Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Da li se neko može uvrediti uopštenim komentarom na društvenoj mreži?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 118, jun 2024. god. U komentaru „SLAPP tužba zbog komentara na društvenoj mreži“ sam opisao šta se konkretno desilo i otvorio temu. Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
U tekstu „Ima li osnova za naknadu štete kod uopštenog komentara na društvenoj mreži?“ sa razmatrao sam osnov za naknadu štete, šta je to uvreda uopšte i utiče li krivica na nešto, odnosno zašto je konkretni tužbeni zahtev bio neosnovan.
Ovde ću se pozabaviti tehničkim nedostacima tužbenog zahteva.
Kao što sam već naveo u tekstu „SLAPP tužba zbog komentara na društvenoj mreži“, tužilac je predložio donošenje presude, kojom se dosuđuje neki iznos na ime nematerijalne štete, sa pripadajućom zateznom kamatom na (citat): „prednji iznos“, počev od dana presuđenja kao dana pada u docnju, pa do konačne isplate, sve u roku od 8 dana. A tražio je i troškove parničnog postupka, i to: za sastav tužbe po „AT“, taksu na tužbupo odmerenju suda, svako održano i neodržano ročište po „AT“ i veštačenje po odmerenju suda.
Traženi iznos naknade štete neću komentarisati, jer potraživati bilo koju sumu u konkretnom slučaju je bilo neosnovano, što je obrazloženo u komentaru „Ima li osnova za naknadu štete kod uopštenog komentara na društvenoj mreži?“.
1. Kad se duguje kamata?
U vezi kamate koja je zahtevana na (citati) „prednji iznos“ i to „počev od dana presuđenja kao dana pada u docnju“, moram malo više obrazložiti. Najpre konstatacija, iznos ne može biti „prednji“ niti „zadnji“, jer ne pričamo o pozicijama u prostoru, već „naveden“ ili „označen“ ili „zahtevan“ i sl. Nebitno.
Kad se označi neki rok (8 dana u ovom slučaju) za izvršenje neke činidbe, obično se navede od kog dana počinje da teče taj rok. Jer, u docnju se može doći tek (i jedino) kada protekne taj rok a obaveza ostane neizvršena. A da bi znali kad je rok istekao moramo znati kad je počeo. Prosto.
Pravo na zateznu kamatu propisano je stavom 1. člana 277. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989 -USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, koji glasi:
„Dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.“.
Sama stopa zatezne kamate (način obračun i druga pitanja) utvrđuju se posebnim zakonom, što je danas Zakon o zateznoj kamati („Sl. glasnik RS“, broj 119/2012), koji predviđa da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom (što je predvideo i ZOO). I daje formulu po kojoj se obračun vrši.
Kao ključno postavlja se pitanje, od kog trenutka se računa (teče) zatezna kamata? Navedeni zakoni početak računanja (toka) zatezne kamate vezuju za trenutak padanja dužnika u docnju.
A kad dužnik dolazi u docnju ZOO definiše u članu 324. koji glasi (citat):
„(1) Dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje.
(2) Ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze.“.
Čime se može odrediti rok za ispunjenje obaveze u slučaju tužbe za naknadu nematerijalne štete? Presudom jedino. Znači, taj rok mora biti dat u presudi.
Drugo ključno pitanje je kada dospeva obaveza za koju računamo zateznu kamatu? Piatanje dospelosti neću razamtrati, ovde, jer sam se time već više puta pisao, npr. u „Računanje zatezne kamate na dosuđeni iznos materijalne štete“. Podsetiću samo da dospelost neke obaveze podrazumeva da se može zahtevati njeno plaćanje, i preduzeti prinudna naplata po proteku roka za izmirenje iste.
ZOO u članu 186. precizira, da se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete. I ta odredba je jasna. Ali, ovde ne govorimo dospelosti obaveze naknade štete po redovnom toku stvari kao kod materijalne štete koja nastaje u određenom trenutku. Ovde je reč o dospelosti iznosa štete utvrđenog sudskom odlukom. I tu dolazimo do pravog problema, jer u praksi (a sada i teoriji zbog dešavanja u praksi) sporno je kada dospeva odbaveza utvrđena sudskom odlukom, o čemu sam takođe pisao u „Računanje zatezne kamate na dosuđeni iznos materijalne štete“.
Da se vratimo na problem nastanka obaveze po presudi. Pošto se u tužbi pominje prinudno izvršenje, to podrazumeva da je presuda pravosnažna i izvršna. Inače, nije slučajna greška i zato ne zamerite što upotrebljavam termin „pravosnažnost“ a ne „pravnosnažnost“, kako je moderno poslednjih godina. Objašnjenje postoji, ali se time neću baviti ovde. Obaveza iz presude po logici stvari ne može postojati pre pravosnažnosti presude, jer se pre tog momenta ne zna šta će sud konačno odlučiti. O pravosnažnosti i izvršnosti presude sam takođe pisao u „Računanje zatezne kamate na dosuđeni iznos materijalne štete“, tako da ni to neću ponavljati ovde.
Dakle, da bi se sudska odluka – presuda mogla sprovesti u izvršnom postupku postebno je da je ista pravosnažna i izvršna, jer izvršnost nekog akta podrazumeva da se on može sprovesti prinudno u izvršnom postupku. Prema članu 43. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 106/2015, 106/2016-aut. tumačenje, 113/2017-aut. tumačenje, 54/2019, 9/2020-aut. tumačenje i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tesktu: ZIO, pravosnažna odluka postaje izvršna od dana dostavljanja, ako za izvršenje ne postoje zakonske smetnje i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze. ZIO u članu 47. kaže i da ako u izvršnoj ispravi nije određen rok za dobrovoljno ispunjenje obaveze, on iznosi 8 dana od dostavljanja izvršne isprave izvršnom dužniku.
Da zaključim. Prema onome što piše u zakonu, zatezna kamata na dosuđeni iznos nematerijalne štete bi mogla biti zahtevana tek od narednog dana po isteku 15 dana od dana dostavljanja pravosnažne presude tuženoj, nikako ranije. Odakle tužiocu rok od 8 dana koji počinje od dana presuđenja, zaista je nerazumljivo. Ovo nije niti menični niti čekovni spor, a o roku od 8 dana po ZIO mogli bi govoriti kada bi postojala pravosnažna i izvršna presuda u kojoj rok nije preciziran pri čemu tužena svoju obavezu nije izvršila dobrovoljno. A po Zakonu o parničnom postupku („Sl. glasniku RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tekstu ZPP, rok mora biti određen, što je znači nemoguća situacija (jer takva presuda bi bila neizvršiva).
2. Kada se duguju troškovi postupka?
Da razmorimo sada troškove parničnog postupka koje je tužilac tražio, isto tako u roku od 8 dana od nekog dana (valjda od presuđenja jer je bilo nejasno napisano, što znači da ovde imamo i neuredan tužbeni zahtev).
ZPP je troškovima postupka posvetio čitavu Glavu XII. Tako stav 1. člana 153. ZPP predviđa da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove. A član 150. ZPP kaže, parnični troškovi su izdaci učinjeni u toku ili povodom postupka i obuhvataju i nagradu za rad advokata i drugih lica kojima zakon priznaje pravo na nagradu.
Važno, prema članu 154. ZPP, sud će prilikom odlučivanja koji će troškovi da se naknade stranci da uzme u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice. O tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti. Ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi.
Tužilac je zahtevao troškove za sastav tužbe i svako održano i neodržano ročište po „AT“. Pretpostavljam da je reč o troškovniku koji se pravi po advokatskoj tarifi, propisanom Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Sl. glasnik RS”, br. 43/2023).
Na osnovu čega tužilac zahteva te troškove? Tužilac nije angažovao advokata. Tužbu je sam potpisao (što u formalnom smislu znači da je sam i sastavio, bez obzira na to ko je to zaista činio), i nije priloženo punomoćje niti obračun troškova za advokata. A tužilac nije advokat, odnosno nije upisan u imenik neke područne komore, ne bavi se advokaturom u smislu Zakona o advokaturi („Sl glasnik RS“, broj 31/2011 i 24/2012-OUS). Čak i da jeste, ako zastupa sam sebe, onda nema punomoćnika – advokata, te nema pravo na ove troškove.
A s obzirom da je tužbeni zahtev već bio sačinjen, i obrazložen, naknadno angažovanje advokata bi se moglo tumačiti samo kao način da se troškovi postupka uvećaju, iako za angažovanjem stručnog lica više nema potrebe. Što će reći, naknadno angažovanje advokata nije nužno ni potrebno, sve dok tužilac eventualno ne izgubi spor i pojavi se potreba za stručnim znanjem kod sastava žalbe. Da zaključim, osim što je neosnovano, zahtevanje troškova u ovom slučaju predstavlja svojevrsnu zloupotrebu prava. Dobro, možda je tužilac imao potrebu da na ročištu pored njega bude profesionalac, ali odakle mu ideja da zahteva troškove za sastav tužbe?
Kad je reč o troškovima takse na tužbu, koje tužilac zahteva po odmerenju suda, moram podestiti da se isti ne odmeravaju po nahođenju, već su iznosi sudskih taksi propisani Taksenom tarifom koja je sastavni deo Zakona o sudskim taksama („Sl. glasnik RS“, br. 28/1994, 53/1995, 16/1997, 34/2001-dr. zakon, 9/2002, 29/2004, 61/2005, 31/2009, 101/2011, 93/2012, 93/2014, 106/2015 i 95/2018). I tužilac je već morao da obračuna i na primerku tužbe za sud da priloži taksu u vidu taksenih marki. Ako to nije učinjeno, postoje neke zakonske posledice, zar ne? A na njih sud mora da pazi po službenoj dužnosti.
Što se tiče troškova veštačenja, moram istaći da tužilac nije predložio isto. Kakve je onda troškove zahtevao? I da je veštačenje predloženo, šta bi bio predmet tog veštačenja? Tužilac je već izneo zahtev u pogledu iznosa koji smatra primerenim. Ostalo je samo da sud odluči da li osnov za naknadu postoji i da li je iznos primeren, uz primenu socio-ekonomskih merila i standarda sudske prakse (ono što se inače dosuđuje kod nas u sličnim slučajevima). A kada bi se nešto veštačilo, veštak koje struke bi procenjivao ugled i čast? I kako? Postoji li tarifa za duševni bol? Kako bi veštak to izračunao?
Inače, kad smo kod kamate na troškove postupka, sudska praksa nije ujednačena u pogledu trenutka od kada se računa zakonska zatezna kamata na troškove parničnog postupka. U skladu sa pravnim stavom apelacionih sudova prihvaćenom na sednici Građanskog odeljenja VKS održanoj 3. marta 2015. god., iznos troškova parničnog postupka dosuđen sudskom odlukom predstavlja novčanu obavezu i stranka ima pravo na zateznu kamatu počev od dana donošenja sudske odluke pa do isplate, po članu 277. stav 2. ZOO. Međutim, Ustavni sud u Odluci Už-9130/2013 od 19. novembra 2015. god. zauzeo je stav da stranka u parničnom postupku ima pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove postupka, ali ne od dana donošenja odluke suda, već od trenutka kada odluka o troškovima parničnog postupka postane pravnosnažna, odnosno izvršna i kada protekne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje. Što potvrđuje i ono gore izneto u vezi dospevanja obaveze utvrđene presudom.
Na osnovu svega iznetog predloženo je sudu da tužbu odbaci kao neurednu, odnosno nerazumljivu i nepotpunu u smislu tačke 7) stava 1. člana 294. ZPP.
3. Kako se sve završilo?
Onako kako je i moralo. Naime, nedugo po odgovoru na tužbu, tužilac je sudu podneo podnesak u kome se odrekao tužbenog zahteva, iako, kako je naveo, odgovor na tužbu smatra neosnovanim. Izvinite, ako je neosnovan, zašto se povukao?
Tužilac je inače izabrao da se odrekne tužbenog zahteva, a ne da povuče tužbu. Kako je sam obrazložio, to je učinio da ne bi platio troškove, jer po stavu 6. člana 9. Zakona o sudskim taksama, stranke se oslobađaju od plaćanja takse ukoliko se parnični postupak okonča (pored ostalog) i odricanjem od tužbenog zahteva do dana zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu.
Kako god, sud na osnovu podnetog odricanja jedino može, da bez daljeg raspravljanja donese presudu kojom odbija tužbeni zahtev (presuda na osnovu odricanja), u smislu člana 349. ZPP. Inače, za odricanje od tužbenog zahteva nije potreban pristanak tuženog, kao kod povlačenja tužbe, a nakon što se tuženi upusti u raspravljanje o glavnoj stvari.
Mislim da i ono izneto ovde i u povezanim komentarima pokazuje zašto smatram da ono što se čini kod nas (tačnije, šta čine pojedinci kod nas), odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.