Ovaj i povezani tekstovi su ekstrakti iz stručnog komentara „Da li oštećeni uvek može da naplati svoje troškove?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija, br. 123, novembar 2024. god. I ako je po onome što zaključuje najviša redovna sudska instanca u našoj zemlji (Vrhovni sud, nekad znan kao Vrhovni kasacioni sud – u daljem tekstu: VS), ne, ponekad, čak i u slučaju osuđujuće presude.
U komentaru “Kad je potrebno nešto tumačiti i zauzimati stav?” sam dao uvod i otvorio temu, odnosno izneo šta VS smatra, i analizirao neka opšta pitanja u vezi tumačenja propisa. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
U tekstu „Šta su troškovi krivičnog postupka?“ sam se pozabavio time šta sve obuhvataju ovi troškovi postupka i ko ih snosi.
Merama bezbednosti, njihovom svrhom i kada se izriču bavio sam se u “Šta su to mere bezbednosti?”.
Ovde ću dati odgovor na pitanje, da li oštećeni ima pravo na naknadu troškova krivičnog postupka iz budžetskih sredstava suda, kada je okrivljenom izrečena neka od mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja?
1. Šta je VS zaboravio?
Prema onom rečenom u „Šta su troškovi krivičnog postupka?“, oštećeni sigurno nema pravo na naknadu troškova krivičnog postupka (nužni izdaci njega i njegovog zakonskog zastupnika, te nagrada i nužni izdaci njegovog punomoćnika) iz budžetskih sredstava suda, kada je sam, svojom krivicom prouzrokovao iste. Sve ostalo je stvar tumačenja. A tu se mora povesti računa o odredbama propisa i nekim pravilima struke.
VS je očigledno tumačio odredbe stava 1. člana 265. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu ZKP, prema kome su nužni izdaci oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagrada i nužni izdaci njegovog punomoćnika izuzeti od troškova koji padaju na teret budžetskih sredstava suda. Drugo što je VS očigledno uzeo u obzir je član 266. ZKP, prema kome nagradu i nužne izdatke branioca i punomoćnika oštećenog i oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca plaća zastupano lice.
Ali, zaboravio je najbitniju stvar. Da, prema stavu 1. člana 265. ZKP (uvodni deo stava) čije odredbe tumači, izuzimanje pomenutih troškova iz kruga onih koji padaju na teret budžetskih sredstava važi samo u slučaju da je krivični postupak obustavljen ili je optužba odbijena ili je okrivljeni oslobođen od optužbe. Navedeno je uslov, ako uslov za opšti slučaj nije ispunjen ne može se primeniti ni izuzetak od istog. Podsetiću, u pravu važi restriktivni princip, ono što je napisano tumači se usko. Ako je nešto rečeno da je zabranjeno sve ostalo je dozvoljeno, a ne obratno. Znači, kad nije ispunjen uslov za primenu odredbe o izuzetku, naknađuju se svi troškovi, svima. Drugačije nije logično, ni pravno valjano. Jer, ratio pomenute odredbe je u naknadi troškova onom ko nije kriv za njih. Kad je postupak obustavljen, optužba odbijena ili je okrivljeni oslobođen, on nije ni izazvao te troškove, i zato se njemu i ostalima koji su učestovali u postupku isti naknađuju. A to u tom slučaju ne važiza onog ko je oštećeni, jer ako nema dela isti nije ni oštećen, te sam snosi troškove. Logično je, samo treba malo razmišljati.
A VS je razmatrao slučaj kada je okrivljenom izrečena neka od mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja.
Prema stavu 1. člana 338. ZKP, ispitujući optužnicu, sudsko veće će odlučiti rešenjem da nema mesta optužbi i da se krivični postupak obustavlja ako ustanovi da:
1) delo koje je predmet optužbe nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti;
2) je krivično gonjenje zastarelo, ili da je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili da postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje;
3) nema dovoljno dokaza za opravdanu sumnju da je okrivljeni učinio delo koje je predmet optužbe.
Odbijanje optužbe uređeno je članom 339. ZKP. Pa tako, kad ispituje optužnicu javnog tužioca podnesenu bez sprovođenja istrage ili privatnu tužbu, sudsko veće će rešenjem odbiti optužbu, ako utvrdi da postoje razlozi iz člana 338. stav 1. tač. 1) i 2) ZKP, a ako su preduzete dokazne radnje – i iz razloga predviđenog u članu 338. stav 1. tačka 3) ZKP.
Ako veće ustanovi da nema zahteva ovlašćenog tužioca, potrebnog predloga ili odobrenja za krivično gonjenje, ili da postoje druge okolnosti koje privremeno sprečavaju gonjenje, rešenjem će optužnicu ili privatnu tužbu odbaciti.
Član 421. ZKP kaže, presudom se:
1) optužba odbija (odbijajuća presuda);
2) optuženi oslobađa od optužbe (oslobađajuća presuda);
3) optuženi oglašava krivim (osuđujuća presuda).
Ako optužba obuhvata više krivičnih dela, u presudi će se izreći da li se i za koje krivično delo optužba odbija, ili se optuženi oslobađa od optužbe, ili se oglašava krivim.
U skladu sa članom 422. ZKP, presudu kojom se optužba odbija sud će izreći ako je:
1) tužilac od započinjanja do završetka glavnog pretresa odustao od optužbe ili je oštećeni odustao od predloga za gonjenje;
2) optuženi za isto krivično delo već pravnosnažno osuđen, oslobođen od optužbe ili je optužba protiv njega pravnosnažno odbijena ili je protiv njega postupak obustavljen pravnosnažnom odlukom suda;
3) optuženi aktom amnestije ili pomilovanja oslobođen od krivičnog gonjenja, ili se gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti ili neke druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.
Član 423. predviđa da, presudu kojom se optuženi oslobađa od optužbe sud će izreći ako:
1) delo za koje je optužen po zakonu nije krivično delo, a nema uslova za primenu mere bezbednosti;
2) nije dokazano da je optuženi učinio delo za koje je optužen.
I dolazimo do najvažnijeg. Prema članu 424. ZKP, u presudi u kojoj se optuženi oglašava krivim, sud će izreći:
1) za koje se delo oglašava krivim, uz naznačenje činjenica i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela, kao i onih od kojih zavisi primena određene odredbe krivičnog zakona;
2) zakonski naziv krivičnog dela i koje su odredbe zakona primenjene;
3) na kakvu se kaznu osuđuje optuženi ili se po odredbama krivičnog zakona oslobađa od kazne;
4) odluku o uslovnoj osudi, odnosno o opozivanju uslovne osude ili uslovnog otpusta;
5) odluku o meri bezbednosti, o oduzimanju imovinske koristi ili o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela;
6) odluku o imovinskopravnom zahtevu;
7) odluku o uračunavanju pritvora ili već izdržane kazne;
8) odluku o troškovima krivičnog postupka.
2. Kakva presuda je donešena kad je izrečena mera bezbednosti?
Dakle, kada je izrečena mera bezbednosti, po posledicama to je praktično osuđujuća presuda, iako na strani okrivljeneg krivica formalno-pravno ne postoji usled neuračunjivosti. I ako se vratimo na to da je pitanje koje VS razmatra bilo, da li oštećeni ima pravo na naknadu troškova krivičnog postupka iz budžetskih sredstava suda ako je okrivljenom izrečena neka od mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, vidimo da zaključak VS ne može biti pogrešniji. Jer, ponoviću, izuzimanje troškova oštećenog iz kruga onih koji padaju na teret budžetskih sredstava postoji samo u slučaju da je krivični postupak obustavljen ili je optužba odbijena ili je okrivljeni oslobođen od optužbe.
A da li je to posredi ako je izrečena mera bezbednosti? Naravno da ne. Tu čak uopšte nije bitno da li krivica zaista postoji (da li je uračunjiv, postupao s umišljajem itd.). Ne, samo da li je posredi neki od slučajeva kada oštećeni nema pravo na troškove.
Sve piše, samo treba pročitati i “ukrstiti”. Jedino ne treba očekivati da sve bude napisano, da svaki slučaj bude pokriven, jer to bi dovelo do “prenormiranja”, do propisa štampanih u tomovima knjiga. Zato postoje opšta pravna pravila, te ih samo treba primenjivati. A za to treba “pomalo” stručnog znanja.
Ono što je čudno, je činjenica da je na istoj sednici kad je usvojen i ovde analizirani zaključak, VS na pitanje: “Da li maloletni oštećeni, koga je zastupao izabrani punomoćnik, ima pravo na naknadu troškova krivičnog postupka na teret budžetskih sredstava suda, kada je okrivljeni pravnosnažno oslobođen od optužbe?”, dao ispravan odgovor.
Rečeno je: “U opisanoj situaciji maloletni oštećeni nema pravo na naknadu troškova na teret budžetskih sredstava suda, koji obuhvataju izdatke i nagradu izabranog punomoćnika, jer se primenjuje opšta odredba kojom je regulisano koji troškovi se isplaćuju iz budžeta suda, kada je doneta oslobađajuća presuda.”. Inače, isto je zaključeno i na napred pominjanoj sednici krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu iz 2023. god.
Što će reći da je odredba člana 265. ZKP čitana i tumačena, da sudije VS i pomenutog apelacionog suda znaju šta znači oslobađajuća presuda. Kako onda ne znaju šta znači osuđujuća?
Možda je sudije VS zbunila odredba stava 4. člana 264. ZKP, prema kojoj sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da, u celini ili delimično, naknadi neke troškove krivičnog postupka. Ponoviću, propisani su uslovi pod kojima je to moguće (ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava), a to nije predviđeno za sve vrste troškova, i ne odnosi se na nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika. Citirao sam napred šta tačno piše u stavu 4. navedenog člana. Drugo, ako sud oslobodi okrivljenog plaćanja nekog troška, kakve to veze ima sa naknadom troškova na drugi način? Naknada troškova je pitanje potraživanja, nekog obligacionog odnosa uspostavljenog sudskom odlukom. Troškove nekad ne mora (ne može) da naknadi učinilac dela, već recimo lice koje odgovara za njega.
I treće, odredbečlana 265. ZKP odnose se samo na naknade troškova iz budžetskih sredstava, koje se čine, tj. predviđene su samo kad troškovi nisu namireni od onog ko ih je, posredno ili neoposredno, izazvao u krajnjoj konsekvenci (učinilac dela).
Ove dve situacije uopšte nemaju veze jedna s drugom.I najvažnije, principi pravičnosti zahtevaju da svaka situacija bude rešena na pravičan način, ne može se neko pitanje ostaviti da “visi”. Čak i da propisom nije predviđeno nešto, mora se naći pravično rešenje.
3. Zaključak i još ponešto
Da zaključim, na pitanje postavljeno u naslovu ovog komentara, odnosno na pitanje postavljeno VS koje sam citirao u komentaru “Kad je potrebno nešto tumačiti i zauzimati stav?”, ispravan odgovor je da oštećeni ima pravo na naknadu troškova krivičnog postupka iz budžetskih sredstava suda (nužni troškovi oštećenog i nužni troškovi i nagrada punomoćnika), kada je okrivljenom zbog izvršenja krivičnog dela izrečena neka od mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja, ako sud već nije obavezao neko drugo lice (uključujući i okrivljenog) na naknadu tih troškova.
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? A najporaznija je činjenica, da je ovde reč o zaključcima vrhovne i najvažnije sudske instance u našoj zemlji, gde bi po logici stvari trebalo da sede najbolji pravnici koja ova država ima.
A čak i da su ZKP i Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) napisani tako da oštećeni zaista nema pravo na troškove u konkretnom slučaju (što sam pokazao da nije tako), da li to treba prihvatiti zdravo za gotovo? Jer, ovde pričamo o oštećenom, koji nije kriv ni za šta, a pretrpeo je neku štetu, a VS bi da mu naplati i troškove. A zašto, kad je već utvrđeno da je okrivljeni zaista učinio delo? Oštećeni mora biti obeštećen svakako i ne sme da trpi dodatnu štetu, što god bilo s učiniocem dela. Jer, ako nije tako, gde je tu pravda?
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Ostaje nada da će neko relevantan pročitati i ova razmatranja, i bar se zamisliti ako ništa drugo. Dok se to ne desi, oštećenima pri izvršenju krivičnih dela mogu jedino da poželim mnogo sreće, jer dok imamo tumačenja poput ovog koje sam analizirao, samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.