Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Zašto lekar i dalje ne može da bude kažnjen za primanje mita?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 98, oktobar 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Povod za pisanje navedenog komentara je situacija koja i dalje nije jasna (bar meni).Štaviše, većina ljudi u struci i ne shvata u čemu je problem. Na pitanje postavljeno u naslovu tog komentara, odgovor je jednostavan. Zato što se ništa nije promenilo od kada sam pisao komentar “Da li je poklon lekaru mito?” (prvobitno objavljen u časopisu Advokatska kancelarija broj 5, januar 2015. god.), u kome sam izneo stav da, prema trenutno važećim propsima davanje bilo kakvog poklona lekaru nije i nikako ne može biti krivično delo. Iz prostog razloga, jer postoji problem na polju formalnih pretpostavki, odnosno propisanosti dela zakonom.
I dalje tvrdim isto, te da iz istog razloga, lekar uopšte ne može da zahteva ni primi mito niti mu se mito može ponuditi i dati.
Osnovnim pitanjem, šta uopšte predstavlja korupciju u zdravstvenoj delatnosti, bavio sam se u komentaru „Čime je regulisana korupcija u zdravstvu?“, gde sam citirao šta Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, broj 25/2019) – u daljem tekstu: ZZZ, podrazumeva pod korupcijom u zdravstvu, šta je zabranjeno a šta dozvoljeno u vezi poklona i sl. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru. U tekstu “Kako kazniti zdravstvenog radnika zbog korupcije?” objašnjavao sam za koja dela odgovara onaj ko čini koruptivne radnje u zdravstvu, te da se to kod nas smatra delima mita, propisanim Krivičnim zakonikom („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013,108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, uz objašnjenje šta je to primanje i davanje mita uopšte. Zašto lekar ne može da primi ili zahteva mito, tumačio sam u “Da li lekar uopšte može da primi ili zahteva mito?”. Ovde ću pozabaviti time da li se neko može “navući” da primi mito?
1. Šta proizvodi dvostranost dela?
Iako je samo delo mita kod lekara sporno, ovde ću to zanemariti, i razmotriti još nešto, veoma zanimljivo, na šta se mora obratiti pažnja, čime sam se već bavio u “Da li je poklon lekaru mito?”.
Kod primanja i davanja mita, iako su to tehnički dva dela, ona su povezana (dvostrana). Jer, po logici stvari, nema primanja mita bez davanja istog, osim u samo jednom slučaju, kod davaoca za poklon nakon izvršene radnje koji nije unapred nudio (što sam objasnio u prethodnim tekstovima). Znači, moraju da postoje najmanje dva izvršioca čija su činjenja povezana.
Tu, dolazimo do pitanja, da li se u našem pravnom sistemu (trenutno) može nekome “poturiti” to delo, odnosno da li se neko može “navući” da primi mito i koji je pravilan način za to. Govorim o često sprovođenoj proceduri sa obeleženim novčanicama koja se praktikuje kod otkrivanja ovih dela kod lekara.
Moram postaviti kao pitanje, šta je tu sa licem koje je “dalo” mito tj. obeležene novčanice, koji je njegov formalno-pravni status i tretman? Da li je on oslobođeni izvršilac dela ili nešto drugo? Ne može biti “insajder” jer takvo što nije zakonom regulisano. Da li je on možda svedok saradnik i da li ispunjava uslove za istog u smislu Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP? Ako jeste, onda je on okrivljeni koji je u potpunosti priznao da je učinio krivično delo (okrivljeni saradnik), a značaj njegovog iskaza za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnog dela je pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinio.
KZ kaže da se jedino može osloboditi od kazne učinilac dela – davalac mita, koji je prijavio delo pre nego što je saznao da je ono otkriveno, ali u tom slučaju on je ipak označen kao učinilac dela.
2. Kakav je status davaoca mita?
Primanje i davanje mita ZKP svrstava u krivična dela na koja se primenjuju posebne dokazne radnje. U članu 174. ZKP kaže da ako su ispunjeni uslovi, na obrazloženi predlog javnog tužioca može se odrediti simulovano davanje ili primanje mita, što prema prema članu 175. ZKP obrazloženom naredbom određuje sudija za prethodni postupak. Ali u članu 176. ZKP kaže da sprovođenje simulovanih poslova, izvršava, po pravilu, ovlašćeno lice policije, Bezbednosno-informativne agencije (u daljem tekstu: BIA) ili Vojnobezbednosne agencije (u daljem tekstu: VBA), a ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja i drugo ovlašćeno lice. I jedino takvo lice ne čini krivično delo ako je radnja koju preduzima krivičnim zakonom predviđena kao radnja krivičnog dela. Pri tome, tom ovlašćenom licu je zabranjeno da podstrekava drugog na izvršenje krivičnog dela. Ako nudi nešto, šta je to ako ne podstrekavanje?
Šta je davalac mita koji nije ovlašćeno lice? Da li je on to drugo lice? Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 46/2006, 49/2007 i 122/2008), koji nije primenjivan (osim pojedinih članova u koje ne spadaju analizirani) propisivao je da posebne dokazne radnje izvršava policija ili BIA. Zakonik o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 70/2001 i 68/2002 i „Sl. glasnik RS“, br. 58/2004, 85/2005, 115/2005, 49/2007, 72/2009 i 76/2010) govorio je o nekakvom “drugom licu” (bez dodatne definicije) koje može da sprovede ove radnje, kada je postojala naredba istražnog sudije. Aktuelni ZKP nije baš jasan u pogledu tog „drugog lica“.
Da li je taj davalac mita prikriveni islednik? Jer, prema članu 185. ZKP taj islednik je ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova (znači policije), BIA ili VBA, a ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja, to može biti i drugo lice, čak i strani državljanin. Ovog islednika pod pseudonimom ili šifrom određuje ministar nadležan za unutrašnje poslove, direktor BIA ili VBA, odnosno lice koje oni ovlaste kada sudija za prethodni postupak obrazloženom naredbom odredi da postoji potreba za posebnom dokaznom radnjom angažovanja prikrivenog islednika. Da li je to famozno drugo lice?
Pošto ne poznajem sve slučajeve u kojima je policija sprovodila ovakve postupke, pitanje iz naslova ovog dela postavljeno je kao načelno, u smislu da se mora povesti računa o ispravnosti prethodne procedure. Pri tome treba obratiti pažnju i na zabranu podstrekavanja na izvršenje krivičnog dela. Jer, kako god, nezakonit postupak ne može dovesti do zakonite osude.
3. Umesto zaključka
Nadam se da je onome ko je pročitao ovaj i povezane komentare sada konačno i potpuno jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisano na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“. Zato neću ponavljati lične želje. Mislim da je i ovako rečeno previše. A da li će izneto doprineti nečemu, zaista ne znam. To ne zavisi od mene ili bilo kog drugog autora koji iznese analizu, već od onih koji ovo sve čitaju, pre svega od zakonopisaca i onih koji dalje sprovode zakon (policije, tužilaca i sudija).
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
