Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta je zaista drugačije po pitanjima rizika i zaštite na radu?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 11, decembar 2023. god., te u časopisu Advokatska kancelarija br. 112, decembar 2023. god.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. A pogotovo mi „upada u oči“ kad se od strane nekih privrednih subjekata izmene propisa predstavljaju na pogrešan način, pri čemu se „plaše“ korisnici, a sve u cilju uzimanja novca za neopotrebne poslove.
U tekstu „Od kada je nešto drugačije po pitanjima rizika i zaštite na radu?“, objasnio sam šta je povod za pisanje tog i povezanih komentara (uključujući i ovaj) i od kada važe „novine“. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde. Radnim mestima sa povećanim rizikom, konkretno time, da li je svako radno mesto koje podrazumeva upravljanje vozilom takvo, bavio sam se u “Da li svako radno mesto koje podrazumeva upravljanje vozilom nosi povećani rizik?”.
Ovde ću razmotriti obavezu osiguranja zaposlenih od povreda na radu i profesionalnih oboljenja.
1. Šta je drugačije u vezi osiguranja zaposlenih?
Poći ću od „manje“ spornih pitanja.
U dopisu koji sam imao priliku da pročitam, nazvanom „OBAVEŠTENJE O NOVONASTALIM PROMENAMA NA OSNOVU ZAKONA O BEZBEDNOSTI I ZDRAVLJA NA RADU“ (u daljem tekstu: obaveštenje), koji svojim korisnicima šalje jedna firma – pružaoc usluga u vezi zaštite na radu (a slične proteklih meseci dobijaju svi poslodavci) se kaže da je „uočena nezakonitost“ (citat): „[…] Osiguranje zaposlenih za slučaj povreda na radu i profesionalnih bolesti (Sl. Glasnik br. 35/2023 Zakon o bezbednosti i zdravlja na radu, čl. 67.). […]”.
Nije mi jasno kako navedeno predstavlja nezakonitost, jer to što je navedeno predstavlja obavezu, odnosno dispoziciju u užem smislu, što sam objašnjavao u “Zašto je važno ostvarenje zabranjene posledice?”. Znači, nezakonitost bi bila ako konkretni poslodavac nije osigurao svoje zaposlene, a što predstavlja pretpostavku sankcije. Dobro, uzećemo da je nespretno formulisano.
Kao mera za otklanjanje nezakonitosti u obaveštenju je navedeno: „[…] Sada postoji i sankcija za poslodavca ukoliko ne izvrši ovu odredbu. Osiguravajuće kuće daju više informacija o polisama. Potrebno im je skrenuti pažnju da polisa obuhvati povrede na radu i profesionalna oboljena, shodno zakonu, odnosno isplatu materijalne štete. […]”.
Pomalo besmisleno, zar ne? Jer, svako osiguranje se zaključuje radi naknade štete, a polisa kojom se osiguravaju zaposleni podrazumeva pre svega povrede na radu i profesionalna oboljena, jer zbog toga se i zaključuje. Retko koji poslodavac brine o svojim zaposlenima van posla.
Da tačno, sada postoji sankcija, koja nije bila predviđena Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl. glasnik RS”, br. 101/2005, 91/2015 i 113/2017-dr.zakon) – u daljem tekstu: stari Zakon o BZR. Članom 101. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu („Sl. glasnik RS”, br. 35/2023) – u daljem tekstu: novi Zakon o BZR, predviđena je novčana kazna od 1.000.000,00 do 1.500.000,00 din. za poslodavca sa svojstvom pravnog lica (stav 1. tačka 20), a 200.000,00 do 400.000,00 din. za poslodavca u statusu preduzetnika (stav 2.), ako zaposlene ne osigura za slučaj povreda na radu i profesionalnih bolesti, radi obezbeđivanja naknade štete. Za isti prekšaj, novčanom kaznom od 30.000,00 do 150.000,00 din. kažnjava se i direktor, odnosno drugo odgovorno lice kod poslodavca (stav 3. istog člana), te poslodavac fizičko lice (stav 4.).
Ono što mi je najspornije, u odnosu na konretno lice koje je poslalo obaveštenje kao pružalac usluga u vezi bezbednosti i zdravlja na radu za konkretnog poslodavca je to, što bi oni morali znati da konkretni poslodavac još od ranije ima zaključen ugovor i plaća dodatno osiguranje za zaposlene po tom osnovu, a što je u saglasnosti sa sada važećim propisima. Valjda profesionalizam nalaže da se činjenice provere, jer pružalac usluge mora to da zna kao ovlašćeno lice za poslove zaštite na radu kod konretnog poslodavca, i vodi računa o tome.
Inače, pune dve godine po usvajanju starog Zakona o BZR, osiguravajuće kuće su po istom principu „prodavale maglu“ i „plašile“ poslodavce u nameri da zaključe ugovore o dodatnom osiguranju zaposlenih. Tek posle dve godine, resorno ministarstvo se oglasilo kratkim obaveštenjem, onako usput, bez neke pompe i davanja na značaju, da su te odredbe neprimenjive i da ta obaveza nije suštinska. Jer, u članu 53. starog Zakona o BZR, bilo je propisano isto, da je poslodavac dužan da zaposlene osigura od povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom, radi obezbeđivanja naknade štete, pri čemu bi se uslovi i postupci tog osiguranja uredili zakonom (što nikad nije učinjeno). Ali, nije bila propisana sankcija, što negde jeste nomotehnička greška, ali uslovljena suštinom.
I sada je suštinski potpuno isto. Osiguranje o kome je reč, predviđeno je kao imovinsko – riziko osiguranje lica (života i tela), radi naknade štete, što nema veze sa penzijsko-invalidskim i zdravstvenim osiguranjem, koja su socijalna osiguranja.
Dakle, ko od ranije ima ugovor o osiguranju zaposlenih, ispunjava obavezu i po novom zakonu.
A nešto drugo ili drugačije može se činiti tek kada se donese poseban propis kojim će biti propisane dodatne obaveze, odnosno uslovi i postupci tog osiguranja. A to se verovatno neće (i ne može) desiti bez promene celokupnog sistema obaveznog socijalnog osiguranja (penzijsko-invalidskog i zdravstvenog). Naime, i stari i novi Zakon o BZR, napisani su na isti način, kao što se piše većina propisa kod nas, u procesu koji zovu usklađivanje sa „evropsokim zakonodavstvom“. Pukim prepisivanjem, bez usklađivanja sa domaćim propisima, i bez neke logike i sistema. Tako što je iz crnogorskog predloga (koji je prepis hrvatskog) izbačeno slovo „J“ (jekavica je promenjena u ekavicu). Pri tom, zaboravljeno je da je hrvatski zakon prepis (isto tako neprimenjiv, jer nije usaglašen sa unutrašnjim propisima) holandskog, dakle iz zemlje gde je penzijsko, invalidskog i zdravstveno osiguranje za povrede i bolesti, stvar prostog riziko osiguranja po pravilima obligacionog prava a ne model socijalnog osiguranja, koji počiva na tzv. međugeneracijskoj solidarnosti. U modelu koji je kopiran, klasično osiguranje lica (života i tela) pokriva troškove lečenja, izgubljenu zaradu, buduće štete, kao i eventualni gubitak penzijskog fonda, a ne obavezno socijalno osiguranje. Tek, kada se shvati to, može se razumeti potreba donošenja akta o proceni rizika. Jer, riziko osiguranje se zasniva na analizi rizika, i sled je jasan. Visinu premije osiguranja određuje procenjeni rizik, a ne samo radno mesto, njegov naziv, opis poslova, mesto rada itd. Dakle, kad se radi procena rizika, to, pored onih razloga koji se odnose na samu zaštitu zaposlenh, ima i svoje finansijske razloge. Ništa se ne čini samo radi forme. Jer, tamo gde je rizik procenjen, i urađeno sve po toj proceni, premija osiguranja je manja, jer je i rizik manji. Isto radno mesto kod različitih poslodavca nosiće različite troškove, jer neko je bolje odradio zaštitu. Ako se to razume, stvar je prosta za shvatiti.
2. Umesto zaključka
Valjda je jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, a što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Kako god, ponoviću, preporuka za poslodavce, nemojte ništa raditi zarad forme. Kad vam predlože mere, pitajte, šta konkretno mora da se uradi i kako, i to razmotrite. Gledajte da ono što preduzimate ima suštinu, da će zaposleni stvarno biti bezbedniji i time biti zaštićeno njegovo zdravlje, a ne da vas neko ne bi kaznio.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
