od 2010.

Da li svi mogu da ostvare pravo na prevremenu starosnu penziju?

U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, državni organi, nezavisna regulatorna tela, sudovi i tužilaštva, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Konkretan povod za pisanje ovog komentara, nije neko pogrešno pravno shvatanje ili tumačenje, već loše napisan propis, odnosno odredbe koje dovode do nejednakosti u ostvarivanju zajemčenih prava, u ovom slučaju, prava iz penzijskog osiguranja.

Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Posredi su samo konstatacije i citiranje onoga što je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema.

Važno da napomenom, svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (osiguranik npr.). Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.

  1. O jednakosti u ostvarivanju zajemčenih  prava

Da se podsetimo nekih postulata. Prvo i osnovno, pravni poredak je jedinstven što u članu 4. kaže Ustav Republike Srbije („Sl.  glasnik RS”, br. 98/2006), a ponavlja i u članu 194. Dakle, pravni sistem ne čini jedan propis i nikako se ne sme usko gledati. Pri tumačenju odredbi nekog propisa mora se uzeti u obzir šira slika, prvo, da li se radi o sistemskom (lex generalis) i posebnom (lex specialis) propisu, da li se radi o prinudnom propisu, šta o tome kažu odredbe Ustava, da li postoji kolizija sa drugim propisima  itd., a kao najvažnije mora se uzeti u obzir šta pravna nauka kaže o tumačenju napisanih odredbi (inače materija koja se nekada izučavala na prvoj godini Pravnog fakulteta, predmet Uvod u pravo). A ta pravila kažu, da se prvo se tumači jezički i gramatički (onako kako piše) a onda logički (veza) i idejno (šta je pisac propisa hteo da kaže). Kažu i da je zabranjeno tumačiti ono čega nema u propisu (nepostojeće odredbe) ili slobodno po nahođenju tumačiti postojeće odredbe (prilagođavati termine i izraze) ili podvesti  nešto drugo čega nema u propisu pod te odredbe. A pre svega mora se veoma voditi računa, o jeziku i gramatici, značenju reči i upotrebi interpunkcijskih znakova. Dakle, osim pravničkih potrebna su i druga opšta znanja a pre svega stručnost i iskustvo. Za početak potrebno je razumeti šta koji propis reguliše, te koji propis je opšti a koji posebni, i kakva je hijerarhija propisa i pravila postavljenih u njima. Drugo, potrebno je shvatiti da ako nešto nije uređeno jednim propisom to ne znači automatski da nije uređeno, možda je drugim propisom regulisano. O jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, koji se može pročitati na Pravnom portalu.

Ustav u drugom delu  „LJUDSKA I MANJINSKA PRAVA I SLOBODE“, odsek „1. Osnovna načela“ u članu 18.  kaže i da se jemče, a neposredno primenjuju, sva ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. A u članu 21. Ustav propisuje zabranu diskriminacije i kaže  da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, te da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, odnosno da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

O penzijskom osiguranju Ustav samo kaže da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom i da se RS stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera  (član 70.).

Zabranu diskriminacije propisuju mnogi međunarodni dokumenti, npr. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (čiji smo potpisinici kao država), koja u članu 14. kaže da se uživanje prava i sloboda predviđenih u ovoj konvenciji obezbeđuje bez diskriminacije po bilo kom osnovu. Zabranu diskriminacije u svakom obliku propisuju mnogi domaći propisi (o radu, socijalnoj sigurnosti, obrazovanju…), ali ovde ću se baviti samo onima koji su zanimljivi za ovo razmatranje.

Zakonom o zabrani diskriminacije („Sl. glasnik RS“, broj 22/2009) uređuje se opšta zabrana diskriminacije, oblici i slučajevi diskriminacije, kao i postupci zaštite od diskriminacije.

Prema članu 2. tog zakona izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica, ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Član 3. navedenog zakona kaže da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti RS efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Načelo jednakosti propisano članom 4. istog zakona, kaže između ostalog,  da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Navedeni zakon dalje (čl. 5., 6., 7.) kaže da diskriminacija može biti neposredna i posredna. Neposredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji, bilo kojim aktom, radnjom ili propuštanjem, stavljaju ili su stavljeni u nepovoljniji položaj, ili bi mogli biti stavljeni u nepovoljniji položaj. Posredna diskriminacija postoji ako se lice ili grupa lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, stavlja u nepovoljniji položaj aktom, radnjom ili propuštanjem koje je prividno zasnovano na načelu jednakosti i zabrane diskriminacije, osim ako je to opravdano zakonitim ciljem, a sredstva za postizanje tog cilja su primerena i nužna.

Član 8. navedenog zakona govori o povredi načela jednakih prava i obaveza koja postoji ako se licu ili grupi lica, zbog njegovog odnosno njihovog ličnog svojstva, neopravdano uskraćuju prava i slobode ili nameću obaveze koje se u istoj ili sličnoj situaciji ne uskraćuju ili ne nameću drugom licu ili grupi lica, ako su cilj ili posledica preduzetih mera neopravdani, kao i ako ne postoji srazmera između preduzetih mera i cilja koji se ovim merama ostvaruje.

A navedeni zakon u članu 13. govori o teškim oblicima diskriminacije, te u tački 6. stava 1. kaže da tu spada i  diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi lica.

Da pomenem da i Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) propisuje krivično delo „Rasna i druga diskriminacija“ u članu 387. kojim je predviđena kazna za onog ko na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu krši osnovna ljudska prava i slobode zajamčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima od strane RS. E sad, ovde ne možemo govoriti o direktnoj diskriminaciji u smislu sloboda ali možemo u smislu prava zajamčenih Ustavom, zakonima te opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ratifikovanim međunarodnim ugovorima.

  • Ostvarenje prava na penziju

Materija penzijskog i invalidskog osiguranja kod nas uređena je Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju („Sl. glasnik RS“, br. 34/2003, 64/2004-US, 84/2004-dr.zakon, 85/2005, 101/2005, 63/2006-US, 5/2009, 107/2009, 30/2010-dr.zakon, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019 i 86/2019) – u daljem tekstu: Zakon, čije odredbe su nam ovde u fokusu.

Navedeni zakon u članu 3. kaže, obaveznim penzijskim i invalidskim osiguranjem obezbeđuju se prava za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i telesnog oštećenja.

Isti zakon u članu 5. predviđa da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču i ostvaruju zavisno od dužine ulaganja i visine osnovice na koju je plaćen doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje i uz primenu načela solidarnosti, a da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja stiču, ostvaruju i koriste pod uslovima i na način utvrđen ovim zakonom.

Član 6. Zakona dodaje, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja su lična prava i da se ne mogu se prenositi na druga lica, te da ne zastarevaju, osim prava na potraživanja dospelih a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim ovim zakonom.

Član 7. Zakona propisuje izuzetak, te kaže da pojedine kategorije osiguranika mogu izuzetno, u slučajevima i na način utvrđen ovim zakonom, sticati i ostvarivati pravo na penziju pod posebnim uslovima.

Član 18. Zakona određuje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, i to su:

1) za slučaj starosti:  pravo na starosnu i pravo na prevremenu starosnu penziju;

2) za slučaj invalidnosti – pravo na invalidsku penziju;

3) za slučaj smrti – pravo na porodičnu penziju;

4) za slučaj telesnog oštećenja prouzrokovanog povredom na radu ili profesionalnom bolešću – pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje;

5) za slučaj potrebe za pomoći i negom drugog lica – pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica.

Moram precizirati još jedan pojam koji će nam u daljem tekstu biti od veoma velikog značaja. Zakon stalno barata odrednicom „osiguranik“, ali ne daje direktnu već posrednu definiciju tog pojma. Naime, član 10. Zakona kaže da, u smislu ovog zakona, osiguranici – obavezno osigurana lica jesu: zaposleni, lica koja samostalno obavljaju delatnost i  poljoprivrednici.

Član 14. Zakona kaže da se svojstvo osiguranika stiče danom početka a prestaje danom prestanka zaposlenja, obavljanja samostalne ili poljoprivredne delatnosti, odnosno obavljanja ugovorenih poslova.

Uslovi za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja propisani su delom VI. Zakona, gde je u odseku „1. Starosna penzija“, članom 19. predviđeno da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju:

1) kad navrši 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja;

2) kad navrši 45 godina staža osiguranja.

Članom 19a predviđeno je postepeno pomeranje starosne granice za osiguranike žene do 2024. god. od kada se i na njih primenjuje starosna granica od 65 godina života. I upravo ove odredbe člana 19a jesu diskriminatorske u odnosu na osiguranike muškarce, ali to nije glavna tema ovog teksta. Zašto je to tako, da li je reč o nasleđenim shvatanjima, ili čemu god, neću dalje razmatrati, samo konstatujem činjenično stanje.

  • Šta je prevremena starosna penzija?

Prevremena starosna penzija kojom se u ovom tekstu bavim, je svojevrstan izuzetak od opšteg pravila, nekakva pogodnost za osiguranike koji dobrovoljno odluče da se odreknu dela pripadajućeg iznosa radi ranijeg odlaska u mirovinu. Razlozi za uvrštenje ovakvih odredi su mnogobrojni, što položaj brojnih osiguranika koji rade u propalim firmama, što fizičko stanje pojedinih osiguranika koji ne ispunjavaju formalne uslove za invalidsku penziju. Bitno je da ovakva mogućnost treba da postoji, kritika ide u pravcu načina na koji je to uređeno, bez dovoljno promišljanja.

Članom 19b Zakona propisano je da osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši najmanje 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života. Dakle, propisani su kumulativni uslovi i u pogledu godina staža i u pogledu godina života.

Naravno, nijedan naš propis pa i Zakon, ne može bez izuzetaka koji su predviđeni članom 19v prema kome, osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši:

1) u 2015. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 55 godina života (muškarac), odnosno 36 godina i četiri meseca staža osiguranja i najmanje 54 godine i četiri meseca života (žena);

2) u 2016. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 55 godina i osam meseci života (muškarac), odnosno 37 godina staža osiguranja i 55 godina života (žena);

3) u 2017. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 56 godina i četiri meseca života (muškarac), odnosno 37 godina i šest meseci staža osiguranja i najmanje 55 godina i osam meseci života (žena);

4) u 2018. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 57 godina života (muškarac), odnosno 38 godina staža osiguranja i najmanje 56 godina i četiri meseca života (žena);

5) u 2019. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 57 godina i osam meseci života (muškarac), odnosno 38 godina i šest meseci staža osiguranja i najmanje 57 godina života (žena);

6) u 2020. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 58 godina i četiri meseca života (muškarac), odnosno 39 godina staža osiguranja i najmanje 57 godina i osam meseci života (žena);

7) u 2021. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 59 godina života (muškarac), odnosno 39 godina i četiri meseca staža osiguranja i najmanje 58 godina i četiri meseca života (žena);

8) u 2022. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 59 godina i šest meseci života (muškarac), odnosno 39 godina i osam meseci staža osiguranja i najmanje 59 godina života (žena);

9) u 2023. godini, 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života (muškarac), odnosno 40 godina staža osiguranja i najmanje 59 godina i šest meseci života (žena).

Prema članu 70a Zakona, visina prevremene starosne penzije određuje se na isti način kao i visina starosne penzije, s tim što se iznos tako određene penzije trajno umanjuje za 0,34% za svaki mesec pre navršenih 65 godina života. Član 70b Zakona takođe predviđa izuzetak, odnosno postepeno pomeranje starosne granice za osiguranike žene do 2032. god. od kada se i na njih primenjuje starosna granica od 65 godina života.

A član 70v Zakona kaže da se iznos prevremene starosne penzije utvrđen u skladu sa čl. 70a i 70b umanjuje najviše do 20,4%.

Član 70g Zakona dodaje da izuzetno od čl. 70a i 70b, osiguranicima kojima se staž osiguranja računa sa uvećanim trajanjem i koji imaju pravo na snižavanje starosne granice za priznavanje prava na starosnu penziju, visina prevremene starosne penzije određuje se tako što se umanjenje vrši za svaki mesec ranijeg odlaska u penziju u odnosu na starosnu granicu utvrđenu snižavanjem.

Vidimo da su žene pozitivno diskriminisane i odredbama o prevremenoj starosnoj penziji, ali ni to nije glavna tema. Ovde govorim o onome što će pogađati sve osiguranike u budućnosti kada se uslovi za žene i muškarce konačno izjednače.

  • Da li svi mogu da odu u prevremenu starosnu penziju?

Na pitanje postavljeno u naslovu ovog dela, logično bi bilo odgovoriti pozitivno, ali to nije tako, matematički se dolazi do toga. Trenutno „matematiku“ u pogledu pravičnosti „ispravljaju“ predviđeni izuzeci oko pomeranja starosne granice za odlazak u penziju,  ali problem će nastati u trenutku kada za sve budu važila ista pravila. U problemu će biti lica koja u budućnosti počnu da rade pre navršenih 20 godina života ili su počela da rade pre navršenih 20 godina života nakon 1983. godine.

A pokazaću da su u problemu i članovi porodice umrlog osiguranika čija smrt nije nastala kao posledica povrede na radu ili profesionalne bolesti,  jer prema članu 27. Zakona,  pravo na porodičnu penziju mogu ostvariti članovi porodice  umrlog osiguranika koji je navršio najmanje pet godina staža osiguranja ili je ispunio uslove za starosnu, prevremenu starosnu penziju ili invalidsku penziju ili umrlog korisnika starosne, prevremene starosne penzije ili invalidske penzije.

Kako je gore navedeno moguće?

Da prvo vidimo sa koliko godina je moguće zasnovati radni odnos, odnosno steći svojstvo penzijskog osiguranika u smislu Zakona.

Važeći Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – daljem tekstu: ZoR, propisuje uslove za zasnivanje radnog odnosa. Pa tako u članu 25. kaže da radni odnos sa licem mlađim od 18 godina života može da se zasnuje uz pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca, ako takav rad ne ugrožava njegovo zdravlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom, a na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa kojim se utvrđuje da je sposobno za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos i da takvi poslovi nisu štetni za njegovo zdravlje.

E sad, kako je pravni sistem jedinstven, ovde se moramo podsetiti šta o ugovoranju kaže Zakon o obligacinim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020), prema čijem članu 56. za zaključenje punovažnog ugovora potrebno je da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora a da ograničeno poslovno sposobno lice može bez odobrenja svog zakonskog zastupnika zaključivati samo ugovore čije mu je zaključivanje zakonom dozvoljeno.

Porodični zakon („Sl. glasniku RS“, broj 18/2005, 72/2011-dr. zakon i 6/2015) u članu 11. precizira da se  punoletstvo stiče sa navršenom 18. godinom života. Dalje kaže, potpuna poslovna sposobnost stiče se punoletstvom i sklapanjem braka pre punoletstva uz dozvolu suda, a sud može dozvoliti sticanje potpune poslovne sposobnosti maloletnom licu koje je navršilo 16. godinu života, a postalo je roditelj i dostiglo je telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti, pravima i interesima. Zanimljivo, aktuelni zakon nema konkretnu odredbu o tome, ali prethodni Zakon o braku i porodičnim odnosima („Sl. glasnik SRS“, br. 22/1980 i 11/1988 i „Sl. glasnik RS“, br. 22/1993, 25/1993, 35/1994, 46/1995 i 29/2001), imao je decidnu odredbu da dete koje je navršilo 15 godina života može samostalno zasnovati radni odnos i raspolagati svojim ličnim dohotkom i imovinom koju je steklo svojim radom, ali je obavezno da od tih prihoda doprinosi za svoje izdržavanje, vaspitavanje i obrazovanje (stav 2. člana 122.).

 A stav 3. člana 14. Zakona precizira da se svojstvo osiguranika ne može se steći pre navršenih 15 godina života.

Dakle, zasnovati radni odnos, odnosno steći svojstvo penzijskog osiguranika u smislu Zakona moguće je već sa navršenih 15 godina života, pogotovo kod osiguranka poljoprivrednika koji ne zaključuju ugovor o radu sa poslodavcem, već se samo prijavljuju na osiguranje nadležnom fondu.

Uzmimo da je neko lice počelo da radi (uredno prijavljeno na osiguranje) pre navršenih 20 godina života. Realna je mogućnost da neko odmah nakon srednje škole, sa 19. godina počne da radi, pogotovo u sistemu dualnog obrazovanja gde se školuju kadrovi koji su preko potrebni, znači koji odmah nakon škole imaju obezbeđeno radno mesto. Ali ova lica ne bi bila u prevelikom problemu, jer je kod njih problematična samo jedna godina. Mada i godina dana je ogroman period pogotovo ako se desi nešto nepredviđeno (smrt u saobraćajnoj nesreći niko ne može da predvidi npr). Da bi pokazni primer bio što ilustrativniji, uzeću da je neko lice završilo samo osnovnu školu i počelo da radi sa navršenih 16 godina života i da ceo radni vek provede u jednoj firmi. Ono što je bitno razumeti, ne raspravljam o tome da li neko želi da ode u penziju, da li je to ekonomski isplativo, da li će otići ranije, da li će se takvi sučajevi dešavati, već samo o nejednakim pravima za sve. Reč je o mogućnosti koja je jednoj kategoriji lica pružena a drugoj nije, i to nije pružena onoj kategoriji koja je ranije počela da radi i daje svoj doprinos, što je nepravično. Reč je o pravu da neko ode u prevremenu penziju, kada nema zdravstvenih problema koji mu daju pravo na invalidsku penziju već mu se jednostavno tako hoće (umoran, nema volje i sl.), jer ne želi više da radi i svesno se odriče dela iznosa penzije.

Već sam ranije naveo da je predviđeno da osiguranik stiče pravo na starosnu penziju u dva slučaja, koja isključuju jedan drugi. Dakle, ili kada navrši  65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja pri čemu se traži kumulacija oba ova uslova. Ili, kada navrši 45 godina staža osiguranja bez traženja ikakvih dodatnih uslova. A rekao sam i da osiguranik stiče pravo na prevremenu starosnu penziju kad navrši najmanje 40 godina staža osiguranja i najmanje 60 godina života (dakle, traži se kumulacija oba ova uslova).

I onda, lice koje je počelo da radi pre navršenih 20 godina života, recimo sa 16 godina, radiće duže i ne može da ostvari pravo na prevremenu starosnu penziju. Kako?

Prosto, lice koje smo uzeli kao primer, koje je počelo da radi sa navršenih 16 godina i do penzije radi u jednoj firmi, pravo na punu starosnu penziju može steći najpre po osnovu navršenja 45 godina staža osiguranja, znači sa navršenom 61 godinom života. S druge, strane njegov školski drug koji je nakon škole odmarao i odlučio da počne da radi tek u 20-toj godini i to u istoj firmi pa sve do penzije, je privilegovan. Kako? Pa on pravo na punu penziju stiče sa 65 godina života, nakon 40 godina rada, a za svaku godinu kasnijeg početka rada (sa 21, 22, 23 ) ima pravo da ode u prevremenu penziju pre 65 godina života.

Šta želim reći? Jedno lice radiće duže, duže će uplaćivati doprinos za osiguranje a penzija će mu zbog sistema obračuna i utvrđivanja visine, biti ista (ili čak manja) kao onog ko je radio kraće, da ne ulazimo sada u tu komplikovanu matematiku.

Zašto pravo na prevremenu penziju nije dato osiguranicima koji kao osnov ostvarivanja prava na penziju koriste navršenje 45 godina staža osiguranja? Oni matematički ne mogu da iskoriste pravo na prevremnu penziju pre navršenja uslova od 60 godina života.Čak i da počnu da rade sa 15 godina (što je realno za poljoprivrednike recimo), u penziju mogu otići tek sa 60 godina.

Da je osiguraniku koji je počeo da radi sa navršenih 16 godina postavljen samo  uslov od 40 godina staža, on bi u prevremnu penziju mogao otići sa 56 godina života. On mora (nebitno je da li hoće) raditi duže i duže uplaćivati doprinose, a da time ne obezbeđuje više prava (već moguće je i manje), a to nije pravično.

Ako već postoje dva odvojena slučaja kada se ostvaruje pravo na penziju (kumulatino minimalne godine staža i minimalne godine života ili minimalne godine staža), zašto za prevremenu penziju kao uslovi nisu postavljeni uslovi bez kumulacije koji bi se mogli tako i čitati za korisnike koje ostvaruju penziju po različitim osnovima? Dakle, samo 40 godina staža osiguranja za osiguranike koji  pravo na punu starosnu penziju mogu ostvariti po osnovu punog staža osiguranja od 45 godina, ili samo 60 godina života za osiguranike koji  pravo na punu starosnu penziju mogu ostvariti po osnovu kumulacije minimalnih godina života i minimuma godina staža.

Gde je ovde jednakost prava?

A podsetiću, Zakon o zabrani diskriminacije kaže da se kao teška uzima diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema grupi lica. A to se ovde čini (u produženom trjaanju) prema svima onima koji su ranije počeli da rade.

  • Umesto zaključka

Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje glavni problem našeg pravnog sistema? 

Koliko puta da podsetim da se mora povesti računa o onome što se u stručnim krugovima naziva nomotehnikom. Odgovornost pisaca teksta propisa je ogromna, zato što od njihovog delanja (i znanja) zavisi ono što ćemo primenjivati kao pozitivno pravo.  A već sam mnogo puta rekao, nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog. U procesu stvaranja propisa moramo se truditi da se pravna norma što preciznije napiše, da bi se kasnije uvek mogao tačno utvrditi njen smisao. O nomotehnici sam takođe pisao u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, koji se može pročitati na Pravnom portalu.

Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke. Lično ću izneti samo sopstveni utisak. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, koji se može videti na Pravnom portalu.

Najnoviji tekstovi