Ne, nikad i nikako, ako je po onome što zaključuje najviša redovna sudska instanca u našoj zemlji. Inače, reč je o Vrhovnom sudu kako se zove sada, ali kako je presuda doneta dok se zvao Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu koristiću skraćenicu: VKS.
Ovaj i povezani tekstovi su ekstrakti iz stručnih komentara „Da li su odricanje od prava na nešto i odricanje od potraživanja tog nečeg ista stvar?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija, br. 122, oktobar 2024. god. i „Da li je ista stvar odricanje od prava i odricanje od potraživanja iz radnog odnosa?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 16, oktobar 2024. god.
Konkretan povod za pisanje navedenih komentara je nekoliko zaključaka iznetih u presudama VKS, koji su po mom mišljenju problematični, a koji svi upućuju na to da se zaposleni ne može odreći svojih potraživanja koja ima prema poslodavcu.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
1. Šta smatra VKS?
U obrazloženju svoje presude Rev2 1023/2019 od 13. maja 2020. god. VKS kaže sledeće (citat):
“[…]Zaključenim ugovorom o radu je predviđeno da tužilac kao zaposleni ima pravo na troškove ishrane i regresa po zakonu. Radni odnos je tužiocu prestao kao višku. Predmet spora je neisplaćeni iznos regresa za korišćenje godišnjeg odmora u […] godini. U […] godini doneta su rešenja o korišćenju godišnjeg odmora tužioca i na ime regresa vršene su isplate, a u […] godini rešenje nije doneto i isplata nije vršena.
[…] Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati iznose navedene u izreci presude tog suda, tužbenim zahtevom opredeljene u skladu sa nalazom veštaka. U datim razlozima, sud se pozvao na član 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu i ugovor o radu kojim je isplata regresa predviđena, jednim delom vršena, a ostala neizmirena u utvrđenim iznosima. Uz shvatanje o pravu na korišćenje godišnjeg odmora kao neotuđivom pravu, kojeg se zaposleni ne može odreći jer bi to bilo u suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava RS i uslovima koji se nisu stekli za punovažnost odricanja od potraživanja u smislu člana 344. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je ocenio da pravno dejstvo ne proizvodi potpisana izjava tužioca da on nema nikakvo potraživanje od tuženog po osnovu zarade, naknade zarade, naknade troškova ishrane i regresa za godišnji odmor. Takva izjava, kod prestanka radnog odnosa, ne odražava volju titulara da se odriče tačno određenog potraživanja, zbog neopredeljenosti po osnovu i visini. […]
Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda, smatrajući da je zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, da se relevantne činjenice da li je zaposleni iskoristio godišnji odmor i u kom obimu, mogu utvrditi jedino na osnovu pisanih dokaza, evidencije o radnom vremenu zaposlenih, da u konkretnom slučaju ne postoji dokaz o vremenu korišćenja godišnjeg odmora i da je pogrešan zaključak suda da je moguće na osnovu iskaza svedoka izvesti zaključak o postojanju tih relevantnih činjenica za odluku u ovoj pravnoj stvari. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Do pogrešne primene materijalnog prava, donošenjem odbijajuće odluke o tužbenom zahtevu, dovelo je pogrešno shvatanje drugostepenog suda kojim se u osnovi krši princip da poslodavac iz posledice sopstvenog propuštanja ne može crpeti korist u odnosu na zaposlenog odnosno bivšeg zaposlenog.
[…] U konkretnom slučaju, tužilac ne tvrdi da je uskraćen u pravu na korišćenje godišnjeg odmora, već tvrdi da se tim pravom koristio ali da mu tuženi nije isplatio pripadajuću naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora, u skladu sa ugovorom o radu i Zakonom o radu, u tri uzastopne godine. To se i pokazalo tačnim, po utvrđenju prvostepenog suda zasnovanom na veštačenju i pravilnoj oceni o dokazanosti činjenica bitnih za ostvarenje potraživanja iz radnog odnosa. Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilnu odluku prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva, zasnovanu na pravilnoj primeni člana 118. stav 1. tačka 6. Zakona o radu (”Službeni glasnik RS” 24/05, 61/05 i 54/09), koji je bio na snazi u vreme nastanka spornog odnosa. […].
I nije prvi put da je VKS zaključio takvo što. U presudi Rev2 2437/2015 od 30. marta 2016. god., VKS kaže (citat):
“[…] Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i poništili rešenje o otkazu ugovora o radu.
Davanje izjave da se odriče sudskog ostvarivanja prava i potraživanja iz radnog odnosa, pa i neisplaćene otpremnine kao jedne od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, tužilja se u suštini odrekla neotuđivog ustavnog prava na pravnu zaštitu povodom prestanka radnog odnosa. S obzirom da se radi o pravu koga se niko na osnovu čl. 60. stav 4. Ustava ne može odreći, tužiljina izjava o odricanju od otpremnine i drugih novčanih potraživanja iz radnog odnosa nije mogla da proizvede pravno dejstvo punovažne izjave o otpuštanju duga (čl. 344. stav 1. u vezi čl. 47. i 49. ZOO) niti da otkaz ugovora o radu iz razloga predviđenog u članu 179. tačka 9. Zakona o radu učini zakonitim.
Kako se tužilja nije mogla odreći neotuđivog ustavnog prava na otpremninu u slučaju prestanka radnog odnosa, a tuženi poslodavac otpremninu nije isplatio ni pre a ni posle datog otkaza, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužilji nije zakonito. […]”.
Dakle, VKS smatra da se zaposleni ne može odreći svojih potraživanja prema poslodavcu.
A što je najčudnije, i sam VKS je nekada tvrdio drugačije. I to baš u vezi isplate otpremnine. U obrazloženju presude Rev. II 1312/06 od 18.10.2006. god. stoji (citat):
“[…] “Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu. […]
U konkretnom slučaju tužilac se u izjavi od […] odrekao prava na otpremninu koja bi mu po članu 117. Zakona o radu pripala, a radi prijavljivanja nacionalnoj službi za zapošljavanje i ostvarivanje prava po osnovu nezaposlenosti i prava na penziju, koje pravo je i ostvario […]. S toga nije od značaja ukazivanje u reviziji da rešenje o otkazu ugovora o radu nije sadržalo odredbu o otpremnini, te da ista nije isplaćena tužiocu kod činjenice da se tužilac odrekao pismenom izjavom koju je i potpisao, pa navedeni nedostatak u rešenju ne predstavlja razlog za poništaj istog. […].
Ovakvoj nejasnoj situaciji ne doprinosi ni ponašanje resornog ministarstva, koje se u vreme izdavanja dole citiranih tumačenja zvalo Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Jer, iako po članu 80. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 30/2018-dr.zakon i 47/2018), mišljenja organa državne uprave nisu obavezujuća, ne mogu se ni zanemariti tek tako, s obzirom na to ko ih izdaje (sami predlagači teksta propisa koje tumače). Pogotovo kad “potrefe” nešto.
Tako, resorno ministarstvo u svom mišljenju br. 011-00-036/2013-02 od 29. marta 2013. god. kaže (citat): ”
[…] Prema tome, obaveza je poslodavca da zaposlenom za čijim je radom prestala potreba isplati otpremninu pre otkaza ugovora o radu u smislu odredbe iz člana 158. Zakona, odnosno otpremnina koja se isplaćuje ne može biti niža od Zakonom propisane.
Nema zakonskih smetnji da se zaposleni, kome je poslodavac dužan da isplati otpremninu, dobrovoljno i u pisanoj formi odrekne prava na isplatu otpremnine u iznosu otpremnine koji je utvrđen opštim aktom ili ugovorom o radu, ali zaposleni ne može da se odrekne iznosa otpremnine utvrđene članom 158. stav 2. Zakona. […]”.
Znači, resorno ministarstvo smatra da se zaposleni može delimično odreći iznosa otpremnine, I to u iznosu koji mu pripada po ugovoru koji je potpisao, ali ne ispod zakonskog minimuma. Malo čudan rezon, zar ne?
Međutim, isto ministarstvo je nekad tvrdilo drugačije, recimo u mišljenju br. 120-08-178/2005-02 od 3. juna 2005. god. gde kaže (citat):
“[…] Prema članu 158. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS”, br. 24/2005 i 61/2005 – dalje: Zakon) u slučaju otkaza ugovora o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla, poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu, čiji iznos ne može biti niži od trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu.
U članu 160. Zakona, propisano je da zaposleni kome poslodavac otkaže ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom ostvaruje pravo na novčanu naknadu, penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstvenu zaštitu, u skladu sa propisima o zapošljavanju.
Nema zakonskih smetnji da se zaposleni, kome je poslodavac dužan da isplati otpremninu, dobrovoljno i u pisanoj formi odrekne prava na otpremninu iz člana 158. Zakona. Ako se zaposleni odrekne ove otpremnine, ne gubi prava iz člana 160. Zakona tj. pravo na novčanu naknadu, penzijsko i invalidsko osiguranje i na zdravstvenu zaštitu. […]”.
2. Da li je korišćenje ustavnih i zakonskih prava slobodno?
Koliko puta da ponovim da je tumačenje propisa zanat koji ima svoja pravila i zahteva određena znanja i stručnost? Da kod tumačenja nijedovoljno navesti ili citirati odredbe nekog propisa, već je potrebno izvući logičan zaključak koji je moguće obrazložiti? Da nikako ne smemo da zaboravimo i na logiku, te da, iako o logičkim sposobnostima nije zahvalno govoriti, postavljene premise uvek moraju davati konkluziju. Inače, o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”.
Najspornije je to što VKS svoje zaključke pravda ustavnim pravom kog se zaposleni ne može odreći, a pri tom mu istovremeno uskraćuje drugo ustavno i zakonsko pravo?!?!? Jer, pravo svakog pojedinca kao poverioca potraživanja je da svoja potraživanja oprosti dužniku ako to želi, ili ima interes za to. Recimo, u slučaju iz presude VKS Rev2 2437/2015 od 30. marta 2016. god., čiji su elovi citirani utekstu „Da li zaposleni može odreći svojih potraživanja prema poslodavcu?“, šta ako se zaposlena odrekla isplate iznosa otpremnine koju poslodavac trenutno nema mogućnost da isplati, a sve da bi ostvarila prava po osnovu nezaposlenosti kod Nacionalne službe za zapošljavanje (u daljem tekstu: NSZ)? Ako se odrekla nekog manjeg iznosa, da bi ostvarila pravo na primanja naknade za slučaj nezposlenosti (i povezivanje staža i zdravstveno osiguranje) u nekom periodu? Jer, iako se u postupku pred NSZ traži potpisivanje izjave od strane zaposlenog da je otpremenina regulisana, sam Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti („Sl. glasnik RS“, br. 36/2009, 88/2010, 38/2015, 113/2017-dr.zakon i 49/2021), ne postavlja takav uslov. To se pominje u Zakonu o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – daljem tekstu: ZOR, u stavu 1. člana 158., gde se kaže da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu pre otkaza ugovora o radu po osnovu tehnološkog viška, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona. Da dužan je, u smislu da zaposlenom prizna to pravo i pravilno obračuna iznos otpremnine, ali zaposleni odlučuje da li će da istu primi, što ću obrazložiti u povezanom tekstu „Može li svako da slobodno koristi svoja prava i raspolaže imovinom?“.
3. Umesto zaključka – nastavak sledi
Po mom mišljenju, u iznetim zaključcima VKS nije bitno da li su, kad se uzmu u obzir okolnosti konkretnog slučaja, presude dobre i ispravne same po sebi, da li su pravično rešile spornu situaciju. Da, u konkretnom slučaju u vezi kog je presuda Rev2 1023/2019, izjava zaposlenog o odricanju od potraživanja možda nije mogla proizvesti dejstvo zbog okolnosti (nije bila opredeljena, bila je na neki način iznuđena….), ali to ne daje za pravo VKS da zauzme pogrešan generalni stav. Jer taj stav u nekom drugom slučaju može napraviti problem, jer nema nikakvu zakonsku ni logičku potporu. Da, konkretni zaposleni je imao pravo na regres za godišnji odmor, i to nije sporno, ali zaključiti da je (parafraza) korišćenje godišnjeg odmora neotuđivo pravo kojeg se zaposleni ne može odreći, te da zbog toga pravno dejstvo ne proizvodi ni izjava zaposlenog da nema nikakvo potraživanje od poslodavca po osnovu regresa za godišnji odmor, ne može biti pogrešnije.
Jedino opravdanje za VKS je da su hteli reći nešto drugo a nisu baš najbolje verbalizovali to što su želeli. Ali, tumači se ono što je napisano, a ne ono što neko misli da je napisao.
Ovo je klasičan primer onog što se narodski zove „brkanje baba i žaba“. Kakve veze ima pravo na godišnji odmor sa odricanjem od potraživanja? Ili kakve veze ima pravo na odmor sa pravom zaposlenog da isti iskoristi ili ne? Eto, imamo primere visoih zvaničnika ove države, koji ne vole da odmaraju. I može li neko nekog da natera na odmor? Pa još vezati pravo na odmaranje za pravo na regres za isti, koje je sasvim drugo pravo. Jer regres spada u naknadu troškova zaposlenom. Inače, meni je oduvek nejasno šta regres predstavlja i zašto postoji, to je valjda neka „čast“. Prepoznajem da je osnovna ideja da poslodavac na neki način pokrije troškove odmora zaposlenom. Isto kao sa troškovima prevoza. Ali niti svi idu na ista mesta, niti žive na istom mestu, niti su im troškovi isti. To je stvar izbora i ostalih životnih okolnosti te navika i afiniteta. Zašto poslodavac na isplati zaradu veću zaposlenom, pa nek zaposleni ide gde god želi. Ako je reč o poreskim oslobođenjima, postoje sistemi gde se lična trošenja priznaju kao lični poreski odbitak, gde je u stvari poresko oslobođenje prebačeno na državu, gde i treba da bude, a ne da o tome brine poslodavac. Nebitno, ne želim da širim priču u tom smeru.
Jedno je nečije neotuđivo pravo na nešto, a nešto sasvim drugo je pravo da se to garantovano pravo iskoristi. To nema veze jedno s drugim. Evo primera. Svi punoletni građani imaju biračko pravo, ali ne moraju da ga koriste, niti će im zbog nekorišćenja istog nešto biti uskraćeno, niti će korišćenjem istog steći neko drugo pravo. A sve ovo će biti jasno posle čitanja povezanog komentara „Može li svako da slobodno koristi svoja prava i raspolaže imovinom?“.
Ovde sam dao uvod i otvorio temu, a u tekstu „Može li svako da slobodno koristi svoja prava i raspolaže imovinom?“ ću se pozabaviti time da li je raspolaganje imovinom slobodno, te dati odgovor na pitanja, da li su odricanje od prava na nešto i odricanje od potraživanja tog nečeg ista stvar, i zašto se zaposleni ipak može odreći svog potraživanja prema poslodavcu.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.