Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Šta su problemi kod neplaćenih odsustava?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze br. 9, avgust 2023. god.
Inače, ekstrakti (kratka razmatranja najvažnijih pitanja) iz tekstova koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) su na Pravnom portalu.
U komentaru „Kakva neplaćena odsustva postoje?“, dao sam razloge pisanja gore navedenog komentara, te objasnio osnovne postavke, kakva odsustva sa rada postoje, te u čemu je razlika između neplaćenog odsustva i mirovanja radnog odnosa. Inače, sve ograde i napomene (u vezi upotrebljenih izraza itd.) date u tom tekstu važe i ovde.
Kako, kome i kada se može odobriti neplaćeno odsustvo, te u čemu je razlika između plaćenog i neplaćenog odsustva analizirao sam u „Kada se može odobriti neplaćeno odsustvo?“.
U „Da li je zaposleni za vreme neplaćenog odsustva zdravstveno osiguran?“ razmotrio sam probleme koji se kod neplaćenog odsustva pojavljuju u praksi, i najveći, da li je zaposleni za vreme neplaćenog odsustva zdravstveno osiguran, te dao predlog sistemskog rešenja problema.
Ovde ću se pozabaviti značajem poštovanja isteka neplaćenog odsustva, te posledicama u slučaju suprotnog ponašanja zaposlenog.
1. Da li je važno vraćanje na rad nakon u roku nakon isteka neplaćenog odsustva?
Tehnički, neplaćeno odsustvo se odobrava rešenjem poslodavca. Zato je veoma važno šta je u njemu napisano.
Jer, prema tački 3) stava 1. člana 179. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZOR, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje, konkretno, ako se ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka isteka roka mirovanja radnog odnosa iz člana 79. ovog zakona odnosno neplaćenog odsustva iz člana 100. ovog zakona.
U povezanim tekstovima sam objasnio zašto slučaj iz člana 100. ZOR (odsustvo roditelja i drugih pobrojanih lica dok dete ne navrši tri godine života), potpada pod neku vrstu neplaćenog odsustva. Jer, nije plaćeno (ne prima se naknada zarade, a za vreme tog odsustva prava i obaveze po osnovu rada miruju kao kod neplaćenih odustava iz člana 78. ZOR. Čak se ne traži ni krivica (da postoji namera kod zaposlenog ili svesni nehat, da nije hteo, ili je „zaboravio“, a morao je da se seti). Ne, dovoljno je da prođe 15 dana od isteka odsustva i otkaz nastupa automatski.
Ali, zašto takvo što nije predviđeno kod slučajeva „pravog neplaćenog odusutva“ iz člana 78. ZOR? Ispade, da su roditelji nekako „diskriminisani“ u odnosu na one ostale? Da će jedino njima radni odnos biti prekinut, ako se ne vrate na rad u predviđenom roku?
Mislim da je tu reč o loše napisanim odredbama, da je intencija zakonodavca bila na mestu, samo je kao i uvek, loše tehnički odrađeno.
Jer, postoji nešto što se definiše kao zaštita „roditeljstva“ (davanje posebnih prava roditeljima dece i onima koji se izjednačavaju sa njima – starateljima), te posebna zaštita od otkaza ugovora o radu za roditelje, tako da je odredba koju citiram nespretan pokušaj da se roditeljima i starateljima dece daju neka posebna prava i olakšice, a da to ne predstavlja diskriminaciju prema ostalim zaposlenima. Jer, član 22. ZOR, kaže da se ne smatraju diskriminacijom odredbe tog zakona, opšteg akta i ugovora o radu koje se odnose na posebna prava roditelja, usvojitelja, staratelja i hranitelja.
2. Mogu li ostali dobit otkaz zbog nepoštovanja isteka neplaćenog odsustva?
Istine radi, pre izmena ZOR iz 2014. god., po istom članu 179., poslodavac je mogao da otkaže ugovor o radu zaposlenom ako se zaposleni ne vrati na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana isteka roka za neplaćeno odsustvo. Ne znam zašto to sad nije tako. Mislim da se mnogo htelo, ali nije se znalo kako.
Međutim, iako nije decidno rečeno, zaposleni kojima je neplaćeno odsustvo odobreno u skladu sa opštim aktom poslodavaca i članom 78. ZOR, moraju da se vrate na rad nakon isteka tog odsustva. Štaviše, u kraćem roku (praktično odmah) od onih iz člana 100. ZOR.
Naime, kod svakog neplaćenog odsustva dolazi do mirovanja radnog odnosa (zaposleni ne ostvaruje prava iz radnog odnosa) i tehničke odjave iz registra socijalnog osiguranja. Faktički, on više ne radi kod tog poslodavca, dok se ne ukine taj status mirovanja. Znači, oni tehnički i nisu u radnom odnosu. Čak i za zaposlene na koje se odnosi član 79. ZOR (zakonski obavezni slučajevi mirovanja radnog odnosa), rečeno je da moraju da se vrate na rad kod poslodavca u roku od 15 dana od dana odsluženja, odnosno dosluženja vojnog roka, prestanka rada u inostranstvu, odnosno kod drugog poslodavca, prestanka funkcije, povratka sa izdržavanja kazne zatvora, odnosno mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere. Dakle, imaju pravo da se vrate, ali ne moraju, njihov radni odnos je tehnički terminisan. Poslodavac treba jedino da konstatuje takvo stanje stvari.
S druge strane, imamo i odredbe st. 2. i 3. člana 179. ZOR, prema kojima poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji učini poovredu radne obaveze ili radne discipline. A neopravdani nedolazak na rad u određenom vremenskom intervalu, obično je opštim aktom predviđen kao povreda obaveza zaposlenog, tako da osnov za otkaz i ovim zaposlenima postoji, uprkos tome što nije decidno rečeno. Naravno, o ovome bi se pričalo ukoliko se zaposleni pojavi naknadno i traži da bude vraćen na rad, te eventualno povede neki postupak za zaštitu prava.
Da zaključim, važno je da zaposleni poštuje rok za vraćanje na rad sa neplaćenog odsustva, jer u suprotnom može doći do trajnog prestanka radnog odnosa.
3. Umesto zaključka
Sad je valjda potpuno jasno, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl.
