Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li se neko može uvrediti uopštenim komentarom na društvenoj mreži?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 118, jun 2024. god. U komentaru „SLAPP tužba zbog komentara na društvenoj mreži“ sam opisao šta se konkretno desilo i otvorio temu. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Tehničkim nedostacima tužbenog zahteva pozabavio sam se u „Kad se duguje kamata i troškovi postupka po presudi u parničnom postupku?“. Ovde ću se pozabaviti time, da li ima osnova za naknadu štete?
1. Gde leži osnov naknadu štete?
Da bi se oštećenom licu priznalo pravo na novčanu satisfakciju zbog nematerijalne štete, potrebno je postojanje uzročno-posledične veze između događaja – označene štetne radnje i nastanka nematerijalne štete, kao i uverenje suda da okolnosti konkretnog slučaja opravdavaju dosuđivanje novčane satisfakcije oštećenom licu, kako je to lepo u svojoj presudi Gž1 585/2023 od 30. marta 2023. god. objasnio Apelacioni sud u Beogradu.
Moram dodati da naknada nematerijalne štete treba da predstavlja samo satisfakciju za trpljenje oštećenog i ona nije cilj, već sredstvo koje će oštećenom dalji život učiniti podnošljivijim, što VKS kaže u svojoj presudi Rev 4394/2021 od 31. marta 2022. god.
Tužilac je tvrdio da ga je tužena uvredila i zahtevao naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Moram reći, ovo su dve potpuno različite stvari.
Uvreda predstavlja krivično delo, propisano članom 170. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu KZ. Dakle, ako tužilac smatra da ga je tužena uvredila, zašto nije podneo privatnu krivičnu tužbu? Ovo delo se inače goni po takvoj tužbi. A ako je materijalna satisfakcija cilj, mogao je, ako dokaže uvredu, zahtevati obeštećenje (ispostaviti imovinskopravni zahtev) u tom ili posebnom, parničnom postupku.
S druge strane, Zakon o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, u članu 200., predviđa novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu. Pošto je podneo tužbu u parničnom postupku, tužilac izgleda nije razmišljao o zaštiti svoje časti i ugleda, u smislu javnosti, jer nije podneo krivičnu tužbu, već ga je interesovala samo materijalna satisfakcija. I to nije sporno, ako osnov postoji. Jedino, što takva postavka stvari obesmišljava ono što je rečeno u tužbi. Naime, tužilac u tužbi kaže da je ugled mišljenje koje sredina ima o nekom licu i predstavlja objektivnu kategoriju. I to jeste tako. Ali, kako se uzimanjem novca od nekog štiti ugled? Pa, tužilac nije tražio ni da se presuda objavi u sredstvima javnog informnisanja. Kako će javnost (sredina) čije mu je mišljenje toliko bitno saznati za to? Dakle, namera je ovde bila upitna, odnosno ono šta je tužilac želeo postići ovom tužbom. Lično, ovaj postupak smatram zastrašivanjem. Možda grešim, ali sve upućuje na to.
Inače, osnov materijalne odgovornosti propisan je članom 154. ZOO, prema kome, ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. A krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom (član 158. ZOO). Rečeno je vezano za odgovornost za štetu po osnovu krivice (subjektivna odgovornost), što je ono na šta se tužilac ovde pozivao, jer govori o nameri i sl. Ovde nije reč o objektivnoj odgovornost za štetu koja postoji nezavisno od krivice štetnika (kao kod opasnih stvari npr.). Dakle, pretpostavlja se da je štetnik kriv, ali je ova pretpostavka oboriva. Da bi oštećeno lice ostvarilo pravo na naknadu štete potrebno je da dokaže da je pretrpelo štetu i da između nastale štete i štetnikove radnje postoji uzročna veza. Dalje, potrebno je da oštećeni nema obavezu da snosi rizik štete, da mu to ne nameće njegov položaj (finkcija koju obavlja, to što je javna ličnost i sl.). A podsećam, sam tužilac objašnjava ko je (da je bio nosilac javnih funkcija).
A za nosioce javnih funkcija, granice dopuštene kritike šire su od uobičajenih, kako to u svojoj presudi Gž 2776/2015 od 8. juna 2016. god. navodi Apelacioni sud u Novom Sadu.
2. Utiče li krivica ovde na nešto?
Ako pođemo od jedinstvenosti pravnog poretka, kao i da se na štetu primenjuju pravila obligacionog prava, doći ćemo i do toga da, uz ocenu ostalih okolnosti, krivica i te kako igra ulogu i u ovom slučaju.
Pitanja krivice (umišljaj, namera, nepažnja…) nisu detaljno uređena sa ZOO, jer to i nije zakon koji bi to trebalo biti uređeno, ali pošto je pravni poredak jedinstven, uzećemo pravila iz kaznenog zakonodavstva i analogno ih primeniti ovde. Učinilac dela je kriv ako je delo izvršio sa umišljajem ili iz nehata. Nešto je učinjeno sa umišljajem kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica (ovde nastupanje nematerijalne štete), i pristao je na njeno nastupanje. Nešto je učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da usled njegovog činjenja ili nečinjenja može nastupiti zabranjena posledica (ovde nastupanje štete), ali je olako držao da je može sprečiti ili da ona neće nastupiti, ili kad nije bio svestan mogućnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
A krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje. A teret dokazivanja krivice je na tužocu.
S druge strane, postoji ono na šta ukazuje i Apelacioni sud u Beogradu u obrazloženju svoje presude Gž1 56/2013 od 23. januara 2013. god. (citat): „ […] da bi se konstituisala građanskopravna odgovornost za štetu potrebno je da zbog deliktne radnje štetnika nastane šteta […]“. Isti sud u presudi Gž 7885/2012 od 6. decembra 2012. god., kaže i da postupak kojim je šteta izazvana treba da ima karakter delikta, osim ako je u pitanju korišćenje opasnih stvari ili obavljanje opasnih delatnosti.
Znači, da bi odgovornost za štetu izazvanu uvredom postojala, mora se dokazati postojanje delikta.
Šta je delikt? Uzećemo da je delikt u osnovnom značenju protivpravno ponašanje, odosno postupanje protiv zakona (prestup zločin, eskces, prekršaj), odosno svaka kažnjiva radnja. U užem značenju delikt je pojam koji se odnosi na sva postupanja koja imaju karakter kažnjive radnje a posebno na prekršaje, privredne prestupe i krivična dela. Po širem shvatanju u delikte se uključuju i neprilagođena i asocijalna ponašanja. U smislu naknade štete to je protivpravno štetno ponašanje (kojim je izazvana neka šteta).
Ako je reč o deliktu, zašto tužilac nije podneo privatnu krivičnu tužbu? Time bi sve bilo nedvosmisleno i jasno.
Možda zato što za postojanje uvrede, sudovi smatraju da mora postojati namera omalovažavanja. Koju opet tužilac mora da dokaže. To recimo kaže VKS u presudi Kzz 570/2023 od 29. juna 2023. god., te ranije u presudi Kzz 394/2014 od 22. maja 2014. god.
3. Šta je uvreda uopšte?
A u celoj stvari najbitnije je da, iznošenje mišljenja odnosno vrednosnog suda ne predstavlja uvredu, kako to recimo vrlo lepo kaže Osnovni sud u Nišu u presudi 9K 797/2022 od 27. marta 2023. god. U istoj presudi rečeno je da kod uvrede nije od uticaja da li je neko lice neku radnju shvatilo kao povredu svog dostojanstva, već da li određeno ponašanje učinioca, po jednoj objektivnoj oceni, predstavlja povredu dostojanstva drugog lica odnosno njegovo omalovažavanje. Znači, izjava ili ponašanje nekog lica smatraju se uvredljivim, samo kada objektivno znače omalovažavanje i potcenjivanje drugog lica.
Što je sve lepo sažeo Viši sud u Čačku, u presudi KŽ 85/2021 od 22. aprila 2021. god., gde je zaključio da za postojanje uvrede izgovorene reči moraju biti objektivno uvredljive, da mora postojati umišljaj da se neko uvredi, te ako navedeni postupci nisu učinjeni radi omalovažavanja niti u nameri da se povredi čast i ugled, već u drugom cilju, isključena je protivpravnost koja je jedna od opštih elemenata krivičnog dela, što će reći da onda nema ni krivičnog dela.
Opet pitam, čime se u komentaru o primerenoj kazni za nekog bezimenog ko tuče žensku osobu vređa tužilac imenom i prezimenom? Gde je direktnost, odnosno lični odnos kod ove „uvrede“?
Znači, tek kad tužilac, po objektivnim kriterijumima, dokaže da je uvreda zaista učinjena i krivicu učinioca za istu, možemo pričati o šteti.
Prema članu 155. ZOO, pored umanjenja nečije imovine (obična šteta) i sprečavanja njenog povećanja (izmakla korist), šteta je i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).
I onda dolazimo do drugog zahteva, da tužilac dokaže da je zbog onog što je neko učinio (uz postojanje krivice) pretrpeo štetu (da dokaže uzročno-posledičnu vezu).
Ovde moram istaći da, prema stavu 2. člana 200. ZOO, prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud mora voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Jer, članom 13. ZOO, propisana je zabrana zloupotrebe prava, odnosno zabranjeno je vršenje prava iz obligacionih odnosa protivno cilju zbog koga je ono zakonom ustanovljeno ili priznato. Što će reći, nije dozvoljeno podnositi tužbu kada ne postoji osnov za istu, u cilju pritiska, „pretnje“, zastrašivanja, da bi se neko na nešto prinudio i sl. A konkretna tužba je imala takav karakter, jer njen cilj očito nije neka satisfakcija (objašnjeno napred), već da se spreči bilo kakvo komentarisanje postupaka tužioca u javnosti.
Zato je sudu predloženo da odbije tužbeni zahtev kao neosnovan.
4. Umesto zaključka
Kad se pročitaju svi povezani komentari biće jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas (tačnije, šta čine pojedinci kod nas), odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
