Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Zašto pravno lice ne može biti kažnjeno za radnje vozača? – iliti Tumačenje propisa bez potrebe?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 95-96, jul-avgust 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Konkretan povod za pisanje ovog komentara je pravno shvatanje zauzeto većinom glasova svih sudija na odvojenim sednicama sedišta i odeljenja Prekršajnog apelacionog suda, održanim od 21. do 31. januara 2020. god., koje je delimično ispravno. Naime, ono što je zaključeno je negde tačno u formalno-pravnom smislu. Ovde nije samo pitanje da li je neko nešto pogrešno zaključio u krajnjem ishodu, već zašto je uopšte zauziman stav po iznetim pitanjima? Zakonske odredbe su sasvim jasne. Doduše, treba ih znati i razumeti šta u njima piše. Da li je potrebno „crtati“ neke stvari?
Konkretno pravno shvatanje u celini glasi:
„Upravljanje vozilom od strane vozača za vreme dok mu je izrečena zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom protivno odredbi člana 178. stav 4. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, nije propisano kao prekršaj u odnosu na pravno lice i odgovorno lice u pravnom licu, kao vlasnika vozila, imajući u vidu da navedena materijalno pravna odredba nije sankcionisana ni jednom od kaznenih odredbi člana 326. i 327. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Naime, odredbom člana 327. stav 1. tačka 27. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (i stav 2. u vezi stava 1. istog člana) sankcionisano je postupanje pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu, samo protivno odredbi člana 178. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.“.
U tekstu „Ko odgovara za upravljanje vozilom?“ bavio sam se prvim delom zaključka, dakle onime što je tačno, pitanjem zašto samo vozač može odgovarati za radnje upravljanja vozilom. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
U ovom tekstu ću se baviti drugim delom zaključka, koji je kontradiktoran. Reč je o tvrdnji da je sankcionisano samo postupanje pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu, protivno odredbi člana 178. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl. glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS, 24/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018, 23/2019 i 128/2020-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZOBS.
Dakle razmotriću pitanje zašto pravno lice ne može odgovarati za radnje upravljanja vozilom? Znači, ponovo pišem o granici odgovornosti pravnih lica, ono što sam već objašnjavao u „Kada pravno lice može odgovarati za prekršaj?“ i „Odakle proizlazi prekršajna odgovornost pravnih lica?“.
1. Granica odgovornosti pravnih lica u odnosu na sam prekršaj
Drugi deo zauzetog stava, da je sankcionisano samo postupanje pravnog lica i odgovornog lica u pravnom licu, protivno odredbi člana 178. stav 1. ZOBS, uopšte nije ispravan, jer to je po logici stvari i zakonu nemoguće iskonstruisati kao slučaj, iako je prekršaj zaista propisan, što je nomotehnička greška zakonopisca. A za to je potrebno poznavati odredbe Zakona o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS 91/2019-dr.zakon i 91/2019) – u daljem tekstu: ZOP, koje govore o odgovornosti pravnih lica. U ovom slučaju pravno lice i odgovorno lice u njemu ne mogu biti kažnjeni po opštim pravilima za prekršajnu odgovornost.
Jer, stav 1. člana 178. ZOBS, kaže da vozilom sme da upravlja vozač koji ispunjava propisane uslove i ima vozačku dozvolu. Pod jedan, govorimo o vozaču, dakle fizičkom licu. A pod dva, i bitnije, odredbe čl. 326. i 327. ZOBS, koje govore o kažnjavanju pravnog lica i odgovornog lica u njemu govore u stvari o posrednoj odgovornosti pravnog lica koje je dopustilo da vozač kome je zabranjeno upravljanje ili koji je isključen iz saobraćaja upravlja vozilom u saobraćaju na putu za vreme trajanja tih zabrana.
Da se vratimo nekim osnovama prava, nečemu što nije ništa spektakularno. To je materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta u okviru predmeta Uvod u pravo, te na pravno-biroteničkim smerovima u gimnazijama po “usmerernom obrazovanju” (predmet Osnovi prava). Neću se ponavljati, jer sam o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”. Ovde ću samo podsetiti na jedan od osnovnih postulata u pravu (koji ide od ustavnih načela do načela prekršajnog i krivičnog kaznenog postupka), da se propisi u primeni tumače restriktivno, što uže, znači, prvo se gleda da li postoji direktna zabrana, pa striktna obaveza pa dalje. A kada propis već postoji mora da se primenjuje onako kako piše, poštujući postulate i logiku pravnog sistema. Jer ne smemo da zaboravimo na logiku. O logičkim sposobnostima je nezahvalno govoriti, ali postavljene premise uvek moraju davati konkluziju.
Kako god, da bi postojala prekršajna odgovornost, prekršajna radnja, odnosno postupanje suprotno nekoj obavezi mora biti propisano i kao takvo utvrđeno sa jasnim obeležjima dela. Dakle, da bi uopšte govorili o nekom prekršaju, tačno mora biti utvrđeno koje je lice i kako postupilo suprotno nekoj odredbi propisa ili mimo postojećeg odobrenja (koji propis se primenjuje i kako je povređen).
ZOP u članu 2. daje pojam prekršaja kao protivpravno delo koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija. Dalje (čl. 3. i 4.) kaže da niko ne može biti kažnjen za prekršaj, niti se prema njemu mogu primeniti druge prekršajne sankcije, ako to delo pre nego što je bilo izvršeno nije bilo zakonom, ili na zakonu zasnovanom propisu predviđeno kao prekršaj i za koje zakonom ili drugim na zakonu zasnovanom propisu, nije propisano kojom vrstom i visinom sankcije učinilac prekršaja može biti kažnjen.
Ono o čemu takođe treba povesti računa je da, pri propisivanju pravne norme imamo dispoziciju (obaveza ili zabrana), i sankciju (kazna za postupanje suprotno utvrđenoj obavezi ili zabrani). I dispozicija i sankcija imaju svoje pretpostavke koje moraju biti ispunjene. Recimo pojednostavljeno, npr. kada se kaže: „prilikom izvođenja obuke“ je pretpostavka dispozicije (kada postoji neka obaveza ili zabrana), a odrednice tipa: „instruktor je dužan da…“ su dispozicija u užem smislu (sama obaveza ili zabrana). Dalje, kada se kaže: „instruktor koji postupa suprotno obavezi iz…“ je pretpostavka sankcije (kada će se izreći ista), a „kažnjava se kaznom od…“ je sankcija u užem smislu.
Dakle, da bi govorili o kažnjavanju za neko delo, mora biti ostvarena pretpostavka sankcije. Kod nekih prekršaja, koji su lakši oblik kaznenih dela, pretpostavka može biti ispunjena, bez obzira da li je radnja prouzrokovala neku posledicu. Recimo, čim se neko vozi brže od dozvoljene brzine prekršaj postoji, bez obzira da li je postojala namera učinioca da to čini, zbog čega je to učinio itd. Da li će učinilac biti kažnjen, potpuno je drugo pitanje, gde se ceni sve navedeno. Ali, za postojanje krivičnih dela i nekih prekršaja potrebno je da u okviru pretpostavke sankcije, dođe do ostvarenja zabranjene posledice. Potrebno je da je nekom radnjom izazvana neka specifična posledica koja je zabranjena i kao takva propisana.
2. Kada je pravno lice odgovorno za prekršaj?
Već više puta citirani ZOP kaže da prekršaj može biti izvršen činjenjem ili nečinjenjem, a prekršaj je izvršen nečinjenjem kad je propisom predviđeno kao prekršaj, propuštanje da se preduzme određeno činjenje (član 10.). Dalje, ZOP kaže da pravno lice, odgovorno lice u pravnom licu itd. mogu biti odgovorni za prekršaj samo kad je to propisom o prekršaju predviđeno. Dalje, fizičko lice je odgovorno za prekršaj ako je u vreme izvršenja prekršaja bilo uračunljivo i prekršaj izvršilo sa umišljajem ili iz nehata, a pod navedenim uslovima za prekršaj odgovara odgovorno lice u pravnom licu, odgovorno lice u državnom organu i preduzetnik.
Krivica je definisana članom 18. ZOP, gde se kaže da je kriv onaj učinilac koji je u vreme kada je učinio prekršaj postupao sa umišljajem ili iz nehata. Za prekršajnu krivicu dovoljan je nehat učinioca ako propisom o prekršaju nije određeno da će se kazniti samo ako je prekršaj učinjen sa umišljajem. Prekršaj je učinjen iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Prekršaj je učinjen sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica, i pristao je na njeno nastupanje.
Prekršajna odgovornost pravnog lica, definisana je članom 27. ZOP, po kome, pravno lice je odgovorno za prekršaj učinjen radnjom ili propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica ili radnjom drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica, odnosno ako organ upravljanja donese protivpravnu odluku ili nalog kojim je omogućeno izvršenje prekršaja ili odgovorno lice naredi licu da izvrši prekršaj ili ako fizičko lice izvrši prekršaj usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu.
Dakle, nema odgovornosti za prekršaj ako ne postoji naređenje ili nalog i ako su preduzete sve radnje koje su na osnovu zakona, drugog propisa ili akta trebale biti preduzete da bi se sprečilo izvršenje prekršaja. Da bi se preduzele sve radnje koje se moraju preduzeti radi sprečavanja izvršenja prekršaja, mora se znati za postojanje konkretnih okolnosti o kojima treba odlučiti. Jer za postojanje krivice potreban je, dakle, umišljaj ili nehat, a isti ne mogu postojati ako okrivljena lica uopšte nisu znala, niti mogla da pretpostave, niti da utiču na to što druga lica čine u suprotnosti sa propisima, te u tom smislu ne mogu ni donostiti odluke koje bi proizvele njihovu krivicu. Potpuno je upitno da li će svaki vozač prijaviti svom poslodavcu da je ostao bez vozačke dozvole ako mu od toga direktno zavisi posao i egzistencija. Opet, poslodavac nema ovlašćenje da proverava privatni život zaposlenog, štaviše ne sme to da čini. A potpuno je besmisleno govoriti o nameri poslodavca da naredi vožnju vozaču za koga zna da nema pravo da upravlja vozilom. Jer, zašto bi neko svesno sebe dovodio u problem?
Nadzor koji su pravno lice i direktor kao odgovorno lice u njemu u obavezi da vrše je samo onaj nadzor koji je realno (i fizički) moguć. Vozači moraju da znaju svoje obaveze koje imaju po ZOBS (zakonska pretpostavka koja im daje pravo na obavljanje delatnosti). Štaviše, u ugovorima o radu i opštim aktima pravnih lica obično stoji da su u obavezi da se pridržavaju propisa. I to je jedino što pravno lice i direktor kao odgovorno lice u njemu mogu da učine. Da daju uputstva i instrukcije za rad. Jer ne postoji fizička mogućnost da se kontriliše postupanje svakog zaposlenog lica u svakom trenutku (fizički je nemoguće).
3. Da li je potrebno nešto i dokazati?
Ono što je još bitnije, prekršajna odgovornost okrivljenih lica u smislu zakona ne postoji ako nije dokazana krivica istih. A krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje. Čak i u situaciji kada je činjenično stanje nesporno, za postojanje prekršajne odgovornosti mora biti dokazano da postoji prekršajna radnja odnosno da su okrivljena lica zaista učinila prekršaj, te da je u pitanju prekršaj za koji se terete.
Za postojanje kaznenog dela potrebno je da je radnjom učinioca ostvarena zabranjena posledica, odnosno bar pretpostavka sankcije, što onaj ko pokreće postupak mora i dokazati, odnosno dokazati da postoji posledica preduzete radnje i da su ta radnja i ta posledica u direktnoj vezi.
A pre svega podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka mora da objasni kako se određenim činjenjem ili propuštanjem nešto čini na nepropisan način. A čak i da podnosilac zahteva dokaže da prekršajna radnja zaista postoji, odgovornost pravnog lica i odgovornog lica u njemu izvodi se iz odgovornosti nekog fizičkog lica koje je prekršaj zaista učinilo, a pravno lice je odgovorno samo ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi, ako postoji direktna naredba, propuštanje dužnog nadzora i sl. Dakle, treba dokazati konkretnu naredbu odgovornog lica da se sporne radnje izvrše ili ne izvrše, i njegovu svest o nepravilnosti tih postupaka.
ZOP u članu 89. kaže da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa zakonom a da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje postupka. Da podsetimo na još jedno veoma važno pravilo u vezi dokazivanja. ZOP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013. 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS), koji u članu 16. kaže da u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje postupka, postojanje obeležja dela ili primena neke druge odredbe zakona, biće rešena u korist okrivljenog.
Znači, prema procesnim pravilima (zakonska obaveza) podnosilac zahteva je u obavezi da obezbedi dokaze, da prekršaji postoje i da su okrivljena lica kriva, a ne obratno, da okrivljena lica dokazuju da sve to ne postoji.
4. Umesto zaklučka
Da ne ponavljam, zaključak sam već dao na kraju teksta „Ko odgovara za upravljanje vozilom?“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
