U jednoj od novijih odluka Ustavnog suda, ovaj sud je zauzeo stav u vezi sa pitanjem da li je povreda nastala za vreme pauze van prostorija poslodavca povreda na radu.
U ovoj odluci Ustavni sud navodi:
Pravo na odmor je jedno od prava koje je zakonom ustanovljeno u cilju zaštite zdravstvene sposobnosti zaposlenih, zaštite od prekomernog iscrpljivanja, kao i radi obnavljanja njihovih radnih sposobnosti. Pravo na odmor predstavlja i jedno od osnovnih ljudskih prava koje je, kao takvo, garantovano Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima, dok je Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima njemu potvrđena i priroda osnovnog socijalnog prava. Utvrđivanje rasporeda radnog vremena, pak, kao jedno od prava koje u načelu pripada poslodavcu, podrazumeva da je na njemu da odredi početak i završetak rada, kao i period odmora u vezi sa tim. Odmor u toku dnevnog rada predstavlja kratkotrajni prekid rada koji treba da omogući zaposlenom licu da otkloni umor kao posledicu rada i obnovi svoje radne sposobnosti. Naime, zamor, kao stanje organizma do kojeg dolazi usled fizičkog ili umnog rada može dovesti do toga da zaposleni nije u mogućnosti da ispuni zahteve posla koji obavlja, ili mu je obavljanje posla otežano, a, takođe, može predstavljati uzrok kako loših rezultata rada zaposlenog, tako i njegove sklonosti povređivanju. U skladu sa tim, Zakonom o radu je propisano pravo na odmor u toku dnevnog rada koje, u zavisnosti od vremena koje zaposleni provodi u toku dana obavljajući rad, može biti različitog trajanja. Odmor u toku dnevnog rada se, pritom, računa kao radno vreme i ne može se upotrebiti na početku ili na kraju radnog vremena, jer ako bi odmor u toku dnevnog rada bio korišćen u to vreme, izgubio bi i svrhu zbog koje je predviđen.
Kod činjenice da se i povreda nastala pri dolasku na posao i pri odlasku sa posla smatra povredom na radu, i to, kako se to u praksi uobičajeno kaže „redovnom trasom”, postavlja se pitanje iz kog razloga se povreda nastala u toku radnog vremena, za vreme pauze, i to, kako podnositeljka navodi – „kada je, imajući u vidu da poslodavac nema organizovanu ishranu u svojim prostorijama, krenula na pauzu za doručak, kao i svakog radnog dana, uobičajenom trasom”, ne smatra povredom na radu samo iz razloga što nije nastala u prostorijama poslodavca, odnosno onim koje su pod kontrolom poslodavca. Ovo pitanje se tim pre postavlja kada se ima u vidu da je Zakonom o radu propisano da radni odnos može da se zasnuje za obavljanje poslova van prostorija poslodavca, koji obuhvata rad na daljinu i rad od kuće, kada zaposleni nesporno ima sva prava i obaveze kao i zaposleni koji rad obavlja u prostorijama poslodavca. Postavlja se pitanje da li se u slučaju rada od kuće može smatrati da je takvo „radno mesto” pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca, a vezano za ocenu da se povreda koja je nastala van prostora koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca, iako u radno vreme, ne može smatrati povredom na radu.
Kod ovakvog stanja stvari, Ustavni sud ocenjuje da ni organi uprave, ni sud, pre iznošenja svoje ocene nisu sagledali sve važne aspekte konkretnog slučaja i merodavne propise.
Ustavni sud ponavlja: da je, saglasno odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju, povreda na radu svaka povreda koja je nastala kao posledica neočekivanog ili neplaniranog događaja, da se povreda na radu utvrđuje na osnovu povredne liste koja se dostavlja Republičkom fondu, odnosno matičnoj filijali radi ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja; da Zakonom o zdravstvenom osiguranju nisu propisani izuzeci, odnosno koja se to povreda nastala tokom radnog vremena, a koja je posledica „neočekivanog i neplaniranog događaja”, ne smatra povredom na radu; da je Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu, na koji se organi uprave pozivaju, uređeno sprovođenje i unapređivanje bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih radi sprečavanja povreda na radu, te situacije u kojima je isključena odgovornost poslodavca, odnosno kada i pored svih preduzetih mera bezbednosti dođe do povrede usled neuobičajenih i nepredvidivih okolnosti koje su izvan kontrole poslodavca ili zbog izuzetnih događaja čije se posledice uprkos svim nastojanjima nisu mogle izbeći, dakle, koji nije merodavan u konkretnom slučaju; da Instrukcija Ministarstva zdravlja broj 011-00-142/2012-20 od 7. avgusta 2012. godine, a saglasno kojoj se, po oceni organa uprave, povreda koju je podnositeljka zadobila ne može podvesti pod povredu na radu, nije opšti pravni akt, već predstavlja akt donet radi lakše primene zakona u praksi, radi usmeravanja organizacije poslova i načina rada zaposlenih u organu državne uprave, te da se instrukcijom ne može određivati način postupanja i rešavanja u upravnoj stvari i njome se „ne uređuju prava i obaveze”, već pojašnjava primena određenih odredaba zakona radi jedinstvenog i jednoobraznog postupanja nadležnih organa, odnosno daju uputstva (instrukcije) u pogledu organizacije i sprovođenja zakona.
Može se reći da je zaključak Ustavnog suda da kako se i povreda nastala pri dolasku i odlasku sa posla smatra povredom na radu, i to, kako se to u praksi uobičajeno kaže „redovnom trasom”, i povreda nastala u toku radnog vremena, za vreme pauze, kada je zaposlena, kod poslodavca koji nema organizovanu ishranu u svojim prostorijama, krenula na pauzu za doručak, kao i svakog radnog dana, uobičajenom trasom, smatra povredom na radu bez obzira što nije nastala u prostorijama poslodavca, odnosno onim koje su pod kontrolom poslodavca.
NAPOMENE:
Radi se o prethodno važećim Zakonu o zdravstvenom osiguranju i Zakonu o bezbednosti i zdravlju na radu.
Detaljniji komentar o ovom pitanju biće objavljen u izdanjima Profi Sistema – Rad, prava i obaveze i Prosveta u praksi.
Izvor: Izvodi iz propisa I sudske prakse preuzeti sud iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
