona, već u skladu s njim, tako da i ovo što kaže ZOR je dovoljno za pravilno razmatranje.
U strukturi pravne norme kojom je nešto propisano, imamo dispoziciju (obaveza ili zabrana), i sankciju (kazna za postupanje suprotno utvrđenoj obavezi ili zabrani). I dispozicija i sankcija imaju svoje pretpostavke koje moraju biti ispunjene. Objašnjenje kada postoji neka obaveza ili zabrana je pretpostvka dispozicije, a sama obaveza ili zabrana su dispozicija u užem smislu. Odrednice o tome kada će se preduzeti neki postupak protiv zaposlenog predstavljaju pretpostavku sankcije, a sama kazna (otkaz) je sankcija u užem smislu.
Međutm, da bi govorili o posledicama dela, o „kažnjavanju“ za neko delo, mora biti ostvarena pretpostavka sankcije.
U konkretnom slučaju, odredbe ZOR, ugovora o radu zaposlenog, te Kolekrivnog ugovora i Pravilnika koje govore o obavezama zaposlenih su dispozicija u užem smislu. Pretpostavku dispozicije predstavlja sam radni odnos, odnosno rad zaposlenog, jer govorimo o nečemu što je obaveza zaposlenog u vezi radnog odnosa. Skrivljeno nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza je pretpostavka sankcije, dok je otkaz sankcija u užem smislu. Prosto je.
Povreda radne obaveze može biti izvršena činjenjem (aktivno delovanje u cilju izvršenja) ili nečinjenjem (propuštanje da se preduzme određeno činjenje koje je obavezno).
2. Ko je kriv za nešto?
Kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio nešto postupao sa umišljajem (sa namerom) ili iz nehata. Nešto je učinjeno sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, i pristao je na njeno nastupanje. Nešto je učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
Znači da bi delo za koje zaposleni može trpeti posledice uopšte postojalo, potrebno je da dođe do ostvarenja odnosno nastupanja zabranjene posledice u okviru pretpostavke sankcije. A šta je ta posledica čije je nastupanje zabranjeno?
Naime, svrha propisivanja nečega (neke obaveze ili zabrane) je zaštita nekog dobra. U slučaju radnog odnosa to su interesi poslodavca i zaštita radnog procesa, odnosno sprečavanje nastupanja kakve štete po poslodavca.
A kakva šteta je konkretno bila pričinjena? Da li je banka izgubila neki novac zbog „grešaka“ zaposlenog, stao rad banke, neki klijent otišao ili šta slično? Kako god, čak i da je napravljena, šteta mora biti dokazana, ne može se samo pretpostaviti da postoji.
Čak i da zaposleni jeste kriv, da jeste postojala namera ili svesni nehat, te da je nastala neka šteta, to je jedno. Ali, u postupku veoma važno pitanje je, kako je utvrđeno da postoji krivica? Na osnovu čega? Kojim dokazima se to potvrđuje? Krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje.
Inače, postoji nešto što se zove teret dokazivanja. Uprošćeno, onaj ko optužuje, taj i dokazuje. Jer lakše je nešto dokazati u pozitivu (da postoji) nego u negativu (da ne postoji). Znači, ne treba zaposleni da dokazuje da se nešto nije desilo, da štete nema, i da ne postoji krivica, već poslodvac da sve to postoji.
Ono što je izneto u Rešenju nije dokaz, već nečije viđenje, ocena. A to nije nikakav dokaz, to je samo sumnja da je učinjeno nešto sporno. Inače, postoji i pravilo da se sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi odlučivanje o nečijem pravu rešava u korist okrivljenog.
3. Umesto zaključka
Kad se pročitaju svi povezani komentari biće jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Jer, ako ovako kako sam opisao rade najveći i najugledniji, šta očekivati od ostalih?
Izvor: Izvod iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
