Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li su alkoholičari „beli medvedi“ po pitanju otkaza?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 107-108, jul-avgust 2023. god. U časopisu Rad, prava i obaveze br. 5, decembar 2022. god. objavljen je tekst „Postoje li „beli medvedi“ po pitanju otkaza?“, koji se bavi istim pitanjima.
Povod za pisanje navedenih komentara je situacija koja eskalira, u smislu pogrešnog stava (po mom mišljenju) koji se primenjuje kao pravilo.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Predmet ovog i povezanih komentara je nekoliko presuda najviše redovne sudske instance u našoj zemlju. Kako god se zvao, Vrhovni (po novom) ili Vrhovni kasacioni sud, reč je o jednom te istom sudu, koji je menjao nazive. Pošto je u trenutku donošenja presuda koje razmatram naziv bio Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu upotrebljavaću skraćenicu: VKS.
Inače, ista sporna pitanja razmatrao sam u komentaru „Uživaju li alkoholičari zaštitu od otkaza?“, koji je prvobitno objavljen u časopisu Advokatska Kancelarija, broj 58, jun 2019. god. U tom tekstu sam objasnio zašto alkoholičari apriori nemaju zaštitu od otkaza, već da to zavisi od konkretnih okolnosti. Tako da se neću ponavljati, sve se može pročitati tamo. Komentare navedene na početku sam napisao jer izgleda da je ono što sam tamo izneo shvaćeno potpuno pogrešno, odnosno nije shvaćena poenta. Ili je možda proradila nečija sujeta. Jer, po svemu sudeći, neko je čitao navedeni komentar i pozvao se na isti, jer VKS „pobija“ neke zaključke iz njega.
U tekstu „Kako sudovi posmatraju alkoholičare po pitanju otkaza?“ sam prikazao stav VKS i otvorio sporna pitanja. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
Pitanjem krivice zaposlenog bavio sam se u „Kada je kod otkaza važna krivica?“. Odakle proizilazi problem analizirao sam u „Da li su radna obaveza i radna disciplina jedno te isto?“.
A zbog čega je sve što razmatram veliki problem objašnjavao sam u „Zašto je važan jedinstven stav sudova po pitanjima otkaza?“
Ovde razmatram pitanje da li poslodavac ipak može biti odgovoran na nekom nivou za postupanja zaposlenog.
1. Da li poslodavac može biti odgovoran za postupanja zaposlenog?
Ako se vratimo malo dalje u prošlost, postoji i jedna presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 811/11 od 8. novembra 2011. god. (kojom je odbijena žalba tuženog a potvrđena presuda Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1.935/06 od 5. decembra 2007. god. kojom je poništeno rešenje o otkazu), a koja otvara drugačiju perspektivu a što je i VKS dotakao u gore svom rešenju Rev2 1477/2015 od 25. februara 2016. god. čije sam delovve citirao u komentaru „Kada je kod otkaza važna krivica?“.
U svojoj presudi Apelacioni sud u Novom Sadu kaže (citat): „ […] U toku prvostepenog postupka i postupka pred ovim sudom je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu dostavljača […] Pobijanim rešenjem tužiocu se stavlja na teret da je učinio povredu radne obaveze iz čl.10 tač.8 ugovora o radu, jer […] nije uručio račune kojima je bio zadužen, […] Tužilac je imao problema sa upotrebom alkohola i u vezi toga često je upozoravan od strane pretpostavljenih na intervenciju tuženog tužilac je započeo lečenje kod tuženog, koji je imao organizovanu službu za pružanje pomoći zaposlenima koji su zavisni od alkohola. […] Tužilac pripada grupi toksikomanskog alkoholizma. […] Toksikomanski alkoholizam pripada bolesti zavisnosti […]
Tužiocu je otkazan ugovor o radu iz razloga predviđenih odredbom čl.101 st.1 tač.3 i 4 tada važećeg Zakona o radu koji predviđaju da poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu ako ne poštuje radnu disciplinu odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Za postojanje ovog otkaznog razloga je potrebno da je zaposleni povredu radne obaveze učinio svojom krivicom. Za nepoštovanje radne discipline je potrebno postojanje svesti o nedopuštenosti ponašanja. Za postojanje krivice neophodno je utvrditi da li je zaposleni u mogućnosti da upravlja svojim postupcima i da li je svestan posledica koje mogu nastati iz određenog ponašanja.
Pravilno prvostepeni sud ocenjuje da tužilac nije počinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret sa razloga utvrđenog postojanja hroničnog alkoholizma odnosno toksikomanskog alkoholizma koji predstavlja bolest zavisnosti. U takvoj stadijumu i fazi bolesti, tužilac nije bio svestan da čini povredu radne obaveze, niti je bio u mogućnosti da upravlja svojim postupcima. […]
Tuženi je kao poslodavac kome je poznato zdravstveno stanje tužioca morao pored mera zdravstvene zaštite preduzeti i druge mere kojima bi se utvrdila radna sposobnost tužioca za obavljanje poverenih poslova, nakon čega bi se tužiocu poverili drugi poslovi koje je on mogao obavljati bez bojazni da će počiniti odnosno činiti povrede radne obaveze, tuženi je morao da utvrdi procenu radne sposobnosti tužioca i njegovu sposobnost da shvati značaj radnji koje preduzima u vršenju poslova koji su mu povereni. […]“.
Dakle, navedena presuda je ispravna, jer okolnosti su drugačije, jer postojala je prethodna odgovornost poslodavca. Naime, bolest zavisnosti je ranije utvrđena i postojale su određene obaveze poslodavca po tom osnovu i mogućnosti da nešto učini, što će reći da je krivica na strani poslodavca.
Ali, propis nije bio drugačiji od aktuelnog Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu ZOR. Naime, i član 101. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 70/2001 i 73/2001) je suštinski bio isti kao i ZOR te tu i Apelacioni sud u Novom Sadu greši jer ne razlikuje radnu disciplinu od radne obaveze. Srećom, ta greška ne proizvodi posledicu u pogledu ispravnosti presude.
2. Umesto zaključka
Znači, nekada poslodavac može biti kriv za postupanja zaposlenog, kada postoje obaveze poslodavca i mogućnosti da nešto učini.
Nadam se da je posle čitanje svega jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, a što sam sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Ostaje nada da će u budućnosti neko pročitati i ova razmatranja i, možda promisliti malo. Dok se to ne desi, svima koji zavise od zaključaka VKS želim mnogo sreće, jer samo im sreća može pomoći.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
