Na početku, retoričko pitanje (jer svi znamo da je odgovor ne), da li organ koji sprovodi procesne radnje sme da vrši manipulacije postupkom koje mogu dovesti do povrede prava okrivljenih lica?
Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Koje procesne manipulacije se čine kod izdavanja prekršajnih naloga?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 99, novembar 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Čak i kad je učinjen prekršaj predviđen propisom, i kada ga je učinilo lice koje može odgovarati za taj prekršaj, i kada je postupak sproveo nadležni organ u zakonitom postupku, mora biti dokazano da postoji prekršajna radnja te da je okrivljeno lice učinilo prekršaj i da snosi odgovornost za to. I upravo zbog dokazivanja proceduralne „greške“ postaju značajne.
Zato sam se u ovom i povezanim komentarima pozabavio, po mom sudu, najvećim manipulacijama postupkom. Važno je reći, bilo koja od tih povreda postupka je dovoljna (nije potrebna kumulacija) za obustavljanje svakog prekršajnog postupka i oslobađanje okrivljenog lica od odgovornosti.
U tekstu „Čemu vodi nezakonita procedura kod izdavanja prekršajnih naloga?“ sam uopšteno odgovorio na pitanje zašto je sam postupak važan. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
U komentaru „Da li je naknadno izdavanje prekršajnog naloga procesna manipulacija?“ razmatrao sam šta je problem kod izdavanja naloga kasnije, na drugom mestu u odnosu na mesto dešavanja, i sa razmakom. Kako se može manipulisati samim dokazima objašnjavao sam u „Kako se čine manipulacije dokazima pri izdavanju prekršajnog naloga?“.
Ovde ću se pozabaviti najvećom „psihološkom“ manipulacijom (da ne kažem obmanom).
1. Kako se „trguje“ krivicom?
„Trgovanje“ krivicom je možda najveća manipulacija postupkom iako, strogo gledano, nije procesna. Govorim o zakonskim mogućnostima dobrovoljnog priznanja odgovornosti za učinjeni prekršaj u zamenu za određene „benefite“ (manja kazna). Tu prvenstveno mislim na mogućnost sklapanja sporazuma o čemu sam pisao „Sporazum o priznanju prekršaja“ i „Da li se „oportunista“ zauvek „izvukao“?“.
A kod prekršajnog naloga, mislim na zakonsku mogućnost prihvatanja odgovornosti plaćanjem polovine kazne u roku od osam dana po izdavanju prekršajnog naloga, čime se učinilac oslobađa obaveze plaćanje druge polovine kazne. Jer tu dolazi do najveće manipulacije u psihološkom smislu. Naime, većina okrivljenih će priznati prekršaj ako misli da su „dobro“ prošli.
S druge strene, kako u najvećem broju slučaja priznanja daju oni koji i sami znaju da su zaista krivi, postavlja se pitanje da li sa onima koji namerno čine nešto treba pregovarati na ovaj način i davati im mogućnosti da prođu bolje?
Dalje, kada se kazna plaća „tuđim parama“ (recimo kod kažnjavanja pravnih lica), mnogi će priznati delo, samo da se ne bi postavilo pitanje njihove lične odgovornosti.
Ali ono što je najvažnije, nezakonitost naloga ne validira ni priznanje krivice kroz prihvatanje odgovornosti u vidu plaćanja polovine kazne, jer ono što je nezakonito na postoji u smislu prava i ne sme da proizvodi pravno dejstvo.
Ali, ovo je zakonska mogućnost, i tako je kako je. Da, ima neke prednosti (ubrzava i olakšava postupak) ali i svoje mane. Moje mišljenje je da su potrebne neke dorade, ali o tome drugom prilikom.
2. Umesto zaključka
Nadam se da je sada svima jasno, da iako prekršajni postupci možda deluju naivno, da su veoma važni problemi koji u njima postoje. Jer, nominalno najveći broj kaznenih postupaka su prekršajni, tako da daju realnu sliku o tome gde smo u odnosu na ono što se zove vladavina prava.
Kako god, ostaje nada da će neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima želim mnogo sreće, zato što u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći. Jer, ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
