Ovde pričam o situaciji kada je zbog mogućnosti otkazivanja kočionog sistema na više modela renomiranog svetskog proizvođača iz premijum segmenta na vanredni servis povučeno mnogo vozila širom sveta (mediji govore o veoma velikom broju). Sa problemom smo se mogli upoznati putem objava u inostranim medijima, ali ne i od strane ovlašćenog uvoznika kod nas. Dakle, ono što nas interesuje je, kakve su obaveze uvoznika vozila u vezi obaveštavanja o postojanju tehničkog problema na automobilu koji može uticati na bezbednost, a koji je proizvođač stavio na uvid javnosti u inostranstvu, ali ne i kod nas? Znamo da je uvoznik imao saznanja o svemu, ali šta je preduzeo povodom toga? O kakvim vrstama odgovornosti možemo pričati ovde, i o čijoj sve odgovornosti? Ali, pre svega, najvažnije je pitanje bezbednosti i vremena reagovanja, u cilju opšte bezbednosti svih.
Inače, sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje se sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi. Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti).
1. Mora li vozilo biti bezbedno za upotrebu?
Bez svake sumnje. Vozila su proizvodi kao sve drugo.
Propsi koji uređuju trgovinu i zaštitu potrošača zahtevaju bezbednost proizvoda. Član 56. Zakona o zaštiti potrošača (“Sl. glasnik RS”, br. 88/2021), kaže da sve roba (proizvodi koji se prodaju) na tržištu mora da bude bezbedna, u skladu sa propisima kojima se uređuje bezbednost proizvoda. Trgovci koji stavljaju robu na tržište, dužni su da ispunjavaju zahteve za bezbednost proizvoda određene posebnim propisima. Najbitnije je da navedeni zakon uvek naglašava da je trgovac dužan da sve navedeno čini u skladu sa propisima o trgovini. A Zakon o trgovini („Sl. glasnik RS“, br. 52/2019) u članu 27. kaže da proizvodi stavljeni na tržište moraju da ispunjavaju uslove opšte bezbednosti i tehničke zahteve, utvrđene ovim zakonom i posebnim propisima.
Prema članu 5. Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda („Sl. glasnik RS“, br. 41/2009 i 77/2019), proizvođač odnosno uvoznik (kada proizvođač nije iz RS) je dužan da na tržište stavlja isključivo bezbedne proizvode. Inače, proizvod mora da ispunjava razumna očekivanja u vezi sa njegovom bezbednošću. Ovde moram dati pojašnjenje, prema definiciji iz ovog zakona, potrošač je fizičko lice kome se proizvod isporučuje ili čini dostupnim i koji upotrebljava proizvod za lične potrebe ili potrebe svog domaćinstva, a drugi korisnik je svako lice kome se proizvod isporučuje ili čini dostupnim i koje upotrebljava, odnosno koristi proizvod za sopstvene potrebe, odnosno za obavljanje svoje delatnosti. Znači, ovde pričamo o obaveštavanju svoh onih koji su kupili ili nameravaju da kupe vozila, za bilo koje potrebe.
2. Ko obaveštava javnost o nebezbednom proizvodu?
Član 10. Zakona o opštoj bezbednosti proizvoda kaže, proizvođač odnosno uvoznik je dužan da pruža potrebne informacije potrošačima i drugim korisnicima koje će im omogućiti da procene rizik koji proizvod može da predstavlja tokom perioda njegove upotrebe koji određuje proizvođač ili razumno predvidljivog perioda upotrebe, ako takav rizik nije očigledan bez odgovarajućeg upozorenja i koje će im omogućiti da preduzmu odgovarajuće mere predostrožnosti u odnosu na takav rizik. Pružanje potrebnih informacija i upozorenja ne oslobađa proizvođača odnosno uvoznika drugih propisanih obaveza i zahteva. Proizvođač odnosno uvoznik je obavezan da blagovremeno izvrši analizu i procenu rizika koje bi mogli da se pojave, upozori potrošače i druge korisnike na procenjene, odnosno utvrđene rizike i preduzme odgovarajuće aktivnosti, ako je to neophodno da bi se izbegao rizik, da povuče proizvod sa tržišta.
Član 11. istog zakon a kaže, distributer (pravno lice, preduzetnik ili fizičko lice koje je uključeno u lanac isporuke) je dužan da isporučuje ili čini dostupnim isključivo proizvode za koje zna ili bi, na osnovu informacija koje poseduje i svog profesionalnog iskustva, trebalo da pretpostavi da su bezbedni, prati i prosleđuje informacije o rizicima koje proizvod može da predstavlja.
Član 12. istog zakona predviđa da ako proizvođač, odnosno distributer, na osnovu raspoloživih informacija i svog profesionalnog znanja i iskustva, zna ili bi trebalo da zna da je proizvod koji je stavio na tržište opasan, dužan je da o tome hitno obavesti nadležni organ u pisanoj formi. Ovde je jako bitno, da ne mora da zna, već da se od njega očekuje da zna.
Dakle, obavezu obaveštavanja nema samo uvoznik vozila, već i svaki uključeni prodavac.
Javnost podataka propisana je članom 13. istog zakona. Pa tako, informacije kojima raspolažu nadležni organi u vezi sa rizikom koje proizvodi predstavljaju po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika dostupne su javnosti u skladu sa uslovima transparentnosti i bez obzira na ograničenja koja nameću aktivnosti praćenja i istraživanja. Javnosti su posebno dostupne informacije o identifikaciji proizvoda, prirodi rizika i preduzetim merama. A tu je pitanje šta ta dostupnost podrazumeva? Objavljivanje na nekom portalu ili i obaveštavanje javnosti mimo toga? Tu je stvar u riziku, ako je opasnost velika i ne pogađa samo pojedince, logika kaže da se mora upozoriti šira javnost.
Obaveza nadležnog isnpektora je da naloži meru povlačenja ili opozivanja proizvoda koji predstavlja ozbiljan rizik, te da preduzima ili preporučuje, odnosno koordinira ili organizuje preduzimanje odgovarajućih aktivnosti i mera u vezi sa rizikom. Važno je reći, nadležni inspektor može da preduzme mere i u slučaju kad ne postoji konačan naučni dokaz u vezi sa rizikom koji proizvod može da predstavlja, bez obzira da li su posledice tog rizika trenutne ili odložene, ali postoji početni, ne do kraja potvrđen rezultat naučnog istraživanja koji ukazuje na ozbiljnost rizika zbog mogućih posedica po zdravlje i bezbednost potrošača i drugih korisnika (načelo predostrožnosti).
3. Da li i potencijalni kupci moraju biti obavešteni?
Posmatrajmo odnos prodavac – kupac. Postoje neka načela i obaveze ugovornih strana propisana Zakonom o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, “Sl. list SRJ”, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO. Ovde su posebno u fokusu vozila koja su prodata kupcima od momenta kada je uvoznik saznao za problem na koji je proizvođač upozorio. Ukratko, prodavca obavezuje sve ono što je rekao kupcu u vezi onog što kupuje, ili nije, a morao je (obaveštavanje o manama). Ovde se otvaraju pitanja naknade eventulane štete koju kupcima vozila mogu pretrpeti, i pravo na raskid ugovora i umanjenje cene. Šteta koju, prodavca obavezuje sve ono što je rekao kupcu ili nije, a morao je, o čemu će biti više reči u „U kakvom su problemu i koja prava imaju kupci nebezbednih vozila?“.
Zakon o zaštiti potrošača, članom 17. zabranjuje nepoštenu poslovnu praksu, pod čim se naročito smatra obmanjujuća poslovna praksa. A prema članu 18. zakona, pod obmanjujućom poslovnom praksom smatra se poslovna praksa trgovca kojom navodi ili preti da navede potrošača da donese ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo, tako što mu daje netačna obaveštenja ili stvaranjem opšteg utiska ili na drugi način, čak i kada su obaveštenja koja daje tačna, dovodi ili preti da dovede prosečnog potrošača u zabludu (pored ostalog) u pogledu prirode i osnovnih obeležja proizvoda (između ostalog rizike, podobnost za upotrebu…) itd.
Iako resorno ministarstvo tvrdi drugačije u svom mišljenju, o kom će biti još reči, ovde postoji problem i sa oglašavanjem. Jer, prodavac reklamira bezbedan proizvod, iako zna da to nije u potpunosti tačno, i daje ponudu kupcu.
Zakon o oglašavanju (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016 i 52/2019-dr.zakon) u članu 11. kaže da je obmanjujuće oglašavanje zabranjeno, što bi bilo svako oglašavanje koje na bilo koji način, uključujući način prikazivanja, obmanjuje ili je verovatno da će obmanuti primaoce oglasne poruke, koje zbog takve obmanjujuće prirode može da utiče na njihovo ekonomsko ponašanje ili koje zbog toga škodi ili je verovatno da će naškoditi konkurentu oglašivača. Prilikom utvrđivanja da li je određeno oglašavanje obmanjujuće uzimaju se u obzir sve njegove karakteristike.
Dakle, da rezimiramo, u svim propisima koje analiziram, fokus je na nedvosmislenom, nesumnjivom, čitkom i lako uočljivom isticanju nekih informacija na način koji po objektivnim merilima ne može dovesti nekog prosečnog kupca u zabludu. Ako potencijalni kupci nisu upoznati, postoji nekoliko spornih stvari.
4. Ko je nadležan za kontrolu?
Za postupanje suprotno navednim pravilima, predviđen su kazne, o čemu će biti više reči u „Da li se čine kaznena dela nedavanjem informacija o problemu sa proizvodom?“.
Prema Zakonu o tržišnom nadzoru („Sl. glasnik RS“, broj 92/2011) za kontrolu motornih i priključnih vozila, opreme i delova za ta vozila kao proizvoda, u smislu bebednosti istih, nadležno je ministarstvo koje se bavi trgovinom – sektor tržišne isnpekcije, te Agencija za bezbednost saobraćaja sa aspekta rizika iz njenog delokruga (bezbedno učešće u saobraćaju i homologacija vozila).
Radakcija popuarnog časopisa koji se bavi saobraćajem i automobilizmom (za koju takođe radim) pokušala je da na problem ukaže nadležnim organima, kojima su najpre dali informacije i postavili pitanja kao novinari, na šta su upućeni na plaćanje naknade te da zvanično zatraže mišljenje. Kao da su oni u problemu a ne građani i uvoznik, odnosno prodavci vozila. A kad su predali uredan zahtev na pisarnici, mišljenje je izdato posle skoro mesec dana (što je krajnji zakonski rok za odgovor), a dostaljeno čitava dva meseca nakon izdavanja, što je u stvari trenutak kada se može upoznati sa njegovom sadržinom. U odgovoru nadležnog ministarstva navedena su neka opšta mesta ali ne postoji pravi odgovor na postavljena pitanja. A nešto je čini se tu i pogrešno rečeno. Dakle, kad se uzme u obzir protek vremena, i izostanak pravog odgovora, pitam se, zašto uopšte tražiti mišljenje?
Jedina korist od obraćanja nadležnim organima jeste potvrda da je uvoznik istima prijavio problem (što znači da zna za isti) i da obaveštenje o opozivu vozila stoji na web portalu koji tome služi (NEPRO Plus). Kao razlog opoziva stoji rizik od povreda. Znači, pričamo o nečemu veoma ozbiljnom. Inače, kad se malo pretražuje navedi portal, vidi se da isti brenodovi vozila ali i mnogi drugi opozivaju razne modele, zbog raznih rizika (npr. od požara). A javnost kod nas o tome nema nikakva saznanja. Jer, ko pretražuje zvanične portale da bi se obavestio o nečemu? Takva obaveza ne postoji. S druge strane, ko ovde prati inostrane medije?
Zato se postavlja pitanje, da li je obaveštavanjem nadležnog organa i pozivanjem kupca da u nekom treutku dođe na servis, sve rešeno?
5. Umesto zaključka
Problem o kome pričam ide u nekoliko pravaca. A pošto je reč o problemu sa kočionim sistemom, ovde je moglo doći čak i do povlačenja vozila sa tržišta i isključenja iz saobraćaja sve do otklanjanja problemana na svim proizvedenim primercima.
U ovom tekstu sam objasnio o čemu je reč, odnosno šta je bio konkretan povod za ovaj i povezane komentare, te pojasnio osnovne postavke u vezi bezbednosti proizvoda, ko je u obavezi da obavesti javnost o nebezbednom proizvodu, te ko je nadležan za postupanje.
Potencijalnim nevoljama kupaca vozila sa problematičnim sistemom i njihovim pravima pozabavio sam se u „U kakvom su problemu i koja prava imaju kupci nebezbednih vozila?“.
A odgovor na pitanja, da li su i koja kaznena dela su učinjena, dao sam u komentaru „Da li se čine kaznena dela nedavanjem informacija o problemu sa proizvodom?“.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.