Konkretan povod za pisanje ovog komentara je situacija oko razičitog tumačenja odredbi propisa. U svojim tekstovima neprestano ukazujem na probleme našeg pravnog sistema. Iako sam napisao i objavio mnogobrojne tekstove koji nisu išli u prilog bankama („Kako su se banke snašle sa moratorijumom?, Kako banke svoje greške naplaćuju klijentima?, Reklamacija zloupotrebe platne kartice“), moram da istaknem da nisam zastupnik korisnika kredita. A svakako nisam portparol banaka iako sam napisao komentare „Problem kredita indeksiranih u CHF“ i „Da li će konverzija rešiti problem stambenih kredita indeksiranih u CHF?“. Trudim se da budem objektivan i profesionalan. Za stručni komentar relevantni su samo slovo zakona i opšti principi pravičnosti (ako već moramo da se na njih pozivamo). Pri tome ne smemo zaboraviti i elementarnu logiku.
Inače, svi tekstovi koje pominjem ovde objavljivani su u časopisu Advokatska kancelarija i mogu se pročitati na Pravnom portalu.
Naravno, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice). Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Po kojim propisima posluju banke?
Za pokazni primer ću uzeti konkretan ugovor, odnosno princip po kojem to čini jedna od dve najveće banke kod nas. Neću navoditi naziv banke, jer je taj podatak nebitan za priču (a nije ni profesionalno to činiti). Bitnije je da taj princip pirmenjuju i druge banke.
Ovde moram da podsetim na par činjenica. Šta god zaposleni u nekoj banci mislili, svaka banka osnovana po zakonima RS i koja posluje kod nas je domaća banka (domaće pravno lice). Čak i kad imaju inostranog osnivača – vlasnika (lica koja drže većinu akcija). Znači, u obavezi su da posluju po propisima RS (a uzgred, i propisi u zemljama principala su uglavnom identični po ovim pitanjima, mi kopiramo njih, tj. direktive i standarde Evropske unije). Kako god, čak i da se razlikuju, procedure i pravila koje ima principal moraju se uskladiti sa domaćim zakonodavstvom, ne mogu se samo prevesti. A pravni sistem ne čini jedan propis, jer pravni poredak je jedinstven. Nijedan propis ne postoji sam za sebe, već je deo nekog sistema, a ako nešto nije regulisano jednim propisom, ne znači da nije uopšte. Da ne ponavljam ovde, o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”.
Za banku jeste važan Zakon o bankama („Sl. glasnik RS“, br. 107/2005, 91/2010 i 14/2015), ali to je tehnički propis koji se odnosi na poslovanje banaka (osnivanje, organizacija, način upravljanja, kontrola i sl.) a ne na usluge koje banke pružaju. Postoji još propisa koji regulišu oblast bankarskog poslovanja, npr. Zakon o platnim uslugama („Sl. glasnik RS“, br. 139/2014 i 44/2018), Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011 i 139/2014), Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga kod ugovaranja na daljinu („Sl. glasnik RS“, br. 44/2018), ali ni jedan od njih nije opšti. Navedeni propisi su u svojoj biti posebni (tehnički) propisi.
„Krovni“ iliti propis kojim se uređuju sve usluge je Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i „Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO. Ovim zakonom uređuju se svi obligacioni odnosi bez obzira kako su nastalii (iz ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova itd.), dakle osnovni instituti, pravila i načela koja se primenjuju u obligacionim (a pre svega ugovornim) odnosima. A bankarski poslovi su ugovorni poslovi, znači obligacioni odnos, nemojmo to zaboravljati. Zato ZOO postavlja osnove u vezi bankarskih poslova (čl. 1035-1087.), i važnije, postavlja osnove za svaki obligacioni odnos i radnju u tom odnosu. Pa recimo, iako nisu u okviru tih članova, za banku su recimo najvažnije odredbe ZOO o ugovorima, ponudi, dejstvu obaveza, nalogu itd. A ZOO daje i pravila o tumačenju napisanog u vezi ugovornih odnosa, i u čiju se korist tumače nejasne odredbe (uvek u korist „slabije“ strane).
2. U kojoj valuti se odobrava kredit?
Odgovor na pitanje iz naslova ovog dela je teško dati. Jer, praksa banaka je različita, pri čemu se (po mom mišljenju) pravi poistovećenje (mešaju se) krediti sa valutnom klauzulom sa kreditima u devizama.
Konkretna banka (tako piše u ugovorima) odobrava stambene kredite sa valutnom klauzulom, pri čemu je ugovorna kamatna stopa promenjiva (ima fiksni deo plus EURIBOR). Šta je EURIBOR objašnjavao sam u tekstu “Problem kredita indeksiranih u CHF”.
Ono što je problematično u ponašanju banke pri odobravanju kredita, to je da se tražiocima kredita usmeno prenose veoma bitne informacije i daju objašnjenja, a to nije dobro, a uzgred ni zakonito. Jer, inače, po odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, banka je u obavezi da korisnika kredita o svemu pismeno obavesti i razjasni sve nedoumice. Takođe, važno je pomenuti, da je davalac finansijske usluge dužan da istu pruži korisniku sa što manje troškova, a da nepotrebnih i skrivenih svakako ne sme biti.
U ponudi koju konkretna banka dostavlja tražiocima kredita (te kasnije u ugovorima o kreditu) stoji da je evro – (EUR) valuta u kojoj se odobrava kredit, a dodaje se da je to u dinarskoj protivvrednosti na dan puštanja kredita u tečaj. Iznos svih troškova kredita kao i rate (anuiteti) u planu otplate kredita, dati su takođe u evrima.
Postoji decidna odrednica odrednica da se kao tip kursa koristi srednji zvanični Narodne banke Srbije (NBS), i da se otplata kredita vrši u mesečnim anuitetima u dinarskoj protivvrednosti po navedenom kursu. Sve ovo znači da je u stvari ugovoren kredit sa valutnom klauzulom. I to je malo zbunjujuće (meni lično).
Ugovoriti evro kao valutu obaveze odnosno kredit sa valutnom klauzulom, odnosno otplatu u dinarskoj protivvrednosti, nije sporno. To je sve dozvoljeno po članu 395. ZOO, koji kaže da ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze. A to je i Vrhovni kasacioni sud više puta potvrdio.
Ono što je problem je sledeće. U konkretnom slučaju, a i u većini drugih, kupac nepokretnosti sa prodavcem ugovara cenu nepokretnosti i isplatu iste u evrima, što je inače dozvoljeno po odredbama Zakona o deviznom poslovanju („Sl. glasnik RS“, br. 62/2006, 31/2011, 119/2012, 139/2014 i 30/2018), koji u članu 34. stav 2, tačka 5) kaže da se plaćanje, naplaćivanje i prenos u RS po osnovu prodaje nepokretnosti mogu vršiti i u devizama.
E sad ovde postoji i jedan “problemčić”, koji se sastoji u tome da nikome (građanima a izgleda ni bankama ni NBS) nije baš najjasnije što su to devize. O devizama sam pisao u tekstu “Zašto nije dozvoljeno držati novac kod banaka u inostranstvu?”, tako da se ovde neću ponavljati.
Kako god, kupac je dužan da prodavcu isplati evre na račun. A kako će doći do njih? Tako što će mu banka po nekoj sopstvenoj “gimnastici” najpre odobriti kredit u devizama, zatim isplatiti na račun iznos u dinarskoj protivvreednosti, a zatim prodati evre, po kursu povoljnijem nego inače (“sreća” da je tako). Ali koliko god beznačajna bila, postoji razlika između srednjeg i tog kursa po kome se devize kupuju. Znači, korisnik kredita će svakako imati i taj dodatni trošak provizije kod kupovine evra. A zašto? U krajnjoj liniji, ako već korisniku kredita odobrava dinare, zašto banka ne dozvoli da sam izabere od koga će i po kom kursu kupiti devize? Da recimo podigne dinare ili ih prebaci na račun nekog menjača od koga dobije povoljniji kurs?
Tu još imamo i druga uslovljavanja (recimo otvaranje računa prodavca kod banke koja odbrava kredit radi isplate da bi se time izbegao trošak prenosa), zahtevanje određenih odredbi u ugovoru o prodaji nepokretnosti i sl. Zanemarimo i da se banka time neovlašćeno meša u pravni odnos drugih lica. Kupovina nepokretnosti je svrha kreditnog posla koji banka ima sa klijentom ali banka nije ugovorna strana u tom poslu, već samo ima pravo da kontroliše namenski utrošak kreditnih sredstava. Iako je sve ovo problematično, ipak neću širiti priču u tom smeru.
Međutim, neke banke primenjuju odredbu stava 2. člana 25. Zakona o deviznom poslovanju, koji kaže da banka može rezidentu – fizičkom licu odobriti kredit u devizama radi kupovine nepokretnosti u zemlji, i odobravaju kredit u devizama i prebacuju odmah devizna sredstva na račun prodavca. U stvari, da li to čine direktno ili i one sprovode neku prikrivenu “gimnastiku”, nebitno je. Poenta je u onome što je iskazano. I tu se otplata kredita vrši u dinarskoj protivvrednosti u anuitetima koji su iskazani u evrima. I to nije sporno, jer praktično time banka korisniku kredita na dan otplate rate “prodaje” evre po određenom kursu.
3. Zašto banke primenjuju opisanu “gimnastiku”?
I sad, ako pogledate ono gore navedeno što predviđa Zakona o deviznom poslovanju, pitanje je zašto se banke upuštaju u ovako komplikovane zahvate? Čak i Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, br. 119/2012) predviđa na koji način se utvrđuje stopa zatezne kamate na iznos duga koji glasi na drugu stranu valutu, tako da ne postoji problem ni kod obračuna kamate na dospele a neplaćene iznose anuiteta.
Da li je provizija za prodaju deviza uzrok svega? Mislim da nije, jer nije toliko veliki iznos posredi.
Po mom mišljenju problem je knjigovodstveni. U stvari problem je u neznanju (povezanom sa nemarom, lenjošću…) onih koji se time bave. Po propisima kojima je uređena ova oblast iskazivanje u knjigovodstvenim dokumentima vrši se u dinarima. Zakon o računovodstvu („Sl. glasnik RS“, br. 73/2019) u članu 42. kaže da se poslovne knjige, finansijski izveštaji, godišnji izveštaj o poslovanju, odluka o usvajanju finansijskih izveštaja, izveštaj revizora o obavljenoj reviziji finansijskih izveštaja, izveštaji o plaćanjima autoritetima vlasti, nefinansijski izveštaji i druge finansijske i nefinansijske informacije sastavljaju na srpskom jeziku i izražavaju se u dinarima.
I tu je glavni problem. Kod obaveza u iskazanih u stranoj valuti imamo preračunavanje u dinare, koje se uvek mora vršiti na dan sastavljanja izveštaja. Mislim da ovako računovodstveni “stručnjaci” banaka žele sebi da olakšaju posao, jer iskazujući iznos dinarski imaju na potražnoj strani određene iznose (glavnica, prihod…) i za ubuduće. Međutim, ne shvataju da time i banku i sebe (kao odgovorna lica) uvode u problem. Jer, mora se povesti računa da je reč o dugogodišnjim poslovima, da su devizni kursevi promenjivi, da su kamatne stope promenjive (zbog EURIBOR), da se plan otplate kredita odnosno iznosi u evrima menjaju godišnje i po nekoliko puta, znači razlikuju se planirani (iskazani) i stvarno ostvareni prihod.
Tako da su i iznosi prihoda koje ostvare a samim tim i obaveze prema državi promenjive, jer se porezi računaju po poreskim periodima, od kojih je godina najvažniji period. Znači, ono što projektujete danas, sigurno nije važeće na kraju sledeće godine.
4. Kakve probleme opisano može izazvati?
Zanemariću probleme koji se tiču računovodstva, oni su minorni u odnosu na poreske. Jer, kako su kod stambenih kredita uvek ogromni iznosi posredi, i kako banke imaju odobrene na hiljade ovih kredita, ti iznosi razlika, koliko god bili mali u svakom konkretnom slučaju, kada se saberu daju iznose koji prave veliki problem.
Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (“Sl. glasnik RS”, br. 80/2002, 84/2002-isp, 23/2003-isp, 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005-dr.zakon, 62/2006-dr.zakon, 61/2007, 20/2009, 72/2009-dr.zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012-isp, 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 i 144/2020) predviđa novčane kazne za poreske prekršaje u vezi prijavljivanja manjih iznosa poreza i davanje netačnih podataka u poreskoj prijavi.
Ali, kako rekoh, ogromni iznosi mogu biti posredi, tako da ovde imamo automatski skrivljena poreska krivična dela predviđena Krivičnim zakonikom (“Sl. glasnik RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu. KZ. Jer, KZ u članu 225. predviđa delo “Poreska utaja” i kaže da će se kazniti zatvorom i novčanom kaznom, onaj ko u nameri da on ili drugo lice potpuno ili delimično izbegne plaćanje poreza, doprinosa ili drugih propisanih dažbina, daje lažne podatke o stečenim prihodima, o predmetima ili drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri, u slučaju obavezne prijave, ne prijavi stečeni prihod, odnosno predmete ili druge činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza ili ko u istoj nameri na drugi način prikriva podatke koji se odnose na utvrđivanje navedenih obaveza. Inače, iznos obaveze čije se plaćanje izbegava uslovljava i dužinu zatvorske kazne i visinu iznosa novčane kazne.
Ali u slučaju da se iskonstruiše krivično delo, otvara se još jedan veći problem u vezi Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela („Sl. glasnik RS”, br. 97/2008). Jer prema članu 2. tog zakona pravno lice može odgovarati za krivična dela iz posebnog dela KZ i drugih zakona, ako su ispunjeni uslovi za odgovornost pravnog lica. To znači da u pitanju može biti bilo koje delo propisano zakonom uz uslov da postoji osnov odgovornosti pravnog lica, a isti postoji ako odgovorno lice u nameri da za pravno lice ostvari korist u okviru svojih poslova, odnosno ovlašćenja učini krivično delo, ili ako je zbog nepostojanja nadzora ili kontrole od strane odgovornog lica omogućeno izvršenje krivičnog dela u korist pravnog lica od strane fizičkog lica koje deluje pod nadzorom i kontrolom odgovornog lica. Svi zaposleni po definiciji rade u korist pravnog lica, jer privredna delatnost se obavlja radi ekonomske koristi, a ne zbog altruizma.
Ali to nije ono najgore. Može se izreći čak i kazna prestanka pravnog lica, koja se izriče ako je delatnost pravnog lica u celini ili u znatnoj meri bila u funkciji vršenja krivičnih dela (što je stvar gledišta suda). A svakako uz novčanu kaznu se može izreći i mera bezbednosti, npr. zabrana obavljanja delatnosti (u nekom periodu ili trajno) i javno objavljivanje presude. Ni tu nije kraj, jer navedeni zakon predviđa i nešto što se zove pravne posledice osude, koje se odnose na prestanak ili gubitak određenih prava. A te posledice mogu biti: prestanak (trajno) ili zabrana (privremeno) vršenja određene delatnosti ili poslova, gubitak (ako postoje) i zabrana sticanja određenih dozvola, odobrenja, koncesija, subvencija ili drugih oblika podsticaja koji se daju odlukom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave, zabrana učešća u postupku javnih nabavki i sl.
5. Umesto zaključka
Inače, u aktima koje banke javno objavljuju na svojim web sajtovima te u dokumentima koje klijentima daju na potpis, stoji sijaset stvari koje povlače ozbiljne konskvence, po mnogo propisa. I po napred pominjanim, ali i po Zakonu o oglašavanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016 i 52/2019-dr.zakon), Zakonu o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma („Sl. glasnik RS“, br. 113/2017 i 91/2019), itd. Štaviše, nije potreban ni dokazni postupak, to je sve javno dostupno (sami se hvale time, iz neznanja).
Jedina sreća po banke da ni oni koji bi trebalo da ih kontrolišu nemaju pojma o tome (ili to namerno prenebregavaju). Jer u celoj priči najspornije je ono što čini institucija koja bi trebalo da napravi pravnu sigurnost i kontroliše rad banaka (NBS), čime sam se bavio u trekstovima: “Da li je unovčavanje čekova neovlašćeno pružanje bankarskih usluga?, Ko ima ovlašćenje za izricanje sankcija? i Neovlašćeno pružanje platnih usluga ili ispunjenje obaveze za drugog?.
Na kraju svim klijentima banaka kod nas (pogotovo onima koji uzimaju kredite) a i samim bankama i zaposlenima u njima, želim mnogo sreće, jer nažalost, gde znanja, stručnosti i profesionalizma nema, samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 80, april 2021. god.
