– Da li je sudovi uzimaju u obzir? –
Povod za ovaj tekst је presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev 1616/2017 od 7. septembra 2017. godine (i neke druge odluke), koja je poslužila kao osnov za naslov ovog teksta, u kojoj stoji da bi prihvatanje zahteva za izdržavanje supružnika koji je učinio preljubu, usled čega je došlo do prestanka zajednice života i narušavanja međusobnih odnosa supružnika, predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.
Ovu presudu smo objavili na Pravnom portalu i određenim društvenim mrežama i izazvala je brojne reakcije, uglavnom advokata, u vezi sa krivicom za razvod braka, odnosno prestankom bračne zajednice, kao činjenicom koja se uzima u obzir kod utvrđivanja „očigledne nepravde“, kao uslova za određivanje izdržavanja supružnika.
1. Relevantne odredbe
Porodičnim zakonom („Sl. glasnik RS“, br. 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015), između ostalog, uređeno je i pitanje izdržavanja supružnika. Prema članu 8. ovog zakona izdržavanje je pravo i dužnost članova porodice određenih ovim zakonom, a odricanje od prava na izdržavanje nema pravnog dejstva.
U skladu sa članom 28. supružnici su dužni da se uzajamno izdržavaju pod uslovima određenim ovim zakonom.
Članom 151. uređeno je ko ima pravo na izdržavanje, kada je u pitanju izdržavanje supružnika. Ovim članom je propisano:
„(1) Supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima.
(2) Nema pravo na izdržavanje supružnik koji je u vreme sklapanja ništavog ili rušljivog braka znao za uzrok ništavosti odnosno rušljivosti.
(3) Nema pravo na izdržavanje supružnik ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.“
Određivanje i prestanak izdržavanja uređeni sud članovima 160. do 167. Porodičnog zakona.
Dakle, postoji nekoliko uslova da bi supružnik imao pravo na izdržavanje, a jedno od najčešćih pitanja u praksi se vezuje za situaciju kada je supružnik nezaposlen, uzimajući u obzir odredbu stava 1. člana 151. Porodičnog zakona.
Pre svega, uslovi iz stava 1. člana 151. su postavljeni kumulativno.
Prvi uslov jeste da supružnik nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a drugi da je supružnik (koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje) nesposoban je za rad ili je nezaposlen. Oba uslova moraju biti ispunjena da bi supružnik imao pravo na izdržavanje, s tim da je drugi uslov postavljen alternativno, odnosno uz nepostojanje sredstava za izdržavanje neophodno je da je supružnik ili nesposoban za rad ili nezaposlen.
Dok je situacija kada je neko nesposoban za rad, prilično jasna, nezaposlenost kao uslov nije dovoljno precizno određena u ovom članu.
Uzimajući u obzir sudsku praksu, ali i radove stručnjaka, sama nezaposlenost nije dovoljna da bi supružnik (koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje) imao pravo na izdržavanja, ukoliko je sposoban za rad.
„Nezaposlen je onaj supružnik koji bez svoje krivice ne može da nađe posao. Ovaj uslov mora se ceniti u kontekstu mogućnosti zapošljavanja kod nas. Od supružnika koji traži posao se očekuje maksimalno angažovanje u nalaženju posla“.[1]
„Ukoliko sud utvrdi da tužilja ne prihvata zaposlenje i da bi po osnovu tog zaposlenja, mogla da zadovolji svoje potrebe, koje će sud utvrditi, ne bi bilo mesta usvajanju tužbenog zahteva, zbog očigledne nepravde za tuženog, a shodno odredbi čl. 151. stav 3 Porodičnog zakona. Pri tome, radi se o zaposlenju koje ne mora da odgovara stručnim kvalifikacijama tužilje, već o bilo kom zaposlenju, u okviru preostale radne sposobnosti, po osnovu koga bi mogla da podmiri sopstvene potrebe“ (Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2 126/2015 od 29. aprila 2015. godine).
„…pasivan odnos tužilje u pogledu sticanja sredstava za sopstveno izdržavanje, upravo radnim neangažovanjem, posebno imajući u vidu da tužilja ima 44 godine, isključuje njeno pravo na izdržavanje od strane tuženog koji od trenutnih primanja u celini izdržava njihovu zajedničku decu (koja se nalaze na redovnom školovanju) i podmiruje sve troškove održavanja zajedničke kuće i poslovnog prostora, iz kojih razloga bi, i po mišljenju ovog suda, obavezivanje tuženog da izdržava tužilju predstavljalo očiglednu nepravdu za njega.“ (Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev 1497/2017 od 12. jula 2017. godine).
Dodatni uslov, propisan je stavom 3, a to je da supružnik iako ispunjava uslove za izdržavanje, ne bi bilo pravično da izdržavanje dobije, ako bi to predstavljalo očigledno nepravdu za drugog supružnika, davaoca izdržavanja.
Ovaj treći, dodatni uslov je u zakonu dosta neprecizno postavljen, odnosno prepušteno je sudskoj praksi da u svakom pojedinačnom slučaju ceni postojanje očigledne nepravde. U tom smislu, možda je rešenje iz Zakona o braku i porodičnim odnosima („Sl. glasnik SRS“, br. 22/80 i 11/88 i „Sl. glasnik RS“, br. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/2001) bilo preciznije (ne tvrdimo i bolje) jer je u članu 287. stav 2. bilo propisano da sud može, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja, odbiti zahtev za izdržavanje ako izdržavanje traži bračni drug koji je zlonamerno ili bez opravdanog razloga napustio svog bračnog druga.
Ovde bi trebalo posebno istaći da Porodični zakon ne poznaje krivicu za razvod braka kao uslov za određivanje izdržavanja. Prilikom izrade Porodičnog zakona Srbije ocenjeno je da ne bi bilo u skladu sa duhom našeg prava, koje je u potpunosti napustilo institut krivice u međusobnim odnosima supružnika, zadržavati skrivljene uslove u normiranju zakonske alimentacije supružnika. Zbog toga su svi eventualni nesavesni postupci jednog supružnika sankcionisani samo širokim pravnim standardom „očigledne nepravde“.[2]
Principi evropskog porodičnog prava iz 2004. godine, Komisije za evropsko porodično pravo, koji predstavljaju preporuke za uređivanje porodičnih odnosa na nacionalnom nivou, kažu da bi izdržavanje između bivših supružnika trebalo da bude cenjeno bez obzira na vrstu razvoda („Maintenance between former spouses should be subject to the same rules regardless of the type of divorce“, Principle 2:1 Relationship between maintenance and divorce).
Princip koji se odnosi na izuzetne teškoće za izdržavanje kaže da u slučajevima izuzetnih teškoća za supružnika dužnika, nadležni organ može odbiti, ograničiti ili prekinuti izdržavanje zbog ponašanja supružnika poverioca („In cases of exceptional hardship to the debtor spouse the competent authority may deny, limit or terminate maintenance because of the creditor spouse’s conduct“, Principle 2:6 Exceptional hardship).[3]
2. Sudska praksa
2.1. Apelacioni sudovi
Pre navođenja odluka apelacionih sudova, moramo naglasiti da nismo pronašli odluke apelacionih sudova iz Kragujevca i Niša u vezi sa ovom temom, odnosno predstavićemo samo odluke iz Novog Sada i Beograda.
Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi, Gž2 158/2013 od 21. marta 2013. god. navodi radno sposoban bračni partner koji je svojevoljno i bez opravdanog razloga napustio zajednicu života sa radno nesposobnim i obolelim partnerom, nema pravo na izdržavanje jer bi to predstavljalo očiglednu nepravdu. Dakle, napuštanje bračne zajednice ovaj sud uzima u obzir.
Ipak, Apelacioni sud u Beogradu, u presudi Gž2 434/2010 od 14. juna 2010. godine, zauzima stav:
„… sud razvodi brak supružnika ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se objektivno ne može ostvariti zajednica života supružnika pri čemu ne ispituje i ne utvrđuje tzv. krivicu za razvod braka, odnosno okolnosti ko je od supružnika i koliko doprineo poremećaju bračnih odnosa i nemogućnosti ostvarivanja zajednice života a te okolnosti nisu od značaja ni prilikom odlučivanja o zahtevu za izdržavanje jer Porodični zakon u odredbi člana 151 kojom reguliše izdržavanje supružnika i propisuje ko ima pravo na izdržavanje, odnosno obavezu izdržavanja, ne uslovljava ponašanjem supružnika za vreme trajanja braka.“
Dakle, Apelacioni sud u Beogradu smatra da se krivica za razvod braka ne uzima u obzir kod određivanja izdržavanja.
Ali, u rešenju istog suda, odnosno Apelacionog suda u Beogradu, Gž 988/2016 od 13. januara 2017. godine, se navodi:
„… za pravilnu ocenu da li bi prihvatanje zahteva tužene za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za tužioca, odnosno da li bi tuženoj u konkretnom slučaju pripadalo pravo na izdržavanje, pored bitnih činjenica koje se odnose na materijalne mogućnosti tužioca s obzirom na visinu njegovih prihoda, redovne izdatke i izdatke za lečenje i pomoć trećih lica koja mu je neophodna, od značaja bi mogla biti i opravdanost razloga iz kojih je tužena napustila tužioca kao svog bolesnog supružnika, što prvostepeni sud nije cenio, a o kojim okolnostima je tužilac predlagao izvođenje dokaza koje je sud odbio, što tužilac ukazuje u žalbi.“
Dakle, u prethodno navedenoj odluci, zauzet je isti stav kao i u gore navedenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2 158/2013 od 21. marta 2013. godine, odnosno da radno sposoban bračni partner koji je svojevoljno i bez opravdanog razloga napustio zajednicu života sa radno nesposobnim i obolelim partnerom, nema pravo na izdržavanje, jer bi to predstavljalo očiglednu nepravdu.
2.2. Vrhovni kasacioni sud – Vrhovni sud
Dolazimo do presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev 1616/2017 od 7. septembra 2017. god. koja je poslužila kao osnov za ovaj suštinski „novinarski“, gotovo tabloidni podnaslov ovog teksta, kaže da prihvatanje zahteva za izdržavanje supružnika koji je učinio preljubu, usled čega je došlo do prestanka zajednice života i narušavanja međusobnih odnosa supružnika, predstavljalo bi očiglednu nepravdu za drugog supružnika imajući u vidu razlog koji je doveo do prestanka zajednice života.
Vrhovni kasacioni sud je, pored svih ostalih uslova, uzeo u obzir i ponašanje supružnika koji tražio izdržavanje, a koje je takvo da je dovelo do prestanka bračne zajednice, te da bi dosuđivanje izdržavanja „preljubniku/ci“ predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika.
Dakle, krivica za prestanak bračne zajednice je uzeta u obzir.
Napuštanje bračne zajednice takođe se uzima u obzir u sudskoj praksi prilikom ocene očigledne nepravde.
Da ostvarili bolji uvid zašto je Vrhovni kasacioni sud zauzeo ovakav stav, navešćemo deo iz obrazloženja presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž2 225/2017 od 10. maja 2017. godine, koji je u presudi, Rev 1616/2017 Vrhovni kasacioni sud potvrdio.
Apelacioni sud u Novom Sadu navodi:
„U prvostepenom postupku je utvrđeno da su stranke bile u braku od … godine do … godine. Zajednica života je faktički prekinuta … godine kada je tužilac napustio tuženu jer je tužena izvršila preljubu. Nakon razvoda, tužena je ostala da živi u istoj kući sa tužiocem i njihovim sinom. Nakon saznanja tužioca za preljubu faktički nema zajednice života i stranke od tada ne komuniciraju. Režijske troškove kuće u kojoj svi žive snosi tužilac (mesečno oko 15.000,00 dinara, van grejne sezone kada su veći). Prosečna mesečna zarada tužioca je 31.980,00 dinara. Tužena ima … godinu, završila je osnovnu školu. Nikada nije ostvarivala redovnu zaradu. Boluje od … koju bolest dobro kontroliše (nije imala zdravstvenih problema u smislu manifestacije bolesti od … godine). Sposobna je da se radno angažuje (oko starih osoba ili poslova spremanja, održavanja higijene u kući privatnog lica ili u nekoj firmi ili da obavlja druge lake pomoćne fizičke poslove). Živi u predmetnoj kući i koristi sve što joj je dostupno (hranu, sredstva za higijenu) s obzirom da joj tužilac i sin to ne uskraćuju i ne zabranjuju. Poseduje ¼ dela nepokretnosti opisane u obrazloženju pobijane presude. Za njene potrebe je mesečno potrebno 15.000,00-20.000,00 dinara.
Na osnovu navedenih činjenica, pravilnom primenom čl.151. Porodičnog zakona, sud je doneo pravilnu i zakonitu odluku kada je odbio protivtužbeni zahtev.
Iz čl.151. st.1. i 3. Porodičnog zakona proizlazi da pravo na izdržavanje može ostvariti onaj supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a pri tom je ili nesposoban za rad ili nezaposlen, a sve to pod uslovom da prihvatanje zahteva ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Dakle, kada iz konkretnih okolnosti proizlazi da bi prihvatanje zahteva supružnika za izdržavanje predstavljalo za drugog supružnika očiglednu nepravdu (čak i da stoje okolnosti iz stava 1. navedenog člana) supružnik nema pravo na izdržavanje.
Imajući u vidu konkretne okolnosti, pravilno je sud zaključio da bi obavezivanje tužioca da doprinosi izdržavanju tužene za njega bila očigledna nepravda. Ovo zbog preljube tužene koja je bila razlog prestanka zajednice života i narušavanja međusobnih supružanskih odnosa. Kako je tužena kriva za prestanak zajednice života (jer je tužilac, zbog ozbiljno i trajno poremećenih odnosa supružnika nastalih usled preljube tužene, podneo tužbu sa zahtevom za razvod braka) i po oceni žalbenog suda tužena nema pravo na izdržavanje jer bi obavezivanje tužioca na izdržavanje, sve saglasno odredbi čl.151. st.3. Porodičnog zakona, za njega bila očigledna nepravda.“
Dakle, Apelacioni sud u Novom sadu izričito navodi da čak i da stoje okolnosti iz stava 1. člana 151. Porodičnog zakona, za bračnog druga bila bi očigledna nepravda, a zbog preljube drugog bračnog druga, koja je bila razlog prestanka zajednice života i narušavanja međusobnih supružanskih odnosa, da daje izdržavanje, odnosno nesumnjivo je da ovaj sud (ili bar sudije koje su odlučivale u konkretnom slučaju) uzima u obzir krivicu za prestanak bračne zajednice kod utvrđivanja prava na izdržavanje, slično kao i u slučaju iz presude Gž2 158/2013 istog suda.
Navešćemo i stav iz nešto starije presude Vrhovnog suda Srbije, Rev 1964/2008 od 27. avgusta 2008. godine:
„Upravo polazeći od odredbe člana 151. stav 1. prema kojoj supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, osim ako bi prihvatanje zahteva za izdržavanje jednog supružnika predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika (član 151. stav 3. Porodičnog zakona), pravilno zaključuje prvostepeni sud da nisu ispunjeni uslovi za dosuđivanje supružanskog izdržavanja. Obavezivanje tuženog da tužilji plaća izdržavanje protivno navedenoj odredbi Porodičnog zakona i etičkim pravilima i svim onim kriterijumima koji upućuju na solidarnost porodične zajednice. Napuštajući zajednicu života, tužilja je sama odredila koliki je njen udeo u zajedničkoj ušteđevini odnoseći sa sobom sredstva koja su zajednički stekli i posvećujući se samo sebi.
Kada poverilac supružanskog izdržavanja bez opravdanog razloga napusti bračnu zajednicu, u dužem vremenskom periodu ne zahteva izdržavanje, svojevoljno napusti stalno zaposlenje a nije radno nesposoban, obavezivanje drugog supružnika na plaćanje izdržavanja predstavlja očiglednu nepravdu za dužnika izdržavanja – drugog supružnika.“
2.3. Ustavni sud
U odluci Ustavnog suda, Už-652/2009 od 29. septembra 2011. godine, navedeno je da je Opštinski sud u Boru doneo je 10. jula 2008. godine presudu P 479/2008, kojom je odbio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, navodeći u obrazloženju ove presude da je tužena učinila preljubu, te da stoga nema pravo na izdržavanje od strane bivšeg supruga, jer je, po oceni tog suda, preljuba očigledna nepravda za drugog supružnika, u konkretnom slučaju za tužioca.
Ova presuda potvrđena je presudom Okružnog suda u Zaječaru Gž 1084/2009 od 1. maja 2009. godine. Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije doneo je 17. septembra 2009. godine rešenje kojim je ukinuo presudu Okružnog suda u Zaječaru Gž 1084/2009 od 1. maja 2009. godine i presudu Opštinskog suda u Boru P 479/2008 od 10. jula 2008. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Osnovni sud u Boru je, u ponovnom postupku, doneo presudu P2 23/2010 od 6. avgusta 2010. godine. Prvim stavom prve tačke izreke ove presude delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje G.K. i obavezan je M.K. da doprinosi njenom izdržavanju. U obrazloženju ove presude navedeno je da, po oceni prvostepenog suda, G.K. ima pravo na izdržavanje od strane svog bivšeg supruga, jer nema dovoljno sredstava za izdržavanje i jer je nesposobna za rad, što je taj sud utvrdio uvidom u spise predmeta Opštinskog suda u Boru P 453/2008, a on nije isticao da je nakon donošenja presude u navedenom predmetu, došlo do izmene okolnosti. Takođe je navedeno da dosuđivanje izdržavanja ne bi predstavljalo očiglednu nepravdu za M.K., s obzirom na to da on ostvaruje primanja po osnovu penzije i da je dokazano da njegova bivša supruga nije doprinela prekidu zajednice preljubom.
Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi M.K, doneo je presudu Gž2 747/2010 od 11. novembra 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu ovu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Boru P2 23/2010 od 26. maja 2010. godine. Dakle, Apelacioni sud potvrdio je presudu u kojoj je utvrđeno da nije dokazano da njegova bivša supruga nije doprinela prekidu zajednice preljubom iako je u istoj godini u gore navedenoj presudi Gž2 434/2010 od 14. juna 2010. godine zauzeo stav da kada sud razvodi brak i ne utvrđuje tzv. krivicu za razvod braka, odnosno okolnosti ko je od supružnika i koliko doprineo poremećaju bračnih odnosa i nemogućnosti ostvarivanja zajednice života a te okolnosti nisu od značaja ni prilikom odlučivanja o zahtevu za izdržavanje, jer Porodični zakon obavezu izdržavanja ne uslovljava ponašanjem supružnika za vreme trajanja braka.
Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, na kraju izvodi zaključak:
„U pogledu iznetih navoda da je pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje povređeno pogrešnom primenom materijalnog prava, Ustavni sud je ocenio da su izneti navodi neosnovani i da predstavljaju subjektivni stav podnosioca, a ne pravno utemeljenu tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava. Ovo stoga jer su redovni sudovi u sprovedenom parničnom postupku utvrdili da do prekida zajednice između parničnih stranaka nije došlo krivicom tužilje, bivše supruge podnosioca, kao i jer je tužilja nezaposlena, nesposobna za rad i nema dovoljno sredstava za izdržavanje. U takvoj situaciji, saglasno merodavnom Porodičnom zakonu, sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje i obavezali ovde podnosioca ustavne žalbe da u određenom procentu od svojih mesečnih primanja po osnovu penzije doprinosi izdržavanju tužilje, odnosno svoje bivše supruge.“
Dakle, Ustavni sud upravo izvodi zaključak o osnovanosti zahteva za izdržavanje, odnosno neosnovanosti navoda iz ustavne žalbe, jer je, uz ispunjenje uslova iz člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, utvrđeno i da do prekida zajednice nije došlo zbog krivice supružnika.
3. Umesto zaključka
Dakle, dok teorija čvrsto stoji na stanovištu da zakon ne poznaje krivicu za razvod braka, odnosno prestanak bračne zajednice, tačnije da se ne uzima u obzir kod određivanja izdržavanja, očigledno je da u sudskoj praksi, uz sve ostale uslove za određivanje izdržavanja, sudovi razmatraju i pitanje krivice.
Čak i kada se na internetu pretražuje odgovor na postavljeno naslovno pitanje nailazi se na veliki broj tekstova, što novinskih članaka, što tekstova na sajtovima određenih instituta ili udruženja za zaštitu prava, tekstova na sajtovima pojedinih advokata, i u svima stoji isto što i teoriji, odnosno naučnim i stručnim radovima – krivica za razvod braka ne uzima se u obzir kod određivanja izdržavanja.
Iz navedenog se i vidi cilj ovog
teksta – da ukaže da ipak postoje različita shvatanja, i to od strane sudova,
te u tom smislu, smatramo da je potrebno ili precizirati zakon ili da npr.
Vrhovni kasacioni sud na nekoj od zajedničkih sednica sa apelacionim sudovima
zauzme stav radi ujednačavanja sudske prakse, a da naravno ne bude rigidan.
[1] Porodično pravo, peto dopunjeno i izmenjeno izdanje, Prof. dr Zoran Ponjavić, JP „Službeni glasnik“, 2017, str. 365.
[2] Komentar Porodičnog zakona, Praksa Evropskog suda za ljudska prava, praksa Ustavnog suda, praksa redovnih sudova, Prema stanju zakonodavstva od 1. decembra 2015. godine, Prof. dr Marija Draškić, JP “Službeni glasnik”, 2016, str. 355-356.
[3] Principles of European family law – regarding divorce and maintenance between former spouses.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
