Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li su alkoholičari „beli medvedi“ po pitanju otkaza?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska Kancelarija br. 107-108, jul-avgust 2023. god. U časopisu Rad, prava i obaveze br. 5, decembar 2022. god. objavljen je tekst „Postoje li „beli medvedi“ po pitanju otkaza?“, koji se bavi istim pitanjima.
Povod za pisanje navedenih komentara je situacija koja eskalira, u smislu pogrešnog stava (po mom mišljenju) koji se primenjuje kao pravilo.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Predmet ovog i povezanih komentara je nekoliko presuda najviše redovne sudske instance u našoj zemlji. Kako god se zvao, Vrhovni (po novom) ili Vrhovni kasacioni sud, reč je o jednom te istom sudu, koji je menjao nazive. Pošto je u trenutku donošenja presuda koje razmatram naziv bio Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu upotrebljavaću skraćenicu: VKS.
Inače, ista sporna pitanja razmatrao sam u komentaru „Uživaju li alkoholičari zaštitu od otkaza?“, koji je prvobitno objavljen u časopisu Advokatska Kancelarija, broj 58, jun 2019. god. U tom tekstu sam objasnio zašto alkoholičari apriori nemaju zaštitu od otkaza, već da to zavisi od konkretnih okolnosti. Tako da se neću ponavljati, sve se može pročitati tamo. Komentare navedene na početku sam napisao jer izgleda da je ono što sam tamo izneo shvaćeno potpuno pogrešno, odnosno nije shvaćena poenta. Ili je možda proradila nečija sujeta. Jer, po svemu sudeći, neko je čitao navedeni komentar i pozvao se na isti, jer VKS „pobija“ neke zaključke iz njega.
U tekstu „Kako sudovi posmatraju alkoholičare po pitanju otkaza?“ sam prikazao stav VKS i otvorio sporna pitanja. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
Pitanjem krivice zaposlenog bavio sam se u „Kada je kod otkaza važna krivica?“. Da li poslodavac ipak može biti odgovoran na nekom nivou za postupanja zaposlenog, razmatrao sam u „Da li poslodavac može biti kriv za postupanja zaposlenog kod otkaza?“.
Zbog čega je sve što razmatram veliki problem objašnjavao sam u „Zašto je važan jedinstven stav sudova po pitanjima otkaza?“
Ovde analiziram odakle proizilazi problem.
1. Ima li razlike između radne obaveze i radne discipline?
Možda je osnov nerazumevanja u nerazlikovanju radne obaveze i radne discipline?
Sličan stav, poput onog koji je povod za ova razmatranja, VKS je i ranije izneo, u svom rešenju Rev2 1477/2015 od 25. februara 2016. god. gde je usvojio reviziju, i ukinuo presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1 2360/2010 od 20. oktobra 2010. god. i presudu Osnovnog suda u Vranju, Sudske jedinice u Bujanovcu, P1 1056/10 od 26. maja 2010. god. kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu, i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Ali, tu su okolnosti bile malo drugačije, pa je VKS nekako „potrefio“ ono što jeste zakonito (formalno).
Tu je VKS rekao (citat): „ […] Utvrđeno je da […] je razlog za otkazivanje ugovora o radu nedolazak tužioca na rad počev od […], na koji način je počinio povredu radne obaveze iz člana 68. stav 1. tačka 5. Pravilnika o radu tuženog.
Članom 179. tačka 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu.
Tuženi nije sporio da je kod tužioca postojalo stanje alkoholisanosti počev od prvog dana nedolaska na posao. Prema nalazu sudskog veštaka […] tužilac je svesno sebe doveo u stanje alkoholisanosti zbog čega njegovu uračunljivost treba ceniti prema psihičkom stanju neposredno pre dovođenja u stanje pijanstva. Međutim, isti sudski veštak je u svom iskazu […] bio izričit da tužilac boluje od hroničnog alkoholizma, da se radi o vrlo teško izlečivoj bolesti, da u takvom stanju tužiočeva sposobnost odlučivanja je bitno izmenjena a uračunljivost smanjena, zbog čega tužilac nije u stanju da shvati značaj svojih postupaka i upravlja svojim ponašanjem, pa shodno tome tužilac nije mogao da shvati značaj upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu koji mu je dostavio tuženi.
[…] Krivica je u smislu odredbe člana 179. tačka 2. Zakona o radu psihički odnos učinioca prema povredi radne obaveze i njenim posledicama. Taj odnos može da uspostavi samo uračunljivo lice. […] Hronični alkoholizam, kao što to navodi i sudski veštak […] je bolest i ona je tužioca dovela u stanje nemogućnosti apstinencije, pa u tom slučaju, obaveza tuženog kao poslodavca bila bi da tužiocu kao svom radniku koji je oboleo pruži socijalnu podršku omogućavanjem ostvarivanja prava po osnovu zdravstvenog osiguranja, a ne da mu da otkaz ugovora o radu. […]“.
Vidimo, ovde je bila reč o povredi radne obaveze, tako da je krivica mogla biti od značaja na način kako VKS rezonuje.
Jer, radna obaveza i radna disciplina nisu ista stvar, mada Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu ZOR, nije najjasniji po tom pitanju, a opštim aktima poslodavaca se iste ili slične stvari predviđaju kao jedno ili drugo. Naime, radna obaveza bi trebalo da se odnosi na same generalne obaveze zaposlenog prema poslodavcu po osnovu radnog odnosa i njegovog statusa (na poštovanje prava i obaveza, na bivanje na radu, odnos prema izvršavanju radnih zadataka itd.). A radnu disciplinu čine postavke koje se tiču samog procesa rada i odnosa prema drugim zaposlenima, a to je ono za šta zakonodavac ostavlja poslodavcu da sam uredi. Pisci ZOR su izmenama iz 2014. god. pokušali da malo pojasne stvari, ali su uneli još veću konfuziju. Ali, kako god, sada je kao povreda radne discipline po samom zakonu (tačka 4. stava 3. člana 179.) predviđen dolazak na rad pod dejstvom alkohola ili drugih opojnih sredstava, odnosno upotreba istih u toku radnog vremena, koje ima ili može da ima uticaj na obavljanje posla. A na poslodavcu je da opštim aktom precizira mesta gde je bitno da zaposleni ne bude pod dejstvom bilo kakvog opojnog sredstva. Ali, ono što je bitno, ZOR ne traži da je alkoholisanost zaposlenog proizvela posledicu, već samo da postoji takva mogućnost. Naime, rečeno je: „ima ili može da ima uticaj“.
Složiću se da ZOR nije baš najbolje napisan, da se ne pravi suštinska razlika između radne obaveze i discipline… Ali, napisano je kako je napisano, itako se ima primenjivati. Jer, postojala je neka intencija zakonodavca da razdvoji ove situacije. Inače, o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, tako da ovde neću ulaziti u dalja razmatranja zašto je ono napisano bitno.
Ali, ako je već zakonodavac dao poslodavcima pravo da sami u okvirima zakonom propisanog, postavljaju pravila i određuju obaveze, te poslodavcu i zaposlenom da ugovorom urede svoje odnose, po kom osnovu VKS ta prava osporava? Podsetiću, i st. 2. i 3. člana 179. ZOR sadrže takvu odrednicu. Tačka 5) stava 2. daje pravo poslodavcu da opštim aktom propiše povredu radne obaveze ili to predvidi ugovorom o radu. A tačka 8) stava 3. daje pravo poslodavcu da opštim aktom propiše povredu radne discipline.
E sad, da VKS ima jedan, konzistentan stav i da se drži njega, ni po jada. Ali, u presudi Rev2 2805/2020 od 24. marta 2022. god. VKS kaže (citat): „[…] Međutim, kod povrede radne discipline ne utvrđuje se krivica zaposlenog, u smislu njegovog psihičkog odnosa prema preduzetoj radnji, već je dovoljna svest o nedisciplini. […]“.
VKS je isto zaključio u presudi Rev2 2076/2015 od 8. februara 2017. god. (citat): „[…] Za postojanje ovog zakonskog osnova za otkaz ugovora o radu nije nužno postojanje krivice tj. namere da se prekrši propisana odnosno uobičajena radna disciplina, već je dovoljna svest o tome. […]“.
Znači, VKS razume da radna obaveza i radna disciplina nisu isto, i gde je (u kojim situacijama) krivica važna? A zašto to ne primenjuje svuda?
2. Umesto zaključka
Ovde neću ulaziti u špekulacije da li se u nekom pogrešnom stavu istrajava zbog sujete ili nečeg sličnog, recimo da li sudije koje iz nižih sudova, poput apelacionih, pređu u VKS, svojim daljim delovanjem pokušavaju dati snagu onom što je ranije pogrešno urađeno na nižem stepenu? Samo ću reći da je to besmisleno. Jer, svako može da pogreši, a i postavke i okolnosti se menjaju, te je dozvoljeno i promeniti mišljenje. Nije to ništa strašno. Bitno je jedino da se svi u konačnom ishodu mogu pouzdati u to, da postoji pravna sigurnost.
A ako zaista postoji problem, ako je zakon baš toliko loše napisan, da li to znači da treba „zažmuriti“ i ne činiti ništa? Ili je uloga sudova da doprinose unapređenju sistema i zakonodavnog okvira, da ukazuju na probleme i predlažu rešenja (izmene zakona)?
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
