Konkretan povod za pisanje ovog komentara je nešto sa čime se susrelo mnogo korisnika usluga kablovskih operatera, internet provajdera, operatera mobilne i fiksne telefonije. Naime, većina pružalaca ovih usluga uslovljava pružanje usluge nekakvim minimalnim rokom trajanja ugovora. I odmah na početku da kažem, da, nekada je minimalno trajanje usluge opravdano, ali u većini slučajeva nije.
Ali, na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno.
Dakle, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Zato se unapred izvinjavam svima koji se prepoznaju u daljim navodima. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama uradila, iznela odnosno negde napisala, onoga što se može pročitatina na zvaničnim web prezentacijama i u zvaničnim dokumentima, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri. Jedino to i ništa drugo.
I još jedna napomena, kao ilustraciju za komenar uzeću slučaj iz neposrednog iskustva. Sve što opisujem i navodim je iz ličnog saznanja. I još važnije, za svaku napisanu reč i tvrdnju imam i pismeni dokaz.
1.Da li je moguće raskinuti ugovor?
Na početku je možda najbolje dati odgovor na pitanje, koje je ujedno i odgovor na sva pitanja.
Da, svaki ugovor je moguće raskinuti (pa i one zaključene na određeni rok) kada se ispune za to potrebni uslovi.
Ovde ne govorim o ništavosti ugovora. Govorim o ugovoru koji nije ništav od početka već se raskida. Poništaj je sasvim druga priča, gde su i posledice drugačije. Poništaj proizvodi dejstvo od početka a raskid samo za ubuduće. Kada je nešto ništavo, smatra se da ga nije ni bilo i sve što se čini posle toga ude u pravcu uspostave ranijeg stanja. Kod raskida je neki odnos postojao i funkcionisao, bio zakonit, a sada više ne odgovara stranama u tom odnosu i zato prestaje.
Svaki ugovor je moguće raskinuti ako se strane slože ili ako su ispunjeni zakonski ili ugovoreni uslovi. Ugovor se recimo može raskinut zbog opštih principa pravičnosti, odnosno bitno promenjenih uslova.
Raskid ugovora (kao i sva ostala pitanja vezana za ugovore) je detaljno regulisan Zakonom o obligacinim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i “Sl. list SRJ” 31/1993), u daljem tekstu: ZOO. Ovde ću se osvrnuti samo na neke odredbe, koje mogu biti zanimljive za ovu temu.
Prema članu 68. ZOO, formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom, izuzev ako je za određeni slučaj zakonom predviđeno što drugo, ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da raskidanje ugovora bude obavljeno u istoj formi. Stav 2. člana 69. ZOO dodaje da ugovor za čije je zaključenje ugovorena posebna forma može biti raskinut, dopunjen ili na drugi način izmenjen i neformalnim sporazumom.
Ako je zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje važiti kad se uslov ispuni (član 74. stav 3. ZOO).
Član 75. ZOO predviđa da je ništav ugovor u kome je postavljen odložni ili raskidni uslov protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.
U član 78. ZOO rečeno je da se kad ugovor prestaje da važi po isteku određenog roka, shodno primenjuju pravila o raskidnom uslovu.
U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim u idućim članovima, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu, a u svakom slučaju ima pravo na naknadu štete (član 124. ZOO).
Kad ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, pa dužnik ne ispuni obavezu u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu, a ako je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio u razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor (član 125. ZOO). Ova pravila važe kako u slučaju kad su ugovorne strane predvidele da će se ugovor smatrati raskinutim ako ne bude ispunjen u određenom roku, tako i onda kad je ispunjenje ugovora u određenom roku bitan sastojak ugovora po prirodi posla.
Kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni sastojak ugovora ako poverilac želi raskinuti ugovor, mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje (član 126. ZOO).
Prema članu 127. ZOO, poverilac može raskinuti ugovor bez ostavljanja dužniku naknadnog roka za ispunjenje ako iz dužnikovog držanja proizilazi da on svoju obavezu neće izvršiti ni u naknadom roku.
Raskidanje ugovora pre isteka roka regulisano je članom 128. ZOO, gde se kaže da kada je pre isteka roka za ispunjenje obaveze očigledno da jedna strana neće ispuniti svoju obavezu iz ugovora, druga strana može raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete.
Po članu 129. ZOO, kad u ugovoru sa uzastopnim obavezama jedna strana ne ispuni jednu obavezu, druga strana može, u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene. Ta strana može raskinuti ugovor ne samo u pogledu budućih obaveza, nego i u pogledu već ispunjenih obaveza, ako njihovo ispunjenje bez izostalih ispunjenja nema interesa za nju. Dužnik s druge strane može održati ugovor ako da odgovarajuće obezbeđenje.
Ugovor se ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze (član 131. ZOO).
Raskidom ugovora obe strane su oslobođene svojih obaveza, izuzev obaveze na naknadu eventualne štete a ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (član 132). Svaka strana duguje drugoj naknadu za koristi koje je u međuvremenu imala od onoga što je dužna vratiti, odnosno naknaditi. Strana koja vraća novac dužna je platiti zateznu kamatu od dana kad je isplatu primila.
ZOO kaže u članu 133. da u slučaju nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane, ili ako se zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, ako izrekne raskid ugovora, sud će na zahtev druge strane obavezati stranu koja ga je zahtevala da naknadi drugoj strani pravičan deo štete koju trpi zbog toga.
Član 137. ZOO predviđa da kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji nije odgovorna ni jedna ni druga strana, gasi se i obaveza druge strane, a ako je ova nešto ispunila od svoje obaveze, može zahtevati vraćanje po pravilima o vraćanju stečenog bez osnova. U slučaju delimične nemogućnosti ispunjenja zbog događaja za koji nije odgovorna jedna ni druga strana, druga strana može raskinuti ugovor ako delimično ispunjenje ne odgovara njenim potrebama, inače ugovor ostaje na snazi, a druga strana ima pravo da zahteva srazmerno smanjenje svoje obaveze.
U slučaju nemogućnost ispunjenja za koju odgovara druga strana (član 138. ZOO), odnosno kad je ispunjenje obaveze jedne strane u dvostranom ugovoru postalo nemoguće zbog događaja za koji odgovara druga strana, njena obaveza se gasi, a ona zadržava svoje potraživanje prema drugoj strani, s tim što se smanjuje za onoliko koliko je ona mogla imati koristi od oslobođenja od sopstvene obaveze. Pored toga, ona je dužna ustupiti drugoj strani sva prava koja bi imala prema trećim licima u vezi sa predmetom svoje obaveze čije je ispunjenje postalo nemoguće.
2.Pokazni primer
Ovde neću navoditi naziv kablovskog operatera, jer je nebitan za priču. Svi isporučioci ovih i sličnih usluga rade manje-više po istom principu, a koji se zasniva na pravilu APP (ako prođe, prođe). Bitnije je da dotični operater diktira uslove na tržštu i praktično ima monopol na istom, ali to nije tema ovog teksta. Uostalom, postoje instituacije koje bi time trebalo da se bave.
U konkretnom slučaju, u poslovnici operatera pokušana je odjava usluge / raskid ugovora i vraćanje zadužene opreme. Činjenično stanje koje službenik operatera nije hteo da uvaži, je sledeće. Stan u kome je usluga kablovske televizije isporučivana je prodat. Odjavom starog vlasnika kao korisnika operater ništa ne gubi (ne trpi nikakvu realnu štetu), štaviše dobija, jer novi vlasnici već poseduju skuplji paket usluga istog operatera a cela prodaja je izvršena zbog kupovine većeg stana za ćerku starog vlasnika, gde će takođe biti potreban i internet i telefon i televizija, znači moraće se zaključiti novi ugovor sa istim operaterom.
Službenik operatera je tvrdio da je u trenutku nekakve „digitalizacije“, u novembru 2017. god. preuzeta obaveza na dve godine i da ugovor mora trajati toliko ili da ukoliko se raskida ranije mora platiti sve zaključno sa novembrom 2019. god. Praktično, mora se platiti još pola godine za uslugu koja se više ne isporučuje.
Onda priča postaje baš zanimljiva. Na pitanje gde to piše, odgovorio je u ugovoru koji je tada potpisan.
Na pitanje, da li je to ugovor koji mu je predočen na uvid, odgovorio je potvrdno. Taj ugovor o kojem je reč, inače je Aneks ugovora i formalno je zaključen sa firmom (takođe kablovski operater) koju koju je operater preuzeo pre zaključivanja tog Aneksa, što uopšte nije sporno. U tom Aneksu lepo piše je da je pretplatnik zasnovao korisnički odnos mnogo ranije, 2011. god.
Šta još piše u tom Aneksu – ugovoru (odnosno šta se može pročitati iz istog) vrlo je diskutabilno, pošto je primerak koji je uručen korisniku više nego loše odštampan. Uz Aneks je uručen samo propratni dokument – Izveštaj o priključenju / Potvrda o izboru paketa / Revers za zamenu opreme (kako god se to zvalo, jer piše sve troje), s tim što je u ovom slučaju reč o reversu, jer priključenje je urađeno mnogo ranije, a i izbor paketa takođe, u poslovnici.
Šta zaista piše u tom Aneksu, tumačićemo malo kasnije.
U vreme potpisivanja tog Aneksa, operater je već uveliko bio preuzeo prethodnog ispručioca usluge, obavljao sve poslove, sve je išlo preko iste poslovnice u kojoj je vraćen CAM modul koji je ranije korišćen i potom je krajem novembra 2017. god. na adresu stana isporučen risivier sa Aneksom iliti ugovorom o kome pričamo i propratnim dokumentom (izveštaj/potvrda/revers), kako god se zvao.
Dakle, usluga digitalne televizije je i ranije postojala samo je zamenjena oprema (i to tehnički naprednija oprema je zamenjena opremom starije generacije) da bi mogao da se koristi signal operatera. Inače, po osnovnom ugovoru je postojala i usluga interneta koja je prethodno odjavljena bez problema, jer je istekao svaki rok po ugovoru za internet.
A taj Aneks – ugovor (niti propratni dokument) nije isporučen ugovornoj strani niti potpisan od strane korisnika usluge kao ugovarača, već od lica koje se zateklo u stanu (stanar), što će reći… u formalno pravnom smislu nije čak ni zaključen. Ali, recimo da je prihvaćen konkludentnom radnjom, pošto su računi koji su stizali nakon toga uredno izmirivani.
Na pitanje gde to piše u tom ugovoru – Aneksu, službenik operatera je odgovorio da to u stvari ne piše tu, već u opštim uslovima, koji se mogu videti na web sajtu operatera, a da može uručiti iste, jer nisu uručeni uz ugovor. Nebitno da li si uručeni ili ne, uzmimo da je korisnik upoznat gde ih može pročitati.
Bitnije za ovu priču je, to, da čak i da nešto piše u ugovoru, ako se isti poziva na opšte uslove, onda važe ti uslovi (koji u međuvremenu mogu biti i promenjeni, ali ne na štetu korisnika).
A u Opštim uslovima operatera u članu 45. stav 1. stoji (citat): „ Pretplatnik može jednostrano raskinuti Ugovor, pismenim putem bez obrazloženja, sa otkaznim rokom od 30 (trideset) dana, pod uslovom da do dana stupanja otkaza na snagu izmiri sva svoja dospela dugovanja prema […].“.
Isto stoji i u stavu 1. člana 45. „Opštih uslova […] za usluge na digitalizovanom području“ čijim stupanjem na snagu (kako u njima piše) za pretplatnike na područjima gde se vrši uvođenje isključivo digitalnog signala prestaju da važe Opšti uslovi operatera sa svim izmenama i dopunama.
Dakle, pošto se u ugovoru – Aneksu to ne vidi da piše, relevantni su opšti uslovi operatera, prema kojima pretplatnik može jednostrano raskinuti ugovorni odnos sa operaterom, pismenim putem i bez obrazloženja, sa otkaznim rokom od 30 (trideset) dana, ako do dana stupanja otkaza na snagu izmiri sva svoja dospela dugovanja prema operateru.
I to uopšte nije sporno, da se plati usluga za prethodni (račun još nije bio dospeo u tom trenutku) i eventualno za još jedan mesec (zbog otkaznog roka), i unapred ako je potrebno, ali zašto plaćati još nekoliko meseci? Na osnovu čega, za koju uslugu?
Nikakva pogodnost nije dobijena tom prilikom (popust, dodatna ili promo usluga …), samo je stara oprema novom i nadalje je korišćen osnovni paket usluga po punoj ceni. Operater nije stvorio ni tehničke mogućnosti za priključenje na telekomunikacionu mrežu pa da traži njihovu naknadu, jer je centralna instalacija u zgradi urađena pri izgradnji iste. A oprema uzeta na korišćenje se vraća svakako.
3.Da li je i kakva obaveza preuzeta?
Da se sada vratimo na tumačenje tog Aneksa – ugovora, ali da se prvo podsetimo nekih pravila.
Zakon o zaštiti potrošača („Sl. glasnik RS“, br. 62/2014, 6/2016-dr.zakon i 44/2018-dr.zakon), koji štiti i korisnike usluga, u članu 42. propisuje da se nejasne odredbe ugovora između potrošača i trgovca (u smislu zakona generečki naziv i za prodavca i pružaoca usluge) tumače u korist potrošača. A član 3. istog zakona predviđa da se prilikom tumačenja i primene ovog zakona, mora uzeti u obzir položaj potrošača kao ekonomski slabije strane (stav 6.), te da se na odnose između potrošača i trgovca koji nisu uređeni odredbama ovog zakona, primenjuje zakon kojim se uređuju obligacioni odnosi (stav 7.).
A ZOO, članom 100. propisuje da u slučaju kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način primpremljen i predložen od jedne ugovorne strane, nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane. A to je ovde upravo slučaj, ugovor i Opšti uslovi su operaterovi, a čak i oni daju pravo raskida sa najavom od 30 dana a bez dodatnih „penala“.
Ono što se prvo moglo primetiti u Aneksu je da nema datuma zaključenja istog. Inače, reč je o tipskom obrascu gde se samo popune podaci za svakog korisnika.
U članu 3. zaista postoji neka odredba koja kaže da ukoliko pretplatnik samostalno odluči da raskine Aneks pre isteka odabranog perioda iz člana 2. Aneksa dužan je da plati novčani iznos kako je to određeno Ugovorom. Pitanje je, kojim Ugovorom? Osnovni ugovor je potpisan mnogo godina ranije i dve godine su bile uveliko istekle u tom trenutku. A ako pričamo o Aneksu, na primerku koji je uručen korisniku i koji je jedini relevantan za tu ugovornu stranu (jer ne znamo šta piše u onom kod operatera) vidi se samo neka tabela gde je jedna stavka vezivanje – period od 24 meseca. Ali od kog datuma se računa taj period? Datuma prvobitnog zaključenja Ugovora ili zaključenja Aneksa, koji podsećamo i ne znamo kada je jer ne piše u istom?
Drugo, tu nema nikakvog pojašnjenja šta, zašto, kako, i nema nikakvih dodatnih pogodnosti (beneficirana cena, besplatna usluga, ugradnja instalacije…). U najmanju ruku nejasne odredbe i u suprotnosti sa opštim uslovima operatera. Ako jedni uslovi važe za tog a drugi za sve ostale korisnike, da li možemo pričati o zakonitosti?
Da li je to neka vrsta diskiminisanja pretplatnika? Već pominjani Zakon o zaštiti potrošača kaže da ne sme biti da diskriminacije potrošača (član 83. Stav 2. Tač. 2.).
A zanimljivo je da član 4. Aneksa o kome pričamo decidno kaže da u svemu ostalom važe odredbe Ugovora o zasnivanju pretplatničkog odnosa za […] usluge, znači važi opšti model ugovora koji operater sklapa sa svojim korisnicima. E tu dolazimo do najznačajnije stavke.
Ugovor o prikljucenju na KDS i zasnivanju pretplatnickog odnosa za […] usluge, koji taj operater potpisuje sa svojim korisnicima i koji se može videti na njegovom web sajtu, kaže sledeće (citiraću u potpunosti):
- Član 3: „Pretplatnik može jednostrano da raskine ugovor sa promotivnim uslovima pre isteka minimalno ugovorenog perioda, u kom slučaju je dužan da plati novčani iznos u visini popusta koji je ostvario u okviru datih promotivnih pogodnosti ili preostale pretplate do isteka ugovorenog perioda, a šta mu je povoljnije.“
- Član 10: „ Ovaj ugovor se zaključuje na nedređeno vreme, odnosno prema izabranoj opciji iz Priloga od strane pretplatnika u odnosu na ponudu sa cenovnikom.
Obe strane mogu jednostrano raskinuti ugovor, pisanim putem bez obrazloženja, sa otkaznim rokom od 30 (trideset) dana. Pretplatnik može koristiti ovo pravo pod uslovom da do dana stupanja otkaza na snagu izmiri sva svoja dospela potraživanja prema […], što uključuje i novčani iznos iz člana 3. Ugovora u slučaju prevremnog raskida.“
I sad pitanje, kakve promotivne uslove je Aneks sadržao, koje su to pogodnosti koje je operater dao, šta je ugradio o svom trošku, koji popust je ostvaren? Sve vreme je plaćana puna cena za osnovni paket. Svi citirani dokumenti su skinuti sa web sajta operatera, to su sve sami predvideli.
Ali službenik u poslovnici to ne razume ili neće da razume (ili mu je naloženo tako), samo je ponudio opciju da novi vlasnik zaključi novi ugovor (a ponavljam već imaju skuplji paket usluga istog operatera). A na koliko bi bio taj ugovor, opet na 24 meseca? I kad to nije prošlo, uručio je nekakv papir na kome je odštampano zaglavlje sa Dopis/molba, i predviđeno da se napiše rukom šta se želi. E ako je već potrebno pisati, onda se napiše malo više, kako se to inače radi, i niko neće biti moljen, već će se zahtevati nešto (u skladu sa propisima), jer i da sve ovo ne piše u citiranim opštim uslovima, ni zakoni koji važe u Republici Srbiji ne dozvoljavaju takvo ponašanje.
A Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija se jasno odredilo prema ovoj problematici, sa više službenih mišljenja gde je jasno reklo da se ne može uslovljavati trajanje usluge ako nisu date posebne pogodnosti (recimo uređaj u vlasništvo ili dodatna usluga ili beneficirana cena). Štaviše, to ministarstvo je naložilo ukidanje penala za prevremeni raskid ugovora, kada je prošle godine donelo Rešenje (tačnije nekoliko njih) kojim se ukida praksa prema kojoj su operatori tražili od svojih korisnika u slučajevima prevremenog raskida ugovora da plate sve mesečne pretplate koje su preostale do isteka ugovora i naložilo operatorima da izmene opšte uslove poslovanja u skladu sa navedenim. Operatori su bili dužni da nepravične ugovorne obaveze izbace iz pretplatničkih ugovora, da modele ugovora promene, što praktično znači da će svi potrošači koji ubuduće budu zaključivali te ugovore biti oslobođeni obaveze da plaćaju štetu koja je očigledno nepravična a kada opšti uslovi budu izmenjeni takve izmene odnose i na potrošače koji su i dalje u ugovornom odnosu, odnosno koji su ugovore zaključili pre dana donošenja rešenja. Praksa da se obračun naknade štete vrši kao zbir preostalih naknada do isteka minimalnog ugovorenog perioda menja se novim načinom obračuna, u vidu zbira benefita koje operator nudi korisniku, ostvarenih po ugovoru u periodu od zaključenja ugovora do njegovog raskida. Obaveza operatora je da omogući oba načina obračuna, a korisniku se naplaćuje iznos koji je za njega povoljniji.
Saopštenje u vezi s navedenim se može i sada videti na sajtu pomenutog ministarstva.
A postoji i informacija da je pomenuto ministarstvo donelo istu odluku i u konkretnom slučaju kablovskog operatera o kome je reč.
A da je operater sa svim tim upoznat potvrđuju gore citirane odredbe Ugovora o prikljucenju na KDS i zasnivanju pretplatnickog odnosa za […] usluge koje su očigledno usaglašene sa nalogom ministarstva. Znači da zna koje su mu obaveze a ne izvršava to.
A čak i da operater smatra da mišljenje ministarstva nije obavezujuće, zakoni jesu. A u konkretnom slučaju nije posredi mišljenje već rešenje ministarstva kao upravni akt kojim se nešto nalaže, znači obavezujeće je.
Da se podsetimo malo, još par sitnica.
Zakon o elektronskim komunikacijama („Sl. glasniku RS“, broj 44/2010, 60/2013-OUS, 62/2014 i 95/2018-dr.zakon) u delu XV. ZAŠTITA PRAVA KORISNIKA I PRETPLATNIKA, o ugovoru između operatora i korisnika u članu 105. kaže sledeće, međusobna prava i obaveze operatora i korisnika uređuju se ugovorom, koji se zaključuje u pisanoj formi, te da taj ugovor pored elemenata utvrđenih zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, sadrži obavezno (pored ostalog) i rok važenja ugovora, kao i uslove pod kojima se ugovor raskida, uključujući naročito uslove korišćenja usluga u vezi sa ponuđenim promotivnim pogodnostima, naknadama u vezi sa prestankom ugovornog odnosa, sa i bez plaćanja troškova u vezi sa raskidom (stav 2. tač. 4).
Član 107. navedenog zakona čak kaže da je operator dužan da pretplatnika, najmanje mesec dana unapred, obavesti na pogodan način o nameri jednostrane izmene uslova ugovora, kao i pravu pretplatnika na raskid ugovora pre isteka perioda na koji je zaključen, a da pretplatnik tada ima pravo da raskine ugovor bez obaveze plaćanja troškova u vezi sa raskidom.
Zakon o zaštiti potrošača (već pominjani), koji štiti i korisnike usluga, kaže u članu 13. da je trgovac (pružalac usluge) dužan da pre zaključenja ugovora o prodaji robe ili pružanju usluga, potrošača na jasan i razumljiv način na srpskom jeziku i jeziku i pismu nacionalne manjine u skladu sa zakonom obavesti (između ostalog) o uslovima za raskidanje ugovora, ako je zaključen na neodređeno vreme ili ako se produžava automatski.
Član 45. istog zakona govori o ugovornim odredbama za koje se pretpostavlja da su nepravične ugovorne odredbe ako se ne dokaže drugačije, i to su odredbe čiji je predmet ili posledica (između ostalog): obavezivanje potrošača koji je povredio ugovornu obavezu da trgovcu plati naknadu u iznosu koji značajno premašuje iznos pretrpljene štete; pravo trgovca da jednostrano raskine ugovor u bilo kom trenutku, ako isto pravo nije garantovano potrošaču; obavezivanje potrošača da izvrši sve svoje ugovorne obaveze u slučaju da trgovac ne izvrši svoje ugovorne obaveze u celosti.
Kako i elektronske komunikacione usluge spadaju u usluge od opšteg ekonomskog interesa, član 87. istog zakona kaže da pre zaključenja ugovora o pružanju usluga od opšteg ekonomskog interesa, pored obaveza trgovca u pogledu obaveštavanja iz člana 13. ovog zakona i drugih propisa, trgovac obaveštava potrošača (između ostalog) i o i pravu na raskid ugovora pre isteka ugovornog roka.
A član 89. istog zakona kaže potrošač ima pravo da raskine ugovor o pružanju usluga od opšteg ekonomskog interesa ako nije saglasan (pored ostalog) sa izmenom opštih uslova ugovora navedenim u obaveštenju trgovca.
A ovakvim ponašanjem povređen je čitav niz imperativnih odredbi ZOO, počev od odredbi o raskidu, jednakosti davanja (član 15.), promenjenim okolnostima, pa sve do načela savesnosti i poštenja (član 12.). Da pomenemo, pravo na raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti utvrđeno je u članu 133. ZOO koji propisuje da ako posle zaključenja ugovora nastupe okolnosti zbog njih ne može ostvariti svrha ugovora, strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora može zahtevati da se ugovor raskine. A podsetiću, stan u kome je vršena isporuka usluga operatera je prodat drugom licu koje već ima ugovor sa istim operaterom.
Da rezmiramo kroz par pitanja, gde odgovor na svako (bez kumulacije) govori ko je u pravu ovde.
Da li je pozitivnim propisima Republike Srbije i opštim aktima operatera predviđeno pravo na raskid ugovora i pre isteka ugovorenog roka? Da li sve to lepo piše u ugovoru koji operater potpisuje sa novim korisnicima a moralo bi da se odnosi i na „stare“?
Da li je ovde ugovoren neki benefit za pretplatnika koji opravdava naplatu naknade? Da li je ovde uopšte ugovoren neki rok s obzirom na ono o čemu Aneks govori i da nema protivusluge?
Da li Aneks o kome pričamo (primerak kod korisnika) sadrži sve ono što zakon propisuje, tj. da li se to može pročitati u njemu? Ko je sastavljao isti i ko je kriv za njegov sadržaj koji se ne može pročitati? Da li sadrži recimo datum zaključenja ugovora koji može biti od značaja za rokove?
Da li iko sme da naplaćuje uslugu koju ne isporučuje, ima li tu jednakosti davanja?
Da li operater u slučaju ovakvog raskida uopšte trpi neki štetu s obzirom na okolnosti i da li je predviđena naknada u iznosu koji značajno premašuje iznos pretrpljene štete?
Da li operater na ovaj način obavezuje potrošača da izvrši sve svoje ugovorne obaveze u slučaju da operater ne izvrši svoje ugovorne obaveze u celosti (ne isporučuje uslugu)?
4.Epilog
U celoj ovoj priči je najsmešnije ono što je usledilo. I sam prijem dopisa u poslovnici operatera je izgledao komično. Uz mao natezanja i negodovanja (ko to zamislite sme da se buni protiv njih), te „tumačenja“, šta zapravo predstavlja dopis na kome stoji: „PREDMET: ZAHTEV ZA RASKID UGOVORA“ (pod kojom opcijom to zavesti), isti je primljen (pečat, delovodni broj…, sve kako treba).
I posle nekih 10-tak dana dobijen je pismeni odgovor operatera, preporučenom pošiljkom na adresu korisnika. U tom odgovoru stoji (citat): „[…] primili smo Vaš dopis […], obaveštavamo Vas da je izvršena potrebna provera i pomenuti aneks nije pronađen u arhivi […] shodno tome, na osnovu Vašeg zahteva i dostavljene dokumentacije, pokrenut je raskid […] uz otkazni rok od 30 dana. Potrebno je da opremu koja je zadužena na ugovoru (2 risivera za digitalnu televiziju) vratite u najbližu poslovnicu i izmirite zaduženje zaključno sa danom raskida. […]“.
Što će reći, prihvatili su sve što je korisnik zahtevao. A prvo su rekli da to nije moguće i da ih praktično ništa ne zanima (osim onog što stoji u njihovom sistemu), da na sudu mogu da dokažu da su u pravu.
A šta reći na opravdanje da pomenuti aneks nije pronađen u arhivi? Zamislite, toliki sistem a ne čuva dokumentaciju?!? A ako Aneks nije pronađen u arhivi, pitanje je, odakle su prepisani podaci koji stoje u sistemu? Govorim o danu zaključenja aneksa od kog se računa rok do kog je navodna nova obaveza preuzeta? Napamet ili sa nekog dokumenta? Službenik operatera je navodio vrlo precizne informacije u vezi s tim. A posredi je tipski obrazac, tako da ako ne znaju šta piše u tom, znaju šta piše u svim ostalim. Razlika je ionako samo u imenu korisnika i datumu zaključenja.
A zanimljivo je i da znaju tačno koliko je risivera zaduženo. A odakle su to prepisali ako ne sa reversa za opremu? Što će reći, dokumetacija je stigla do njih, prepisali su podatke sa nje, znači imaju je. Pa čak i da je fizički ne čuvaju, ono što su uneli u sistem, predstavlja podatke o kojima je reč. A te iste podatke je službenik u poslovnici gledao i tumačio. Znači… nije prošlo na bezobrazluk, sad ćemo se praviti da smo fini i izlazimo u susret korisniku, jer eto slučajno je nestalo ono o čemu pričamo.
Šta to znači, korisnik izmišlja? Sam je napravio Aneks koji im je podneo kao dokaz? Smešno da se odrasli ljudi, koji bi pri tom trebali biti stručni za neki posao tako ponašaju. Ovde je reč o rešavanju pravnog pitanja (tumačenju ugovora i propisa), ovo bi moralo da rešava neko lice koje je pravne struke. A ako nemaju pravnika da se bavi ovim pitanjima, šta onda reći?
Šta uopšte reći na sve ovo na kraju? Da li je ovde reč o tolikom neznanju, ili pak o neverovatnom bezobrazluku? Neka svako donese sopstveni sud.
Jedini zaključak je, ako ne reaguejte nećete ni ostvariti svoja prava. A ono što je zanimljivo je kako svi ti koji su toliko sigurni u sebe i to da su u pravu, brzo promene ploču, čim se podsete na neke stvari (na zakon recimo) i stavi im se u izgled neki zakonski postupak.
Izvor: Izvod iz zakona preuzet iz programa “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a
