Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Kada i zašto se isplaćuje naknada za neiskorišćeni godišnji odmor?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze br. 3, avgust 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Ovde ću pokazati da je u pravu potrebno biti kreativan.
Osnovnim pitanjima, na osnovu čega, kada i kome se isplaćuje ova naknada bavio sam se u komentaru „Zašto se isplaćuje naknada za neiskorišćeni godišnji odmor?“. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
U tekstu „Da li naknada za neiskorišćeni godišnji odmor predstavlja naknadu štete?“ objasnio sam koji je pravi karakter ove naknade. Zašto krivica ipak jeste od značaja analizirao sam u „Da li je krivica od značaja kod naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor?“. Zašto pravo na ovu naknadu ne može postojati ako zaposleni nije radio u nekom periodu objasnio sam u tekstu „Da li je efektivan rad od značaja za naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor?“. Fiskalnim aspektom bavio sam se u komentaru „Da li se porez i doprinosi plaćaju na naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor?“.
U ovom tekstu ću pokazati da pravo na ovu naknadu može postojati i ako radni odnos još uvek traje.
1. Isplaćuje li se ova naknada ako radni odnos još uvek traje?
Ako posmatramo previše usko, dakle samo ono što je decidno napisano u važećem Zakonu o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje), u daljem tekstu: ZOR, izgleda da ne. Ali, u ZOR postoji i član 164. koji kaže:
„Ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.“.
I zašto bi ovo bilo bitno? Pa zbog one priče o jedinstvenosti pravnog poretka, o tome da je svaka šteta samo šteta i da se na nju primenjuju pravila obligacionog prava, te uticaju krivice na naknadu štete što je objašnjavano u komentarima „Da li naknada za neiskorišćeni godišnji odmor predstavlja naknadu štete?“ i „Da li je krivica od značaja za naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor?“.
Šteta po nekoga može biti izazvana različitim radnjama, a krivica štetnika daje osnov za štetu, i tu treba tražiti osnov za naknadu. Dakle, potrebno je malo kreativno posmatrati stvari i uvek se može naći neko rešenje. Na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor zaposlenom kojem nije prestao radni odnos trebalo bi da se primenjuju odredbe o povredi prava po osnovu rada i opšta pravila obligacionog prava o odgovornosti za štetu. Osnov za naknadu ove štete trebalo bi tražiti u nekom propustu poslodavca (recimo da donese rešenje o korišćenju godišnjeg odmora ili omogućavanju da se isti koristi) koji ujedno predstavlja i prekršaj. Tada osnov za naknadu štete nedvosmileno postoji.
A to potvrđuju i sudovi ove zemlje. Recimo, Apelacioni sud u Novom Sadu, u obrazloženju svoje presude Gž1 3116/2020 od 18. novembra 2020. god. kaže (citat):
„Pravo na godišnji odmor može biti povređeno i van slučajeva prestanka radnog odnosa, ako do toga dođe sud ceni da li su ispunjeni uslovi da zaposleni može da zahteva naknadu štete po opštim pravilima odgovornosti za štetu u smislu odredbe člana 164. Zakona o radu.
Ovaj stav sud zasniva na obavezi poslodavca da zaposlenom obezbedi korišćenje godišnjeg odmora i zaposlenom dostavi rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, u smislu odredbe člana 75. Zakona o radu i regulativi čl. 276. Zakona o radu kojom je propisano da poslodavac čini prekršaj ako postupi suprotno odredbama zakona koji uređuje godišnji odmor od člana 68. do 75. Zakona o radu. U konkretnom slučaju osnov za štetu tužiocu sud nalazi u propustu tužene da donese odgovarajuće rešenje o korišćenju godišnjeg odmora i omogućavanju zaposlenom da isti koristi u skladu sa članom 73 Zakona o radu kojom je propisano da se godišnji odmor koristi jednokratno, u dva ili više delova i da se prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve nedelje neprekidno u toku kalendarske godine ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine.“.
Znači, osnov za isplatu ove naknade ako radni odnos nije prestao su pravila obligacionog prava o šteti, što konstatuje Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž 5021/2013 od 22. novembra 2013. god. gde kaže (citat):
„Nesporno je u ovom konkretnom slučaju da u periodu na koji se odnosi potraživanje tužilaca isti su bili u radnom odnosu i radili, ali bez svoje krivice nisu omogućeni da koriste godišnji odmor, zbog čega je primenom pravila iz odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, koji reguliše ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je – imaju pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, jer bi oni to pravo ostvarili i prema redovnom toku stvari, da nije bilo nezakonitog ponašanja tuženog privrednog društva (koje je zaposlenima svojom krivicom onemogućilo korišćenje godišnjeg odmora.)
Ovo shodno i po članu 172. ZOO, o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, kao što je utvrđeno u ovom sporu.“.
Isti sud slično rezonuje u obrazloženju presude Gž1 2448/2014 od 8. avgusta 2014. god. (citat):
„ […] u situaciji kada poslodavac ne donese rešenje o korišćenju godišnjeg odmora kao što je u konkretnom slučaju kod tužioca, tada on nije omogućio tužiocu da ostvari svoje pravo na godišnji odmor i učinio je protivpravnu radnju koja je osnov za naknadu štete primenom pravila iz člana 172 stav 1, u vezi člana 154 stav 1 ZOO. Imajući u vidu da je tokom prvostepenom postupka utvrđeno da tužilac nikada nije dobio rešenje o korišćenju godišnjeg odmora, što je i sam tuženi kao poslodavac potvrdio iskazom da je smatrao da tužilac i nema pravo na korišćenje godišnjeg odmora, pravilno je prvostepeni sud zaključio da na strani tuženog postoji krivica zbog toga što tužilac nije iskoristio srazmerni deo godišnjeg odmora za 2008. i 2009. godinu, pa je obavezao tuženog da tužiocu na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora naknadi štetu u navedenim iznosima, kao u stavu prvom izreke ožalbene presude, sa zakonskom zateznom kamatom […]“.
Na pravila obligacionog prava se poziva i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi Gž1 2660/2020 od 28. decembra 2020. god. gde kaže (citat):
„U pogledu prava tužioca na naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2016. i 2017. godinu prvostepeni sud se pogrešno poziva na novelirane odredbe člana 76 Zakona o radu, jer je od značaja za donošenje odluke u ovom delu bi bile odredbe člana 164 Zakona o radu u vezi sa odredbama člana 154 stav 1 ZOO, te će prvostepeni sud u ponovljenom postupku ceniti sve navedeno i na pouzdan način utvrditi da li je tuženi sprečio tužioca da koristi godišnji odmor za 2016. i 2017. godinu.“.
2. Ima li zastarelosti kod ove naknade?
Međutim, ako se primenjuju pravila obligacionog prava o naknadi štete, tu treba povesti računa o zakonskim odredbama koje govore o zastarelosti prava i potraživanja. Najpre o odredbi člana 196. ZOR koja kaže da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. A taj rok se poklapa sa subjektivnim rokom za zastarelost potraživanja naknade štete iz člana 376. Zakona o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, prema kome potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, dok ovo potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (objektivni rok). Ali, ovde govorimo o zaposlenom koji je za štetu saznao onog trenutka kada su mu povređena prava, tj. kada je onemogućen da iskoristi godišnji odmor, tako da se primenjuje samo subjektivni rok u kome je potrebno tražiti zaštitu prava.
To podvlači i Apelacioni sud u Novom Sadu, u presudi Gž1 1142/2020 od 26. maja 2020. god. gde kaže (citat):
„ […] neprimenjiva zakonska odredba člana 76 Zakona o radu koji se primenjuje samo u slučaju prestanka radnog odnosa […], a ne postoje ni uslovi za primenu člana 164 Zakona o radu kod činjenice da se tužioci nalaze u radnom odnosu kod tuženog poslodavca a propustili su da zatraže sudsku zaštitu o obimu njihovog prava na korišćenje godišnjeg odmora za 2016. i 2017. godinu.“.
Znači, da bi se šteta naplatila, potrebno je u skladu sa članom 195. ZOR pokretnuti spor pred nadležnim sudom u roku od 60 dana od dana saznanja za povredu prava ili dostavljanja rešenja kojim je pravo zaposlenog povređeno.
3. Umesto zaključka
Iako često kritikujem rad sudova, ovde ih moram pohvaliti. Iako smatram da ono što se čini kod nas odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, te da me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, moram reći da možda postoji neko svetlo na kraju tunela za sve nas. Nadam se samo da će se na kraju ispostaviti da je to izlaz a ne voz koji nailazi.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
