Povod za pisanje ovog komentara je saopštenje Kabineta guvernera Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS), od 28. maja 2019. god. sa naslovom: „Narodna banka Srbije upozorava na neovlašćeno pružanje bankarskih usluga“, koje se može pročitati na web sajtu NBS.
Navedeno saopštenje ćemo prvo preneti u celosti. Saopštenje, uz napomenu da je originalno pisano ćirilicom zbog obavezne upotrebe ćiriličkog pisma u korespodenciji državnih i organa lokalnih samouprava, ustanova, javnih preduzeća i javnih službi i drugih organizacija kad vrše javna ovlašćenja, prema Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama („Sl. glasnik RS“, broj 45/1991, 53/1993, 67/1993, 48/1994, 101/2005, 30/2010, 47/2018 i 48/2018-isp), glasi:
„Vršeći svoje funkcije propisane zakonom, Narodna banka Srbije je uočila da se jedan broj privrednih društava bavi unovčavanjem čekova uz naplatu provizije, kao i isplatom novca u zamenu za sredstvo obezbeđenja (nakit, motorna vozila, nekretnine i druge vrednosti) i uz određenu kamatu. Takođe, jedan broj privrednih društava nudi građanima investiranje novca u reklamama u kojima se garantuje isplata dobiti. S tim u vezi, ukazujemo na to da pružanje ovih usluga predstavlja, zapravo, neovlašćeno kreditiranje, odnosno neovlašćeno primanje depozita.
Zakonom o bankama propisano je da se niko osim banke ne može baviti primanjem depozita, davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom. Zakonom je određeno da je banka akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove. Obavljanje delatnosti kreditiranja bez izričitog zakonskog ovlašćenja ili primanja depozita bez dozvole Narodne banke Srbije zakonom je definisano kao krivično delo.
Dakle, samo banka koja ima dozvolu za rad izdatu od strane Narodne banke Srbije može da se bavi davanjem kredita i primanjem depozita. Pod određenim uslovima i uz prethodnu dozvolu Narodne banke Srbije, kredite radi izvršavanja platnih transakcija mogu odobriti i platne institucije i institucije elektronskog novca. Pored toga, na osnovu zakonskog ovlašćenja kredite mogu odobravati i neke druge institucije, kao što je Fond za razvoj, koji može odobravati kredite radi podsticanja razvoja privrednih subjekata.
Smisao ove zakonske odredbe jeste da se zaštite depoziti građana i spreči da se ovim poslovima bave lica koja ne ispunjavaju minimalne kadrovske i tehničke uslove i ne raspolažu kapitalom kojim garantuju povraćaj novca, niti ih kontroliše institucija specijalizovana za nadzor u oblasti finansijskog poslovanja. Građani depozite mogu poveravati samo bankama čiji rad kontroliše i nadzire Narodna banka Srbije, pri čemu banke moraju da ispunjavaju visoke kriterijume za osnivanje i rad. Naglašavamo i to da su svi depoziti građana položeni kod banaka osigurani do iznosa od 50.000 evra, što pruža dodatnu sigurnost građanima i utiče na jačanje finansijske stabilnosti.
Upozoravamo građane da, ako novac poveravaju ili pribavljaju od privrednih društava koja nemaju dozvolu za rad Narodne banke Srbije, postoji značajan rizik da svoj novac neće povratiti ili da će njihovo poverenje biti zloupotrebljeno. Narodna banka Srbije u takvoj situaciji ne može da štiti njihova prava i interese jer nije ovlašćena da kontroliše poslovanje takvih privrednih društava. Takođe, građanima će biti onemogućeno ili bitno otežano da svoja prava zaštite i pred sudom, budući da su ugovori koji su protivni prinudnim propisima ništavi.“.
Ono što mi je najviše upalo u oči je sledećih par činjenica iz saopštenja koje ću apostrofirati:
- NBS je nešto uočila vršeći svoje funkcije propisane zakonom,
- obavljanje nekih delatnosti delatnosti bez izričitog zakonskog ovlašćenja je zakonom definisano kao krivično delo,
- NBS nije ovlašćena da kontroliše poslovanje privrednih društava koja nemaju njenu dozvolu za rad i ne može da štiti njihova prava i interese građana koji posluju sa takvim društvima.
Moram dati par opaski na ovo, i svesno prihvatam rizik da ponovo budem proglašen „neodgovronim pojedincem koji ruši ugled NBS“, kao što se desilo nakon teksta „Neovlašćeno pružanje platnih usluga ili ispunjenje obaveze za drugog?“, koji je prvobitno objavljen u časopisu „Advokatska Kancelarija”, broj 38, oktobar 2017. god. a potom i na Pravnom portalu. Čak, neću to činiti u formi davanja stručnog tumačenja, niti previše zalaziti u propise, samo ću dati pogled na situaciju.
Na početku, kao pozitvno ću oceniti to što NBS vrši svoje funkcije propisane zakonom, i što je u tm procesu nešto uočila. I šta s tim? Da li je NBS nešto preduzela? Ima li nekih akcija u cilju sprečavanja nedozvoljenih ponašanja?
NBS veoma vispreno zaključuje da obavljanje nekih delatnosti delatnosti bez izričitog zakonskog ovlašćenja predstavlja krivično delo. Koliko je škole i znanja potrebno da se zaključi takvo što?
Jedino što NBS zaboravlja da nije za sve delatnosti potrebno neko zakonsko ovlašćenje. Član 14. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, kaže da je krivično delo ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno, te da nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. A KZ kaže i da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo (član 1. KZ). Znači prvo treba utvrditi koja su to dela, da li ima krivice, a ne davati paušalnu ocenu da nešto predstavlja krivično delo.
NBS kaže da se jedan broj privrednih društava bavi isplatom novca u zamenu za sredstvo obezbeđenja (nakit, motorna vozila, nekretnine i druge vrednosti) i uz određenu kamatu, i da jedan broj privrednih društava nudi građanima investiranje novca u reklamama u kojima se garantuje isplata dobiti. Dobro, i šta s tim? Da li je zabranjeno ulaganje novca u poslovne poduhvate? Da li je zajam kao obligacioni ugovor zabranjen?
Važeća Uredba o Klasifikaciji delatnosti („Sl. glasnik RS“, broj 54/2010) prepoznaje i delatnost zalagaonica, šifra 64.92. Ostale usluge kreditiranja, što podrazumeva finansijske usluge koje se odnose na davanje zajmova od strane nedepozitnih institucija koje nisu uključene u monetarno posredovanje, pri čemu pozajmljivanje novčanih sredstava može imati različite oblike. U ovu grupu se pored ostalog razvrstavaju i drugi oblici pozajmljivanja novčanih sredstava izvan bankarskog sistema i usluge zalagaonica i založnih brokera.
Dakle NBS prvo treba da utvrdi da li je za obavljanje neke delatnosti uopšte potrebna neka dozvola, drugo, da li u nekim radnjama postoje obeležja nekog konkretnog kaznenog dela, te da li je nadležana za postupanje, a ako jeste, da postupi u skladu sa zakonom, a ne da izdaje saopštenja.
Jer ako NBS već zna i smatra, ili pak sumnja da se u određenim ponašanjima stiču obeležja nekog krivičnog dela, zašto ne čini ništa po tom pitanju? Zar svi, a pogotovo državni organi i instutucije sistema nemaju obavezu da prijave nadležnim organima (tužilaštvu i policiji) krivična dela za čije su postojanje saznali obavljajući svoje funkcije? Umesto toga, NBS se ograđuje od svega i kaže da nije ovlašćena da kontroliše poslovanje privrednih društava koja nemaju njenu dozvolu za rad i ne može da štiti prava i interese građana koji posluju sa takvim društvima.
Da li kontrolna funkcija podrazumeva samo izdavanje saopštenja i preporuka ili možda i neku aktivniju ulogu, npr. iniciranje postupka?
Ono što mogu uočiti da se NBS ponovo bavi nečim što joj i nije posao, a ne onim ono što jeste, pri čemu opet od drveća ne vidi šumu.
Pomenuti su čekovi, odnosno da se jedan broj privrednih društava bavi unovčavanjem čekova uz naplatu provizije. Čisto da ne bude zabune, svako lice može da unovči ček a da time ne skrivi nikakvo delo, jer ček se uvek može izdati na to lice (čak i na neoznačeno lice). Poenta je da će to lice dobiti onoliko koliko na čeku piše, a da li će onaj ko ček izdaje toliko uzeti (ili manje) od onog kome ček izdaje, u to ne možemo ulaziti, ako se izdavalac čeka ne oseća oštećenim.
Ne ulazeći preterano u tumačenje i teorijsku raspravu, da li je ček u stvari hartija od vrednosti ili platni nalog (različito se tretira u svetu), podsetiću da je ček neka vrsta platnog instrumenta (najšire rečeno), gde neko lice (trasant) daje nalog drugom licu (trasatu) da isplati trećem licu sumu za koju mora imati pokriće kod trasata.
Zakon o čeku („Sl. listu FNRJ“, broj 105/1946 i „Sl. list SFRJ“, br. 12/1965, 50/1971, 52/1973 i „Sl. list SRJ“ broj 46/1996), ček definiše kao bezuslovni uput da se plati određena svota novca iz trasantovog pokrića (član 1. tač. 2.), a u članu 2. kaže da se ček koji je plativ u zemlji može se trasirati samo na banku a ček plativ van zemlje može se prema zakonu mesta plaćanja trasirati i na druga lica. Dakle, ako se u drugim zemljama ček posmatra kao hartija od vrednosti, on može biti i u prometu, njime može biti trgovano po zakonima te zemlje.
Ali, da zanemarimo te mogućnosti kao teoretske, po navedenom zakonu (član 5.), ček može glasiti na ime, po naredbi ili na donosioca. Ček na ime koji sadrži naznačenje “ili donosiocu”, odnosno drugi izraz koji to isto znači i ček bez označenja lica kome se ima platiti (korisnik, remitent), vrede kao ček na donosioca. Dakle, ček na donosioca predstavlja jednu vrstu isprave gde se neimenovanom licu koje ček predaje trasatu ima isplatiti određena suma. Naravno za tu sumu trasant mora imati pokriće kod trasata.
Međutim, Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 94/2016), koji se primenjuje od 1. marta 2018. god, izvršena je nova sistematizacija krivičnih dela te izdavanje čeka i korišćenje platnih kartica bez pokrića nije više propisano kao krivično delo. Sve je prebačeno na obligacioni odnos.
Ali ono na šta NBS ne obraća pažnju (a ni drugi državni organi) je široko rasprostranjena praksa, pogotovo velikih trgovinskih lanaca za plaćanje roba i usluga tzv. „čekom na poček“. E to jeste nedozvoljeni oblik kreditiranja građana pri čemu se čini još niz prekršaja propisanih zakonima koji regulišu platni promet i trgovinu.
Zakon o čeku kao obavezan element čeka predviđa označenje dana i mesta izdanja čeka (član 1. tač. 2.). I sada, imamo dve mogućnosti, da se ne upiše datum na čeku, kada imamo nevažeći ček, čime imamo problem sa prijemom nezakonitog sredstva plaćanja i prekršajima po propisima o trgovini i računovodstvu. Druga mogućnost je da se upiše budući datum, za mesec ili dva, tri… ali ko garantuje da će trasant toga dana imati pokriće za ček? Podsećam, ček je bezuslovni uput da se plati određena svota novca iz trasantovog pokrića. Zanimljivo zar ne?
Sad se na kraju postavlja pitanje, šta reći a ne biti grub ili pogrešno protumačen? Najbolje je izgleda ne davati komentar.
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama iznela, te postavljanje uopštenih (načelnih) pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri i u cilju unapređenja sistema. Jedino to i ništa drugo.
