Povod za pisanje ovog teksta je najava sindikata u prosveti o obustavi rada na čitav dan i protestu ispred nadležnih institucija.
Odmah na početku skrećemo pažnju da protest nije štrajk, odnosno da protest kao način borbe za ostvarivanje prava iz radnog odnosa ne poznaje ni sam Zakon o štrajku (“Sl. list SRJ”, br. 29/96 i “Sl. glasnik RS”, br. 101/2005 i 103/2012-OUS).
Organizovani protest kao oblik javnog okupljanja regulisan je odredbama Zakona o javnom okupljanju (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016) kojim su propisane i novčane kazne za učesnike tj. za fizička lica kao i organizatore tih javnih okupljanja za pobrojane prekršaje.
Zaposleni u prosveti su slobodni u odabiru načina za ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa.
Štrajk zaposlenih predstavlja osnovni mehanizam odbrane onima koji su na neki način ugroženi, socijalno ili ekonomski, to je pravno uokvireno sredstvo borbe koje zaposleni imaju na raspolaganju za ostvarivanje ili zaštitu prava koje im garantuje radno zakonodavstvo.
Ili, u skladu sa zakonskom definicijom:
„Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada.“ (član 1. stav 1 Zakona o štrajku)
Pravo na štrajk je Ustavom zajemčeno pravo. Ustav Republike Srbije (“Službeni glasnik RS”, broj 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022) u čl. 61. predviđa pravo na štrajk:
„Zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom.
Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti.“
Predmet ove teme je potpuna obustava rada.
Da li je u prosveti moguća potpuna obustava rada kao vid štrajka?
Odgovor je ne.
Naime, kada je u pitanju štrajk zaposlenih u prosveti neophodno je naglasiti da se radi o delatnosti koja spada u delatnost od javnog interesa definisana čl. 9. Zakona o štrajku u kojoj zaposleni mogu ostvariti pravo na štrajk samo ukoliko se ispune i posebni uslovi predviđeni zakonom.
U čl. 9. se pravi razlika između delatnosti od javnog interesa i delatnosti čiji bi prekid rada zbog prirode posla mogao da ugrozi život i zdravlje ljudi ili da nanese štetu velikih razmera, a oblast prosvete je stavom 2 svrstana u ove prve.
Pa tako, u skladu sa čl. 10. Zakona o štrajku, zaposleni u prosveti, kao delatnosti od javnog interesa mogu početi štrajk ukoliko se obezbedi minimum procesa rada.
U skladu sa čl. 10 stav 2 Zakona o štrajku predviđa da minimum procesa rada utvrđuje osnivač, odn. direktor u zavisnosti od toga da li je reč o javnim službama i javnim preduzećima ili drugom poslodavcu.
Što se tiče prosvete, minimum procesa rada je regulisan za osnovno i srednje obrazovanje zasebno, Zakonom o osnovnom obrazovanju i vaspitanju (“Sl. glasnik RS”, broj 55/2013, 101/2017, 27/2018-dr.zakon, 10/2019, 129/2021, 129/2021-dr.zakon i 92/2023) koji u čl. 79. stav 1 i 2 navodi sledeće:
„Nastavnici, odnosno stručni saradnici u školi ostvaruju pravo na štrajk, pod uslovom da obezbede minimum procesa rada škole, u ostvarivanju prava građana od opšteg interesa u osnovnom obrazovanju i vaspitanju.
Minimum procesa rada za nastavnika je izvođenje nastave u trajanju od 30 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda i obavljanje ispita, a za stručnog saradnika i nastavnika u produženom boravku 20 časova rada nedeljno.“
Stavovima 3 i 4 pomenutog člana propisana je posledica odnosno sankcija za nepoštovanje minimuma procesa rada od strane nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika koji ne obezbeđuje minimum procesa rada iz stava 2 ovog člana, i kome se po sprovedenom disciplinskom postupku za navedeno u skladu sa stavom 4 izriče mera prestanka radnog odnosa.
Zakon o srednjem obrazovanju (“Sl. glasnik RS”, broj 55/2013, 101/2017, 27/2018-dr.zakon, 6/2020, 52/2021, 129/2021, 129/2021-dr.zakon i 92/2023) u čl. 92. stav 1 i 2 propisuje:
„Nastavnik, vaspitač i stručni saradnik ostvaruju pravo na štrajk pod uslovom da obezbede minimum procesa rada škole, u ostvarivanju prava građana od opšteg interesa u srednjem obrazovanju i vaspitanju.
Minimum procesa rada za nastavnika je izvođenje nastave u trajanju od 30, odnosno 40 minuta po času u okviru dnevnog rasporeda i obavljanje ispita, a za stručnog saradnika, odnosno vaspitača – 20 časova rada nedeljno.“
Stavovima 3 i 4 pomenutog člana, kao i u slučaju osnovnog obrazovanja, propisana je posledica odnosno sankcija za nepoštovanje minimuma procesa rada od strane nastavnika, vaspitača i stručnog saradnika koji ne obezbeđuje minimum procesa rada iz stava 2 ovog člana, i kome se po sprovedenom disciplinskom postupku za navedeno u skladu sa stavom 4 izriče mera prestanka radnog odnosa.
Pored pomenutih stavova, kako u zakonu koji reguliše osnovno tako i u zakonu koji reguliše srednje obrazovanje i vaspitanje, sam Zakon o štrajku u čl. 20. propisuje novčane kazne za prekršaj :
1) član štrajkačkog odbora i zaposleni koji sprečavaju zaposlene koji ne učestvuju u štrajku da rade (član 7. stav 3);
2) zaposleni koji za vreme štrajka odbije da sarađuje s poslodavcem radi obezbeđivanja minimuma procesa rada u delatnostima predviđenim ovim zakonom ili odbije da izvršava naloge poslodavca (član 10. stav 1. i član 13. stav 2).
Dakle, tačno je precizirano na koji način se u oblasti obrazovanja obezbeđuje minimum procesa rada, te svako postupanje suprotno tome, kao što je npr. potpuna obustava rada predstavlja kršenje zakona i nosi sa sobom određene posledice.
Kada su u pitanju pravne posledice po učesnike štrajka, ovom temom sam se detaljnije bavila u tekstu Moguće pravne posledice po učesnike protesta i štrajka, objavljenom na Pravnom Portalu.
Umesto zaključka
Svako ima pravo da bira način borbe za ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa, ali mora biti svestan posledica koje iz toga proizlaze.
Ključni problem autor teksta vidi u činjenici da niko (ni zaposleni u prosveti, ni sindikati koji se zalažu za prava radnika) nisu reagovali kada je Zakonom o štrajku uvedena obaveza obezbeđivanja minimuma procesa rada u periodu štrajka za zaposlene u prosveti.
Iako je jasno da se glas onih koji skrate časove na 30 minuta i onih koji stvarno potpuno obustave rad “drugačije čuje,” nažalost moraju biti svesni posledica koje proizlaze iz izbora da potpuno obustave rad a to je izričita odredba zakona da direktor pokreće disiciplinski postupak i izriče meru prestanka radnog odnosa, koji ne bi smeo da ima “izbora” u postupanju jer je navedeno zakonom izričito propisano a direktor je taj koji odgovara za zakonistost rada ustanove.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
