U presudi Evropskog suda za ljudska prava Fenech i protiv Malte po predstavci br. 9077/18 od 22. februara 2022. godine (objavljena 22. marta 2022. na HUDOC) ovaj sud zauzima stav u vezi sa dokazivanjem odgovornosti države za potencijalnu infekciju Covid-19.
U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je sledeće:
Podnosilac predstavke je uhapšen i od 30. novembra 2019. godine nalazi se u pritvoru u Kazneno-popravnom domu Corradino (CCF), Paola, pod optužbom za promovisanje, organizovanje ili finansiranje organizacije u cilju izvršenja krivičnog dela i saučesništvo u ubistvu. Podnosilac predstavke se žalio na uslove njegovog pritvora i da vlasti nisu preduzele adekvatne mere da zaštite njegov život i zdravlje s obzirom na njegov ranjiv status – ima jedan bubreg – od potencijalne buduće infekcije Covid-19 u zatvoru.
Podnosilac se pozvao na povredu člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: EKLJP) kojim je zaštićeno pravo na život:
Član 2.
„1. Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom. Niko ne može biti namerno lišen života, sem prilikom izvršenja presude suda kojom je osuđen za zločin za koji je ova kazna predviđena zakonom.
2. Lišenje života se ne smatra protivnim ovom članu ako proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno nužna:
a) radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja;
b) da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito lišenog slobode;
c) prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune.“
Evropski sud za ljudska prava u pogledu primenljivosti člana 2 EKLJP (suštinske pozitivne obaveze) zauzima sledeći stav: S obzirom na brojke širom sveta o potvrđenim slučajevima Covid-19 i smrti prijavljenih SZO, i bez umanjivanja ozbiljnosti ovog ponekad smrtonosnog virusa, Sud nije mogao da smatra da pojedinci bili žrtva navodne povrede člana 2, a da nisu dokazali da su u njihovim sopstvenim okolnostima dela ili propusti države doveli ili mogli da dovedu njihov život u stvarnu i neposrednu opasnost. U sadašnjosti više od godinu i po dana od početka pandemije, podnosilac predstavke nije bio zaražen i vakcinacija mu je stavljena na raspolaganje već u aprilu 2021. godine, iako nije poznato da li je iskoristio ovu priliku.
U svakom slučaju, čak i ako bi se zarazio Covid-19, osim izveštaja hirurga konsultanta na početku pandemije, on nije pružio nijednu studiju ili relevantan materijal koji bi dao jasnu sliku o šansama da bi muškarac njegovih godina (ranih četrdesetih), bez bubrega, sigurno ili vrlo verovatno bi umro od bolesti, da je zaražen (pre ili posle vakcinacije). Stoga, Sud nije mogao da spekuliše da li bi njegovo stanje u takvom slučaju bilo opasne po život, što bi dovelo do primenljivosti člana 2.
Shodno tome, iako se primenljivost člana 2 EKLJP u određenim slučajevima vezanim za Covid-19 nije mogla isključiti, u okolnostima ovog slučaja, ova odredba nije bila primenljiva.
Dakle, možemo zaključiti da je stav Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa dokazivanje odgovornosti države za potencijalnu infekciju Covid-19 sledeći:
Da bi pojedinci koji tvrde da su bili žrtve povrede odredaba Evropske konvecije koje regulišu pravo na život, zbog nepreduzimanja adekvatnih mera zaštite njihovih života i zdravlja od potencijalne infekcije Covid-19, moraju dokazati da su dela ili propusti države doveli ili mogli da dovedu njihov život u stvarnu i neposrednu opasnost, a naročito kada nisu bili zaraženi i vakcinacija im je stavljena na raspolaganje.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com, a presuda iz časopisa “Advokatska kancelarija”, broj 93, maj 2022. (online izdanje).
NAPOMENE:
Nezvanični prevod pravnog sažetka i dela obrazloženja presude.
Naveden je datum donošenja, a ne konačnosti presude. U trenutku objavljivanja ovog teksta ova presuda još nije bila konačna.
