Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Kako vreme provedeno na radu utiče na trajanje godišnjeg odmora?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 12, februar 2024. god.
Konkretan povod za navedeno razmatranje je Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Komisije za praćenje i primenu Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji, br. 04/2017 od 31. marta 2017. god. (koje je aktuelno i dalje), a u celosti citirano u komentaru „Da li vreme provedeno na radu utiče na trajanje godišnjeg odmora?“, gde sam dao uvod i objasnio šta je povod za razmatranje. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
U tekstu „Na osnovu čega se može produžiti trajanje godišnjeg odmora?“, sam razmatrao zakonski osnov, i kome i na osnovu čega može biti produžen godišnji odmor.
Ovde sam se pozabavio time gde zapravo leži problem i koje je rešenje istog.
1. Gde je zapravo problem?
Osnov problema je u onom što stalno ponavljam u svojim tekstovima, da se propusti u pisanju propisa nikako se ne smeju nadomešćivati slobodnim tumačenjem istih (a što se najčešće čini). Da ne sme biti kolizije propisa? Jer, pravni poredak je jedinstven. Da je pisanje propisa zanat koji ima svoja pravila. Da, u samom tekstu propisa moraju postojati definicije ključnih pojmova kojima se barata ili odredbe koje upućuju na propise u kojima se mogu naći te definicije. To su odrednice tipa: „u skladu sa propisom kojim je uređena oblast…“?
U komentarima „Da li vreme provedeno na radu utiče na trajanje godišnjeg odmora?“ i „Na osnovu čega se može uvećati trajanje godišnjeg odmora?“ pokazao sam da Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZOR, i pojedinačni kolektivni ugovori barataju nekim odrednicama (postavljaju ih kao uslove ili merila) ali ne daju definicije istih, pa čak ni upućujuće odredbe, koje bi uputile na propise u smislu kojih se definišu korišćeni pojovi. Čitajući ZOR i pojedinačne kolektivne ugovore nismo sigurni šta su pojmovi „radno iskustvo“, „ radni staž“, „staž osiguranja“, već su isti podložni tumačenju. Nismo sigurni ni šta je „radni odnos“, jer ZOR ne daje definiciju ni tog pojma (niti upućujuće odredbe), samo u članu 30. kaže da se radni odnos zasniva ugovorom o radu. A da je bitno znati šta predstavlja taj pojam (najbitnije u stvari) vidimo iz člana 1. ZOR kojim je uređen predmet zakona, gde je rečeno da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada (čitaj kao svakog rada, a ne samo rada u formalnom radnom odnosu).
Inače, mogućnost uvećanja dužine godišnjeg odmora po osnovu radnog iskustva prvi put je pomenuta članom Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS”, broj 55/1996, 28/2001 i 43/2001-dr.zakon).
Zanimljivo, Zakon o radu („Sl. glasnik RS“, br. 70/2001 i 73/2001) koji je važio između ZOR i napred navedenog zakona, imao je najbolje tehničko-redakcijsko rešenje (po mom mišljenju) jer je davao precizniju odrednicu a nije ulazio u ono što se propisuje opštim aktom ili ugovorom o radu. U članu 53. stav 2. navedenog zakona stajalo je da se dužina godišnjeg odmora utvrđuje zavisno od dužine staža osiguranja, uslova rada i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu. Ovakvo tehničko-redakcijsko rešenje je dobro, jer se zakonom ne ulazi u ono što može biti predmet dogovora poslodavaca i zaposlenih, već se samo daje okvir za to.
A pre 1996. god. je isto tako sve bilo jasno, jer je Zakon o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“, br. 45/1991, 18/1992, 22/93-odluka SUS, 53/1993, 67/1993, 34/1994, 48/1994, 49/1995, 53/1995, 24/1996, 26/1996-ispr. i 39/1996) u članu 40. propisivao da se godišnji odmor uvećava radniku/ci sa više od određenog broja godina penzijskog staža ili godina života. Dakle, navedeni zakoni su govorili o „stažu osiguranja“ i „penzijskom stažu“ što su poznati i drugim propisima jasno definisani pojmovi. Pomenuću da i ZOR na nekoliko mesta pominje „staž osiguranja“, mada u drugom kontekstu i u druge svrhe.
Konvencija broj 132 Međunarodne organizacije rada o plaćenom godišnjem odmoru (Zakon o ratifikacijije objavljen „Sl. listu SFRJ“, br. 52/1973) na koju naši zakonopisci vole da se pozivaju, i da sva tehnička rešenja u tekstu propisa pravdaju usaglašavanjem sa istom, ne govori ništa o uvećanju dužine godišnjeg odmora, niti uslovima i kriterijumima za to, samo u jednom delu daje posrednu odrednicu, kada u članu 4. između ostalog kaže „imaće za tu godinu pravo na plaćeni odmor u srazmeri sa dužinom radnog staža te godine“, što će reći da i ona govori o „radnom stažu“ a ne „radnom iskustvu“.
2. Šta je staž osiguranja?
Inače, o „stažu osiguranja“ i „penzijskom stažu“ sve je jasno rečeno u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004-US, 84/2004-dr.zakon, 85/2005, 101/2005, 63/2006-US, 5/2009, 107/2009, 30/2010-dr.zakon, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019-OUS, 86/2019, 62/2021, 125/2022, 138/2022 i 76/2023) – u daljem tekstu: Zakon o PIO.
Da prvo dam neke odrednice (definicije) iz tog zakona.
U smislu Zakona o PIO (član 10.) obavezno osigurana lica (osiguranici) su:
1) zaposleni (osiguranik zaposleni);
2) lica koja samostalno obavljaju delatnost (osiguranik samostalnih delatnosti);
3) poljoprivrednici (osiguranik poljoprivrednik).
Član 11. Zakona o PIO kaže da osiguranici zaposleni jesu:
– lica u radnom odnosu kod poslodavaca, odnosno zaposlena u preduzeću, drugom pravnom licu, državnom organu, organu jedinice lokalne samouprave ili kod fizičkih lica;
– profesionalna vojna lica i civilna lica na službi u Vojsci Srbije;
– izabrana ili postavljena lica, ako za obavljanje funkcije ostvaruju zaradu, odnosno naknadu zarade;
– lica koja su zaposlena van prostorija poslodavca;
– lica u radnom odnosu, odnosno zaposleni upućeni na rad u inostranstvo, odnosno zaposleni u preduzeću koje obavlja delatnost ili usluge u inostranstvu, ako nisu obavezno osigurana po propisima te zemlje, ili ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno;
– domaći državljani koji su na teritoriji Republike Srbije () zaposleni kod stranih ili međunarodnih organizacija i ustanova, stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava ili kod stranih pravnih ili fizičkih lica, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno;
– strani državljani i lica bez državljanstva koji su na teritoriji Republike Srbije zaposleni kod stranih pravnih ili fizičkih lica, ako međunarodnim ugovorom nije drugačije određeno, kao i kod međunarodnih organizacija i ustanova i stranih diplomatskih i konzularnih predstavništava, ako je takvo osiguranje predviđeno međunarodnim ugovorom;
– lica koja u skladu sa zakonom obavljaju privremene i povremene poslove, ako nisu osigurani po drugom osnovu;
– lica koja u skladu sa zakonom obavljaju privremene i povremene poslove preko omladinskih zadruga, a imaju navršenih 26 godina života, odnosno bez obzira na godine života ako nisu na školovanju;
– lica za čijim je radom prestala potreba, kao i lica kojima je prestalo zaposlenje zbog stečaja, likvidacije, odnosno u svim slučajevima prestanka rada poslodavca, dok ostvaruju novčanu naknadu prema propisima o radu i zapošljavanju.
Prema članu 12. Zakona o PIO, osiguranici samostalnih delatnosti jesu:
– lica koja samostalno obavljaju privrednu ili drugu delatnost, ako nisu obavezno osigurana po osnovu zaposlenja;
– lica koja su osnivači, odnosno članovi privrednih društava, koji u njima rade, ili ih predstavljanju i zastupaju, bez obzira da li su u radnom odnosu u tom privrednom društvu;
– lica koja obavljaju poslove po osnovu ugovora o delu odnosno poslove po osnovu autorskog ugovora, kao i poslove po osnovu drugih ugovora, kod kojih za izvršen posao ostvaruju naknadu, a nisu osigurani po drugom osnovu;
– lica koja rade na teritoriji Republike Srbije (u daljem tesktu: RS) za stranog poslodavca, koji nema registrovano predstavništvo u RS, kod koga za obavljen posao ostvaruju naknadu, a nisu osigurani po drugom osnovu;
– lica koja, u skladu sa zakonom, obavljaju poljoprivrednu delatnost u svojstvu preduzetnika, ako nisu obavezno osigurani po osnovu zaposlenja;
– sveštenici i verski službenici ako nisu obavezno osigurani po osnovu zaposlenja;
– lica koja su prestala da obavljaju samostalnu delatnost, dok ostvaruju novčanu naknadu prema propisima o radu i zapošljavanju.
Član 13. Zakona o PIO kaže da su osiguranici poljoprivrednici lica koja se bave poljoprivrednom delatnošću kao nosioci ili članovi poljoprivrednog domaćinstva odnosno gazdinstva.
A član 14. i Zakona o PIO, kaže da se svojstvo osiguranika stiče danom početka a prestaje danom prestanka zaposlenja, obavljanja samostalne ili poljoprivredne delatnosti, odnosno obavljanja ugovorenih poslova a da se utvrđuje na osnovu prijave odnosno odjave osiguranja.
Napred su dati pojmovi da bi se razumelo značenje pojmova koji nas ovde interesuju.
U članu 44. Zakona o PIO rečeno je da penzijski staž na osnovu koga se stiču i ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja obuhvata vreme koje se računa u staž osiguranja i poseban staž prema odredbama ovog zakona, te vreme koje je, kao staž osiguranja i poseban staž, računato u penzijski staž prema propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu Zakona o PIO.
Dalje se kaže, u staž osiguranja, računa se i vreme:
- koje je osiguranik proveo u svojstvu vojnog osiguranika (član 45.).
- za koje je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje po bilo kom osnovu za koji postoji obaveza plaćanja (član 46.),
- provedeno na radu odnosno u osiguranju, u efektivnom trajanju (član 47.),
- za koje osiguranik, u skladu s propisima o radu i zapošljavanju, prima novčanu naknadu za koju je plaćen doprinos (član 48.),
- koje osiguranik provede na obavljanju privremenih i povremenih poslova (uključujući i preko omladinskih zadruga) za koje je plaćen doprinos (član 49.),
- vreme za koje je lice, odnosno osiguranik koji se sam uključio u osiguranje, uplaćivalo doprinos (član 50.),
- za koje je osiguranci – lica koja obavljaju poslove po osnovu ugovora (o delu, autorskog ugovora i drugih ugovora), ostvare ugovorenu naknadu za koju je plaćen doprinos (član 50.).
A posebno je značajan član 51. Zakona o PIO koji kaže da se osiguraniku samostalnih delatnosti u staž osiguranja računa i vreme za koje je privremeno obustavio obavljanje delatnosti, ako je za to vreme uplatio doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje.
O stažu osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, navedeni Zakona o PIO govori u čl. 52.-59., ali time se neću posebno baviti, jer nije od nekog značaja za temu. Kao ni odredbama člana 60. Zakona o PIO kojima je predviđeno da se osiguraniku – ženi koja je rodila treće dete, po tom osnovu uračunava se u posebni staž vreme u trajanju od dve godine, a od 1. januara 2032. god. osiguraniku – ženi koja je rodila jedno dete uračunava se u posebni staž vreme u trajanju od šest meseci, a onoj koja je rodila dvoje dece godinu dana.
3. Da li su radno iskustvo, vreme u radnom odnosu i staž osiguranja istoznačni pojmovi?
Da sumiramo. Iz navedenih zakonskih odredbi i prezentovanih ranijih tumačenja resornog ministarstva i Vrhovnog suda Srbije u obrazloženju Presude U. 3736/2007 od 8. maja 2008. god. citiranog u „Na osnovu čega se može uvećati trajanje godišnjeg odmora?“, možemo zaključiti da radno iskustvo nije isto što i vreme provedeno u radnom odnosu, jer radno iskustvo uključuje vreme provedeno na radu u bilo kom obliku radnog angažovanja.
Dalje, radni odnos se nikako ne može poistovetiti sa stažom osiguranja odnosno penzijskim stažom, jer se u njih može uračunati i nešto što nije staž u radnom odnosu, a za priznavanje istih traži se i da su uplaćeni doprinosi.
A neverovatno, najčešće rabljeni kolokvijalni pojam „radni staž“, ne možemo upodobiti ničemu, osim neformalnoj odrednici da je to veme provedeno na radu i da podrazumeva staž osiguranja po osnovu radnog odnosa, kako to zaključuje Vrhovni sud Srbije u napred citiranoj presudi. Samo, tu se ne mogu složiti sa obrazloženjem suda, da je radni staž pravni institut određen Zakona o PIO, jer prosto, tekstom tog propisa jednostavno nije definisan ovaj pojam (niti tekstom važećim u vreme te presude niti potonjim varijantama, a ni ranijim zakonima iz te oblasti). Svi ti zakoni su uvek govorili samo o „stažu osiguranja“ i „penzijskom stažu“, koje samo uslovno možemo nazvati „radnim stažom“ jer se mogu upisati i za neko vreme koje nije provedeno na radu a za koje su uplaćeni doprinosi.
Sigurno je samo da se radni staž ne može poistovetiti sa radnim iskustvom, radno iskustvo je širi pojam i od radnog staža i od radnog odnosa.
A sve je to opet zbunjuće, jer ZOR na početku kaže da se njime uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada. I to je ono što se zaboravlja, ovde nije reč samo o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa već po osnovu svakog rada (pa i faktičkog).
I sad, postavlja se pitanje, kako je izveden zaključak da pravo na uvećanje godišnjeg odmora zaposleni ima samo po osnovu vremena provedenog u radnom odnosu u pravnom licu?
Kako je od prvobitne ideje (koja jedina ima smisla), da se zaposlenom koji ima više godina rada, koji je stariji, obezbedi više dana za odmor, a što je tim osobama i potrebno (na stranu njihov raniji doprinos i zasluge), došlo do toga da se trajanje odmora uvećava samo onima koji su radili u nekim oblicima organizovanja? Zar rad nije rad? Zar godine starosti nisu iste kod svih?
Zašto obe komisije lični rad preduzetnika ne smatraju radom? Smatraju da preduzetnici ne rade? Lični rad nekog lica nije rad? Taj rad za njega mora da obavlja neko drugi? Nejasno zaista.
A da ne pominjem da (po obe komisije) takođe ni rad poljoprivrednika nije rad, niti rad bilo kog lica koje obavlja delatnost slobodne profesije (advokati npr.). Podsećanja radi, Zakon o privrednim društvima ( „Sl. glasnik RS“, broj 36/2011, 99/2011, 83/2014-dr.zakon, 5/2015, 44/2018, 95/2018, 91/2019 i 109/2021), u članu 83. o pojmu preduzetnika kaže, preduzetnik je poslovno sposobno fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja prihoda i koje je kao takvo registrovano, a preduzetnikom se smatra i fizičko lice upisano u poseban registar, koje obavlja delatnost slobodne profesije.
4. Ima li rešenja?
Da zaključim, da bi se izbeglo ovo o čemu sam pisao u ovom i povezanim komentarima, najbolje tehničko rešenje (po mom mišljenju), bilo bi da se samim članom 69. ZOR, kao kriterujum za produženje godišnjeg odmora pojasni odrednica „radno iskustvo“, odnosno da se umesto iste koristi odrednica „vreme provedeno na radu u bilo kom obliku radnog angažovanja“ (ili godine rada), uz uslov da je to negde evidentirano (izvršena prijava u odgovarajući registar). A da se poslodavcima ostavi sloboda da tretiraju ukupno ili samo vreme provedeno na radu kod konkretnog poslodavca (ili u određenoj oblasti, struci… kako god). Jer, reč je o mogućnosti, a ne obavezi.
Dakle, urediti bilo kako, samo da ne bude ovako kako je sad (neodređeno).
5. Umesto zaključka
Sad je valjda jasno, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Ponavljam, jedino se može tumačiti ono što je stvarno napisano. Tu apostrofiram zaključak druge komisije citiran u „Da li vreme provedeno na radu utiče na trajanje godišnjeg odmora?“, jer kolektivni ugovor koji ona tumači je jasan i nema šta da se tumači, radno iskustvo predstavlja godine rada.
A ako one koji daju tumačenje zbunjuje rad kao pojam, onda tu pomoći nema, jer značenje opštih pojmova nije i ne treba biti definisano niti zakonima niti podzakonskim aktima. Značenje reči u srpskom jeziku, dato je u drugim knjigama, koje se izdaju već više od dva veka, počev od „Srpskog rječnika“ – Vuka Stefanovića Karadžića, prvi put štampanog 1818. god. To je već domen opšteg znanja (i kulture).
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
