Imamo li problem sa biciklistima?

Konkretan povod za pisanje ovog komentara je nešto što se dešava na ulicama naših gradova (Beograda posebno), a u inostranstvu još i više, pogotovo kad je lepo vreme. Naime, svedoci smo da su biciklisti sve više prisutni u saobraćaju. Bicikle voze i deca i odrasli, i domaći državljani i stranci, po ulicama, pešačkim površinama, parkovima, ukratko, svi i svuda. Postoje i firme koje iznajmljuju bicikle. Pojavila su se i udruženja koja propagiraju vožnju bicikla, sve pod parolom uštede, te zaštite životne sredine i zdravog života. Tačno, ako izuzmemo samu nabavku bicikla i njegovo održavanje, upotreba bicikla direktno ne košta ništa (nema izdataka za gorivo), ne zagađuje životnu sredinu a njegov vozač ulaže fizički napor (vežba) dok ga vozi. I složiću se, to jesu prednosti, to jeste dobro i korisno, ali postoji problem, u stvari više njih.

Problemi su što vozači bicikala (u daljem tekstu: biciklisti) uglavnom nemaju nikavu zaštitu i listom ne poštuju pravila saobraćaja. To što nemaju zaštitu je najveći problem po njih same, ali to što voze bicikle svuda pravi problem i ostalima. Policija skoro da ništa ne preduzima povodom navedenog, komunalna milicija (ranije zvana komunalna policija) se ne uključuje, ukratko vlada haos.

A da vožnja bicikla nije baš tako naivna aktivnost, potvrđuje primer Nikija Hejdena (Nicholas Patrick „Nicky“ Hayden – „The Kentucky Kid“), svetskog šampiona Moto GP serije za 2006. god. Govorim o nekome ko je bio majstor vožnje dvotočkaša (najjače i najbrže, „kraljevske“ klase motocikala), a ipak je smrtno stradao rekreativno vozeći bicikl po planinskom putu u Italiji.

Ovde se postavlja par pitanja, kakva su to vozila, kuda smeju da se voze, ko sme da ih vozi…? Ako pitate većinu bicikista, odgovor je svi i svuda i kako žele, jer se tako uobičajilo. A mnogi „stručnjaci“ koje možemo videti i čuti u medijima reći će da vožnja bicikla nije baš najbolje regulisana propisima, da je ponovo potrebno pisati novi zakon. A da li je to baš tako?

Odgovorno tvrdim, aktuelni propisi daju odgovore na sva pitanja u vezi učestvovanja biciklista u saobraćaju. Samo treba znati i razumeti šta u njima piše. Možda način na koji je nešto regulisano aktuelnm propisima nije dobar ili je pak nezadovoljavajući i zaista su potrebne izmene i dopune, ali pravila ipak postoje i moraju se poštovati.

Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Zato se unapred izvinjavam svima koji se prepoznaju u ovim navodima. U pitanju su samo konstatacije i citiranje onoga što su neka lica sama izgovorila, odnosno negde napisala, onoga što stoji u propisima, te postavljanje uopštenih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema i bezbednosti saobraćaja. Jedino to i ništa drugo.

Važno da napomenom, svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (biciklista, vozač npr.).

1.Kakvo vozilo je bicikl?

Pitanja vezana za saobraćaj uređena su Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima (“Sl.  glasnik RS”, broj 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013-OUS, 55/2014, 96/2015-dr.zakon, 9/2016-OUS,  4/2018, 41/2018, 41/2018-dr.zakon, 87/2018 i 23/2019) – u daljem tekstu: ZOBS.

Da prvo definišemo osnovne pojmove. Kretanje vozila i svih drugih učesnika u saobraćaju spada u oblast saobraćaja na putevima, jer tačka 1) stava 1. člana 7. ZOBS kaže, saobraćaj je kretanje vozila i lica na putevima, čije je ponašanje uređeno u cilju njegovog bezbednog i nesmetanog odvijanja.

Daću još neke odrednice i definicije, radi pojašnenja daljih navoda.

Stav 1. člana 7. ZOBS kaže:

• vozilo je sredstvo koje je po konstrukciji, uređajima, sklopovima i opremi namenjeno i osposobljeno za kretanje po putu (tačka 31.);
• bicikl je vozilo sa najmanje dva točka koje se pokreće snagom vozača, odnosno putnika, koja se pomoću pedala ili ručica prenosi na točak, odnosno točkove (tačka 32.);
• učesnik u saobraćaju je lice koje na bilo koji način učestvuje u saobraćaju (tačka 67.);
• vozač je lice koje na putu upravlja vozilom (tačka 68.);
• pešak je lice koje se kreće po putu, odnosno koje po putu sopstvenom snagom vuče ili gura vozilo, ručna kolica, dečje prevozno sredstvo, kolica za nemoćna lica ili lice u dečjem prevoznom sredstvu ili lice u kolicima za nemoćna lica koje pokreće sopstvenom snagom ili snagom motora ili lice koje klizi klizaljkama, skijama, sankama ili se vozi na koturaljkama, skejtbordu i sl. (tačka 69.).

Da prvo vidimo šta je bicikl u smislu gore rečenog?

Generalno govoreći, bicikl je vozilo, koje se pokreće fizičkom snagom. Ali, za razliku od trotineta ili skejtborda, koji se pokreću odgurivanjem, bicikl obavezno ima prenosni mehanizam kojim se fizička snaga pomoću pedala ili ručica prenosi na točkove. Broj točkova (dva ili više) ne menja suštinu bicikla, samo kolokvijalni naziv (tricikl, kvadricikl). Takođe, nebitno je da li ga voze jedno ili dva lica (kao npr. tandem bicikl), te da li ima sedite za prevoz drugog lica. U smislu propisa sva pobrojana vozila su bicikli.  

Ovde ću dati još jednu važnu odrednicu, o mopedu, jer zakonodavac veoma često pravila o vožnji bicikla vezuje za pravila o kretanju ovih vozila. Tačka 34. stava 1. člana 7. ZOBS, kaže, moped je motorno vozilo sa dva točka čija najveća konstruktivna brzina, bez obzira na način prenosa, ne prelazi 45 km/h, pri čemu radna zapremina motora, kada vozilo ima motor sa unutrašnjim sagorevanjem ne prelazi 50 cm³, ili sa motorom čija najveća trajna nominalna snaga ne prelazi 4 kW kada vozilo ima električni pogon.

Inače, trotinetima i mopedima sam se detaljno bavio u tekstu „Šta je problem sa trotinetima na električni pogon?“, objavljenim na Pravnom portalu.

Još jedna važna odrednica, ZOBS nigde ne kaže da na biciklu (a uzred, ni na mopedu odnosno motociklu) mora da se sedi, kao kad definiše putničko vozilo u tački 41) stava 1. člana 7.  te kaže da je to vozilo za prevoz putnika koje ima najviše devet mesta za sedenje uključujući i mesto za sedenje vozača.

Na osnovu ZOBS donet je Pravilnik o podeli motornih i priključnih vozila i tehničkim uslovima za vozila u saobraćaju na putevima („Sl. glasnik RS”, br. 40/2012, 102/2012, 19/2013, 41/2013, 102/2014, 41/2015, 78/2015, 111/2015, 14/2016 i 108/2016 , 7/2017-isp, 63/2017, 45/2018, 70/2018, 95/2018 i 104/2018) – u daljem tektu: Pravilnik. Navedeni pravilnik propisuje podelu vozila, uslove koje moraju da ispunjavaju vozila u saobraćaju na putu u pogledu dimenzija, tehničkih uslova i uređaja, sklopova i opreme i tehničkih normativa, način, vreme posedovanja i korišćenje opreme na vozilu itd.

Prema Pravilniku bicikli spadaju u vozila vrste K – ostala vozila, a sam bicikl je vrsta vozila K2.  Uzgred, moped je vrsta L1.

Međutim, iako Pravilnik uglavnom ponavlja odrednice iz ZOBS u smislu definisanja vrsta vozila, u članu 15. kaže doslovno, vrsta K2  jeste vozilo sa pogonom na mišićnu snagu ljudi i nabraja da su to: bicikl, trotinet, tricikl sa pedalama, kvadricikl sa pedalama, tandem bicikl i dr. Na prvi pogled  postoji  izvesno odstupanje odnosno nesaglasnost sa zakonom, jer videli smo ZOBS za bicikl kaže da to jeste vozilo pokretano fizičkom snagom vozača, ali zahteva da se ta snaga  preko pedala ili ručica prenosi na točkove. Iako ne izgleda tako, odredba Pravilnika, iako malo nespretno sročena, ipak jeste u saglasnosti sa ZOBS, jer daje širu odrednicu, i u vrstu K2 ubraja sva vozila pokretana fizičkom snagom ljudi, bez obzira na način na koji se to čini.

Po Pravilniku nema razlike između bicikla i trotineta bez motora kao vrsta vozila K2, dok ZOBS lice koje vozi ovakav trotinet  tretira kao pešaka, a biciklistu kao vozača.

Nije neuobičajeno kod nas, da podzakonski akt donet na osnovu nekog zakona i kao njegova razrada sadrži odredbe koje su u direktnoj suprotnosti sa istim. Koji su razlozi za to, mogu samo da špekulišem, da li je reč o neznanju, greškama proisteklim iz preuzimanja (prepisivanja) iz inostranih propisa bez usaglašavanja sa domaćim… Kako god, ovde ću podsetiti na jedno od osnovnih pravila pravnog sistema, na hijerarhiju propisa. Šta god bilo propisano podzakonskim aktom (uredbom, prvilnikom, odlukom…), zakon je stariji. I zato ću se držati onoga što predviđa ZOBS.

A navešću i jednu zanimljivost. Pravilnikom je određeno da postoji posebna vrsta vozila K3, sa pogonom na pedale i dodatnim elektromotorom, čija je najveća snaga manja od 0,25 kW i najveća konstruktivna brzina manja od 25 km/h, a koje nije deklarisano ni kao bicikl, a ni kao moped. Iako to nije nigde decidno rečeno, na saobraćaj ovih vozila trebalo bi da se shodno primenjuju pravila  o kretanju bicikala, jer primarni pogon ovih vozila je  na pedale a  elektromotor je dodat kao pomoć.

Sve sreća da bicikli nisu predviđeni kao vrsta vozila koja se registruje, pa ne moraju proći tehnički pregled, niti je za njihovu vožnju potreba vozačka dozvola (što sve postoji ili je postojalo kao pravilo u nekim državama), inače bi bili u ogromnom problemu zbog gore navedenog. Član 268. ZOBS kaže, usaobraćaju na putu mogu da učestvuju samo motorna i priključna vozila za koje je izdata saobraćajna dozvola, registarske tablice i registraciona nalepnica. Kako bicikl nije motorno vozilo (nema motor koji ga pokreće), da bi učestvovao u saobraćaju ne mora biti ni registrovan (upisan u registar MUP, da ima registarsku tablicu i registarsku nalepnicu), što opet znači da ne mora biti tehnički ispravan (ne mora proći redovan godišnji tehnički pregled), a vlasnik ne mora biti osiguran od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima prema Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Sl. glasniku RS“, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013-OUS).  Da li bi sve pobrojano bilo korisno da se uvede i za bicikle kojima se učestvuje u saobraćaju na putu, ostaviću svim koji čitaju ovaj tekst na procenu. Jer biciklom se kreće među ostalim vozilima na putu, biciklom se neko lice može povrediti (ozbiljno)…

2.Gde bicikl sme da se vozi?

Da bi dali odgovor na pitanje iz naslova ovog dela, prvo moramo da vidimo gde se saobraćaj odvija (na kojim površinama)? A tu se vraćamo opet na stav 1. člana 7. ZOBS koji kaže:

• saobraćaj je kretanje vozila i lica na putevima (tačka 1.);
• put je izgrađena, odnosno utvrđena površina koju kao saobraćajnu površinu mogu da koriste svi ili određeni učesnici u saobraćaju, pod uslovima određenim zakonom i drugim propisima (tačka 2.);
• ulica  je javni put u naselju koji saobraćajno povezuje delove naselja (tačka 7.);
• autoput je državni put namenjen isključivo za saobraćaj motocikala, putničkih vozila, teretnih vozila i autobusa, sa ili bez priključnih vozila, sa fizički odvojenim kolovoznim trakama za saobraćaj iz suprotnih smerova, sa najmanje dve saobraćajne trake po smeru i jednom zaustavnom trakom za svaki smer, bez ukrštanja u nivou sa drugim putevima i železničkim ili tramvajskim prugama, sa potpunom kontrolom pristupa, na koji se može uključiti ili isključiti samo određenim i posebno izgrađenim javnim putem i kao takav obeležen propisanim saobraćajnim znakom (tačka 5.);
• motoput je državni put namenjen isključivo za saobraćaj motocikala, putničkih vozila, teretnih vozila i autobusa, sa ili bez priključnih vozila i kao takav obeležen propisanim saobraćajnim znakom (tačka 6.);
• kolovoz je deo puta namenjen prvenstveno za kretanje vozila (tačka 10.);
• biciklistička traka je saobraćajna traka namenjena isključivo za saobraćaj bicikala, mopeda i lakih tricikala (tačka 13.);
• trotoar  je posebno uređen deo puta pored kolovoza namenjen prvenstveno za kretanje pešaka (tačka 21.);
• pešačka staza je put koji je namenjen isključivo za kretanje pešaka (tačka 25.);
• biciklistička staza je put namenjen isključivo za kretanje bicikala (tačka 26.);
• pešačko-biciklistička staza je put namenjen za kretanje pešaka i biciklista (tačka 25.);
• trg je poseban plato namenjen kretanju i okupljanju pešaka koji je definisan urbanističkim planovima i proglašen od strane organa lokalne samouprave (tačka 27.).

Postoje i posebne zone  obeležene odgovarajućom saobraćajnom signalizacijom:

• pešačka zona je deo puta, ulice ili deo naselja koji je prvenstveno namenjen saobraćaju pešaka (član 160. ZOBS);
• zona usporenog saobraćaja vozila je deo puta, ulice ili deo naselja u kome kolovoz koriste pešaci i vozila, gde se vozila smeju kretati brzinom do 10 km/h (član 161. ZOBS);
• zona „30” je deo puta, ulice ili naselja u kojoj je brzina kretanja vozila ograničena do 30 km/h (član 162. ZOBS);
• zona škole je deo puta ili ulice koja se nalazi u neposrednoj blizini škole, u  kojoj je brzina kretanja vozila ograničena na 30 km/h u naselju, a van naselja na 50 km/h, u vremenu od 7,00 do 21,00 sat, osim ako saobraćajnom znakom vreme zabrane nije drugačije određeno (član 163. ZOBS).

Poenta je da su put, ulica, kolovoz, trotoar, staza, saobraćajne zone … saobraćajne površine, a čim su to na njima se primenjuju pravila saobraćaja iz ZOBS.

A kako smo definisali da je bicikl u stvari vozilo, istim (kada se vozi) sme da se kreće po svim javnim putevima, osim autoputa i motoputa, i isključivo po kolovozu.

Dakle, biciklista kada vozi bicikl ne sme da se kreće po trotoaru, pešačkoj stazi, pešačkoj zoni i trgu (iako to svakodnevno viđamo). Ali, može da se kreće u biciklističkoj traci (tamo gde postoji),  biciklističkoj  i pešačko-biciklističkoj stazi, te zoni „30“, zoni usporenog saobraćaja i zoni škole. Ovde govorimo samo o saobraćajnim površinama u užem smislu,  jer, da li sme da se kreće van nabrojanih saobraćajnih površina (po stazi u parku i sl.) zavisi od toga kako su te površine definisane (kao pešačke ili kombinovane staze), odnosno kako je označeno saobraćajnom signalizacijom u njima.

Napred rečeno važi za bicikle koji se upotrebljavaju shodno svojoj nameni, dakle kada se isti voze. Kada se bicikl gura pored sebe, gore pobrojane zabrane kretanja na pešačkim površinama ne važe. Jer, lice koje gura bicikl pored sebe, smatra se pešakom. Dakle, kada se gura pored sebe, za kretanje bicikla važe pravila o kretanju pešaka u saobraćaju, od kojih ću dati pregled najvažnijih.

Pešak ne sme da se kreće i zadržava na kolovozu, osim u posebnim slučajevima,  niti da stupi ili da se kreće po autoputu ili motoputu. Na putu koji ima trotoar ili drugu površinu namenjenu za kretanje pešaka, odnosno površinu pored kolovoza pogodnu za kretanje pešaka, pešak mora da se kreće tim površinama. Na putu koji nema takve površine, pešaci za kretanje mogu koristiti kolovoz u širini od najviše 1 m od ivice kolovoza.

Po kolovozu na putu van naselja, pešak mora da se kreće:

– što bliže levoj ivici kolovoza u smeru kretanja, tako da  ne ometa saobraćaj vozila;

– uz desnu ivicu kolovoza u smeru kretanja samo  izuzetno, kada je takvo kretanje za njega bezbednije (kada naiđe na nepreglednu krivinu, provaliju, usek, odron i sl.), ili  kada gura ručna kolica, bicikl, moped, motocikl, što važi i za osobe u invalidskim kolicima.

Kada se kreću kolovozom pešaci su dužni da se kreću jedan za drugim, osim pešaka koji vodi dete mlađe od sedam godina starosti, koje se drži za ruku na strani bližoj ivici kolovoza.

Prilikom kretanja noću i u uslovima smanjene vidljivosti pešak koji se kreće po kolovozu na javnom putu van naselja, mora biti osvetljen ili  označen reflektujućom materijom.

Dakle,  pešak je i lice koje gura bicikl pored sebe, u kom slučaju, ako ide kolovozom, mora se kretati uz desnu ivicu kolovoza u smeru kretanja.

3.Koje uređaje mora da ima bicikl?

Prema Pravilniku i ZOBS, vozilo koje učestvuje u saobraćaju mora imati ispravne sve uređaje i propisanu opremu. Vozilo i svi uređaji i oprema na vozilu moraju biti homologovani, odnosno ugrađeni prema jednoobraznim tehničkim uslovima, i u skladu sa propisanim standardom. Vozila u saobraćaju na putu ne smeju imati uređaje, sklopove i opremu čija upotreba može ugroziti, ometati ili izazvati zabunu drugog učesnika u saobraćaju. Uređaji koje vozilo mora da ima  zavise od kategorije i vrste  vozila, te se  neću detaljno baviti svim uređajima, već smo onim koje mora imati  bicikl. 

Uređaj za zaustavljanje (kočni sistem) mora da omogući vozaču da na bezbedan, brz i efikasan način progresivno smanjuje brzinu kretanja vozila, ili da zaustavi vozilo bez obzira na brzinu kojom se ono kreće i opterećenje vozila ili da zadrži vozilo u mestu ako je ono već zaustavljeno  na putu sa uzdužnim nagibom.

Pod svetlosnim i svetlosno-signalnim uređajima, odnosno svetlima, podrazumevaju se  uređaji za osvetljavanje puta,  uređaji za označavanje vozila i  uređaji za davanje svetlosnih znakova.

Na biciklima  moraju biti izvedena i pričvršćena:

•  na prednjoj strani vozila jedno ili više simetrično postavljenih svetala za osvetljavanje puta (farovi),
• na zadnjoj strani vozila jedno ili dva simetrično postavljena zadnja poziciona svetla crvene boje.

Glavni farovi moraju da imaju  dugo i  kratko svetlo koji daju svetlost bele boje. Bicikli (i motorna vozila koja ne mogu razviti brzinu kretanja veću od 30 km/h), ne moraju imati duga svetla. Kratko svetlo na biciklu (ili mopedu) mora biti u stanju  da osvetli  deo ravnog puta ne duži od 50 m niti kraći od 10 m.

Stop svetla se postavljaju na zadnjoj strani vozila i daju svetlost crvene boje. Bicikli (i motorna vozila koja na ravnom putu ne mogu razviti brzinu kretanja veću od 25 km/h), ne moraju imati stop svetlo.

Uređaji za davanje zvučnih znakova, kao što su zvonce, truba ili sirena na biciklima i mopedima, moraju biti ugrađeni i izvedeni tako da im jačina zvuka iznosi 75 dB(A).

Da ne širim dalje, bicikl koji učestvuje u saobraćaju na putu obavezno mora da ima sledeće uređaje:

– kočnice  za svaki točak;

– svetlo za osvetljavanje puta na prednjoj strani, podešeno tako da osvetljeni deo ravnog puta nije kraći od 10 m ni duži od 50 m,

– poziciona svetla crvene boje na zadnjoj strani, 

– reflektujuća tela na bočnim stranicama točkova, koja reflektuju svetlost bele ili žute boje,

– uređaj za davanje zvučnih znakova (zvonce, trubu ili sirenu)  jačine zvuka 75 dB(A).

4.Ko sme da vozi bicikl?

Opet da napomenem, ovde govorimo o upravljanju biciklom u saobraćaju i na saobraćajnm površinama, i ne zanima nas rekreativna vožnja bicikla van saobraćajnih površina,

U smislu ZOBS vozač je lice (osoba) koje u saobraćaju na putu upravlja vozilom. Smatra se da vozač upravlja vozilom u saobraćaju kada je pokrenuo vozilo sa mesta na putu. Ovde ću navesti samo neka pravila iz ZOBS, koja su od značaja za ovu temu.

Prema ZOBS, vozač je dužan da vozilom u saobraćaju upravlja savesno i na propisan način. Vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu kad mu je odlukom nadležnog organa zabranjeno upravljanje i kada je isključen iz saobraćaja. Motornim vozilom može samostalno da upravlja vozač koji ispunjava propisane uslove (starosne, zdravstvene…) i ima važeću vozačku dozvolu za upravljanje vozilom one kategorije kojim upravlja, izdatu od nadležnog organa Republike Srbije (MUP). Vozačka dozvola je javna isprava koju izdaje nadležni organ, kojom se nekom licu daje pravo da u saobraćaju na putu upravlja vozilom određene kategorije na određeno vreme. Kada upravlja motornim vozilom vozač mora imati kod sebe važeću vozačku dozvolu koju je dužan da pokaže na zahtev ovlašćenog lica. Izdavanje i ostala važna pitanja u vezi vozačkih dozvola uređeni su Pravilnikom o vozačkim dozvolama  („Sl. glasnik RS”, br. 73/2010, 20/2019 i 43/2019).

Kako bicikl nije motorno vozilo, za upravljanje istim nije potrebna vozačka dozvola, niti takva dozvola u Republici Srbiji postoji. A recimo za upravljanje mopedom potreba je vozačka dozvola kategorije AM, ili dozvola druge kategorije (A,  A1, A2) koja daje pravo na upravljanje vozolom kateogroije AM, o čemu se takođe može čitati u tekstu  „Šta je problem sa trotinetima na električni pogon?“.

Starosni uslovi za upravljanje biciklom u saobraćaju takođe su propisani ZOBS. Biciklom u saobraćaju može upravljati:

– dete sa navršenih 12 godina na javnim putevima, osim autoputa i motoputa;

– dete sa navršenih 9 godina: u pešačkoj zoni, zoni usporenog saobraćaja, zoni „30”, zoni škole i nekategorisanom putu;

– dete mlađe od 9 godina ako je pod nadzorom osobe starije od 16 godina: u pešačkoj zoni i zoni usporenog saobraćaja.

Vidimo da i deca praktično mogu da učestvuju u saobraćaju vozeći bicikl, zajedno sa ostalim učesnicima i među drugim vozilima. Ovde ću postaviti pitanje, da li je mudro dozvoliti licu koje zvanično ne poznaje pravila saobraćaja (nema vozačku dozvolu, nije prošlo nikakvu zvaničnu proveru znanja) i potpuno je neodgovorno u smislu zakona da učestvuje u istom?

Inače, lice koje nije navršilo 14 godina smatra se detetom u smislu propisa, i ne odgovora  ni za prekršaje ni za krivična dela.  Jer, Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016 i 98/2016-OUS) u članu 71. izričito propisuje da se prema maloletniku koji u vreme kada je učinio prekršaj nije navršio 14 godina (dete) ne može voditi prekršajni postupak, a da se za prekršaj koji učini dete kažnjavaju roditelji, usvojitelj, staratelj odnosno hranitelj deteta ukoliko je prekršaj rezultat propuštanja dužnog nadzora tih lica nad detetom, a ova lica su bila u mogućnosti da takav nadzor vrše (član 72. istog zakona).  S druge strane Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica(„Sl. glasnik RS“, br. 85/2005),  u članu 2. kaže da se  licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela, nije navršilo četrnaest godina, ne mogu izreći krivične sankcije ni primeniti druge mere.

5. Koja su pravila još važna za vožnju bicikla?

Ovde ću podsetiti samo na najvažnija pravila u vezi upravljanja biciklima.

Biciklisti moraju da se kreću biciklističkom stazom ili trakom, ukoliko postoje. Ako ne postoji posebna staza ili traka za vožnju bicikla, vozač bicikla sme da koristi kolovoz u širini od najviše 1 m od desne ivice kolovoza.

Na putu u naselju sa gde postoje najmanje dve saobraćajne trake za isti smer, biciklista mora uvek da se kreće saobraćajnom trakom koja se nalazi uz desnu ivicu kolovoza, osim na delu puta ispred raskrsnice ili drugog mesta na kome skreće ulevo, odnosno kada vrši preticanje ili obilaženje. Ukoliko na putu postoji biciklistička traka, biciklista mora da se kreće desnom biciklističkom trakom u odnosu na smer kretanja saobraćaja.  Na biciklističkim stazama za saobraćaj u oba smera vozila, biciklista mora da se kreće desnom stranom u smeru kretanja vozila. Ukoliko na putu postoji biciklistička traka, biciklista mora da se kreće desnom biciklističkom trakom u odnosu na smer kretanja saobraćaja.  Na biciklističkim stazama za saobraćaj u oba smera vozila, biciklista mora da se kreće desnom stranom u smeru kretanja vozila. Biciklista nikako ne sme da se kreće po autoputu ili motoputu.

Kada biciklista ne vozi već bicikl gura pored sebe, smatra se pešakom, u kom slučaju je dužan da se kreće uz desnu ivicu kolovoza u smeru kretanja.

Pri skretanju ili promeni pravaca biciklista mora da daje odgovarajući znak rukom. I tu dolazimo do još jedne zanimljivosti. Nigde nije propisano (ni u zakonu ni u podzakonskom aktu) kako se daje taj znak rukom, samo da mora biti „odgovarajući“. Nekako se prosto podrazumeva da svi znaju koji su to znaci. Ali, u nekim državama to jeste uređeno propisom (u Sjedinjenim Američkim državama npr.), i zato ću dati primer kako izgledaju ti znakovi. Napomena, slike predstavljaju bicikliste gledano od pozadi.

Inače, upravljanje vozilom je veoma zahtevna i komplikovana aktivnost, jer vozač mora izvoditi tehničke radnje upravljanja vozilom (polazak, zaustavljanje, usporavanje, skretanje itd.) istovremeno sa osmatranjem puta i praćenjem ponašanja drugih učesnika, uočavanjem opasnosti na putu, te postupati u skladu  sa  saobraćajnom signalizacijom.

Na bezbednost saobraćaja veliki uticaj imaju ispravnost  vozila, osobine puta, mikroklimatski uslovi itd.  Ali presudnu ulogu imaju karakteristike samog vozača, odnosno  njegove psihofizičke sposobnosti, zdravstveno stanje, znanje i iskustvo, navike, temperament, itd. Na psihofizičke sposobnosti vozača najviše utiču upotreba  alkohola i psihoaktivnih supstanci (droge ili lekovi), akutne ili hronične bolesti, zamor, monotonija, nedostatak sna, nepovoljna mikroklima (vrućina, hladnoća, velika vlažnost vazduha), buka, vibracije, nepravilna ishrana, žeđ, zagađenost vazduha, pušenje i sl. Navedeno utiče na koncentraciju vozača, njegovu pažnju i sposobnost rasuđivanja, te odlaže  vreme reakcije odnosno postupanja,  što može dovesti do nezgode. Neki od ovih faktora mogu se otkloniti određenim postupanjem (npr. odmorom).

Vozač generalno ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju, niti da otpočne sa upravljanjem  ako nije sposoban da bezbedno upravlja vozilom (umoran, bolestan,  psihički rastrojen i sl.) ili ako je pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Po ZOBS, vozač mopeda u organizmu ne sme uopšte da ima psihoaktivne supstance ili alkohol, ili da pokazuje znake poremećaja, koje su posledica konzumiranja istih. Dakle, za vozače mopeda važi nulta tolerancija na alkohol i narkotike. Po članu 280. ZOBS radi utvrđivanja prisustva alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu, policijski službenik može vozača motornog vozila, što če reći i mopeda, da podvrgne ispitivanju pomoću odgovarajućih sredstava (alkometar, droga test i dr.).

I tu dolazimo do pitanja upotrebe alkohola i psihoaktivnih supstanci od strane vozača bicikla. Ako važi za vozača mopeda trebalo bi da važi i za vozača bicikla. Ali, po ZOBS ova pitanja su diskutabilna, ZOBS nigde decidno ne kaže da li sam vozač bicikla  sme biti pod takvim uticajem,  čime sam se posebno bavio  u tekstu „Da li biciklista sme da bude pod uticajem alkohola?“ koji je objavljen i na Pravnom portalu.

Inače, u ZOBS postoji još nekoliko paradoksa. Član 184. ZOBS kaže da je vozač dužan da prilikom upravljanja vozilom na putu koristi pomagala (naočare i sl.) koja su upisana u vozačku dozvolu, na osnovu nalaza i mišljenja o zdravstvenoj sposobnosti. Ali, za upravljanje biciklom nije potrebna vozačka dozvola, a ZOBS ništa ne propisuje posebno za bicikliste. Da li to zakonodavac pretpostavlja da biciklisti bolje vide od ostlih vozača vozila?

Dalje, jedan od većih problema (po meni) je što kod nas za bicikliste nije propisana zaštitna oprema kao u nekim državama. A da li su biciklisti manje izloženi od vozača i putnika motocikla, mopeda, tricikla i četvorocikla, koji prema članu 91. ZOBS, moraju za vreme vožnje nositi na glavi zakopčanu homologovanu zaštitnu kacigu?

Isti član (91.) kaže i da vozač bicikla ne sme da prevozi lice koje je pod uticajem alkohola, odnosno psihoaktivnih supstanci ili iz drugih razloga nije sposobno da upravlja svojim postupcima. Kada smo već pomenuli prevoz drugih lica, ZOBS u članu 118. decidno kaže  da vozač bicikla stariji od 18 godina može na biciklu prevoziti dete do osam godina starosti, ako je na biciklu ugrađeno posebno sedište, prilagođeno veličini deteta i čvrsto spojeno sa biciklom.

Vozač mora da upravlja vozilom na način kojim se ne umanjuje stabilnost vozila i ne gubi upravljivost, pri čemu svi točkovi vozila, u normalnim uslovima, moraju biti u kontaktu sa podlogom (član 32. ZOBS).

Po članu 90. ZOBS), vozač bicikla (ali i mopeda, motocikla, tricikla, četvorocikla) pri upravljanju vozilom naročito, ne sme da:

1) ispušta upravljač iz ruku,

2) sklanja noge sa oslonca za noge, osim u slučaju oslanjanja kada vozilo nije u pokretu,

3) se pridržava za drugo vozilo,

4) vodi, vuče ili potiskuje druga vozila, odnosno životinje,

5) dopusti da vozilo kojim upravlja bude vučeno ili potiskivano,

6) prevozi predmete koji mogu da ga ometaju tokom upravljanja,

7) upotrebljava na oba uva slušalice za audio uređaje (a što je veoma čest slučaj).

Biciklista ne sme da se kreće biciklističkom stazom brzinom većom od 35 km/h.

Kada su u grupi, biciklisti su dužni da se kreću jedan za drugim.

Bicikl u saobraćaju na putu može da ima priključno vozilo sa dva točka namenjeno za prevoz tereta u kom ne smeju da se prevoze putnici.  Priključno vozilo ne sme biti šire od 1 m, ne sme ometati  stabilnost bicikla, a na zadnjoj levoj strani mora imati trouglasti katadiopter crvene boje.

Prilikom kretanja noću i u uslovima smanjene vidljivosti   bicikl mora da ima upaljeno jedno belo svetlo na prednjoj strani i jedno crveno svetlo na zadnjoj strani.

I naravno, za vozače bicikla važe sva druga saobraćajna pravila (za skretanje, uključvanje, prestrojavanje, prvenstvo prolaza, polukružno okretanje, preticanje i obilaženje,  obaveze prema pešacima…).  Aprostrofiraću poštavanje saobraćajne signalizacije (pogotovo svetlosne – svetla na semaforu), pošto je to trenutno najproblematičnije (i najopasnije) po mom mišljenju.  

6.Ko je nadležan za kontrolu i kažnjavanje biciklista?

Kontrola vozila i vozača spada u oblast saobraćaja na putevima. A prema članu 2. ZOBS, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja na putevima vrši MUP – Uprava saobraćajne policije i područne policijske uprave (u daljem tekstu: saobraćajna policija). Izuzetno, kontrolu i neposredno regulisanje saobraćaja vojnih vozila na putevima mogu da vrše i nadležni vojni organi. Neposredno regulisanje saobraćaja u zoni škole mogu vršiti školske saobraćajne patrole i saobraćajne patrole građana, a na delu puta na kome se izvode radovi neposredno regulisanje saobraćaja mogu vršiti i lica zaposlena kod izvođača radova. Sva druga lica (uključujući inapredpobrojana) koja nisu saobraćajna policija saobraćajne prekršaje jedino mogu da prijave saobraćajnoj policiji a ne i da kažnjavaju ili pokreću postupke za iste.

Komunalna milicija nije nadležna za saobraćaj, što sam detaljno obrazložio u više tekstova objavljenih na Pravnom portalu (Da li će milicija efikasnije održavati komunalni red od policije?, Nadležnost komunalne policije u vezi parkiranja i zaustavljanja vozila, Nadležnost komunalne policije u vezi saobraćajnih prekršaja, Nadležnost lokalne samouprave da propisuje saobraćajne prekršaje...), tako da se neću baviti ovom službom.

U cilju kontrole i regulisanja saobraćaja na putevima, saobraćajnoj policiji su data posebna ovlašćenja, da preduzimaju posebne mere (član 278. ZOBS), i posebne nadležnosti u prekršajnom postupku (čl. 314, 314a ZOBS), da podnose zahteve za pokretanje prekršajnog postupka nadležnom organu ili da izriču kazne za prekršaje iz svoje nadležnosti izdavanjem prekršajnog naloga.

Definicija bicikla kao  vozila a njihovih vozača kao učesnika u saobraćaju, direktno određuje sva pitanja, pa i pitanje nadležnosti.  Ukratko, da zaključim, za kontrolu biciklista  i kažnjavanje prekršajnim nalogom,te pokretanje prekršajnih postupaka pred sudom (podnošenje zahteva), nadležna je saobraćajna policija.

7.Umesto zaključka

Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub?  Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje?  Ne bih da se ponavljam,  neke zaključke sam dao u tekstu „Šta je problem sa trotinetima na električni pogon?“.

A nadležnima (saobraćajnoj policiji) upućujem još jedan apel, počnite konačno da radite svoj posao, nemojte dozvoliti da još neko bude ozbiljno povređen ili izgubi život.  Nije sporno da se bicikli rekreativno voze van saobraćajnih  površina gde je to moguće, čak ni da biciklisti koriste “prečice”, da prolaze kuda god mogu, ali to moraju raditi poštujući pravila saobraćaja. Dakle, po kolovozu i drugim površinama namenjenim za saobraćaj bicikala, isti se moraju voziti u skladu sa pravilima saobraćaja, a po ostalim površinama moraju se gurati pored sebe.  Podsećam, i kretanje pešaka po trotoaru je saobraćaj, i tu važe pravila saobraćaja, te sve zabrane, a jedan od većih problema (po meni) jeste vožnja bicikla po trotoaru i pešačkim zonama.

Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz programa “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a