Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Zašto lekar i dalje ne može da bude kažnjen za primanje mita?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 98, oktobar 2022. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Povod za pisanje navedenog komentara je situacija koja i dalje nije jasna (bar meni).Štaviše, većina ljudi u struci i ne shvata u čemu je problem. Na pitanje postavljeno u naslovu tog komentara, odgovor je jednostavan, nikako. Zato što se ništa nije promenilo od kada sam pisao komentar “Da li je poklon lekaru mito?” (prvobitno objavljen u časopisu Advokatska kancelarija broj 5, januar 2015. god.), u kome sam izneo stav da, prema trenutno važećim propisima davanje bilo kakvog poklona lekaru nije i nikako ne može biti krivično delo. Iz prostog razloga, jer postoji problem na polju formalnih pretpostavki, odnosno propisanosti dela zakonom.
I dalje tvrdim isto, te da iz istog razloga, lekar uopšte ne može da zahteva ni primi mito niti mu se mito može ponuditi i dati.
Osnovnim pitanjem, šta uopšte predstavlja korupciju u zdravstvenoj delatnosti, bavio sam se u komentaru „Čime je regulisana korupcija u zdravstvu?“. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru. Pitanjem da li lekar uopšte može da primi ili zahteva mito bavio sam se u “Da li lekar uopšte može da primi ili zahteva mito?” A u tekstu „Da li se mito može „poturiti“ lekaru ili bilo kome drugom?“ analizirao sam to da li se neko može “navući” da primi mito?
Ovde ću analizirati za koja dela odgovara onaj ko čini koruptivne radnje u zdravstvu.
1. Za šta odgovara onaj ko čini koruptivne radnje u zdravstvu?
U komentaru “Čime je regulisana korupcija u zdravstvu?“ citirao sam šta Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, broj 25/2019) – u daljem tekstu: ZZZ, podrazumeva pod korupcijom u zdravstvu, šta je zabranjeno a šta dozvoljeno u vezi poklona i sl. Tačnije, citirao sam u celosti čl. 234. i 235. iz posebnog dela ZZZ pod nazivom „XXII. SUKOB INTERESA“. U odnosu na te članove, ZZZ jedino tačkom 24) stava 1. člana 251. predviđa prekršaj zdravstvena ustanove, odnosno drugog pravnog lica primi ili da donaciju suprotno članu 235. stav 1. tog zakona, za šta je predviđena novčana kazna od 300.000,00 do 1.000.000,00 din. za pravno lice, 50.000,00 do 150.000,00 din. za odgovorno lice u zdravstvenoj ustanovi, te 100.000,00 do 500.000,00 din. za zdravstvenog radnika kao preduzetnika. Ništa drugo. A za ovu analizu nebitno.
Pošto ZZZ uopšte ne predviđa krivična dela, te moramo videti šta kaže Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013,108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, kao zakon kojim je uređena krivična materija kod nas. Jer, moram podsetiti na osnovni postulat krivčnog odnosno kaznenog prava uopšte, koji je dat u članu 1. KZ. Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno. Dalje, prema članu 14. KZ, krivično delo je samo ono delo koje je zakonom predviđeno kao takvo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Ono što piše u ZZZ daje osnov samo za neku vrstu disciplinske odnosno radno-pravne odgovornosti u smislu povrede radnih obaveza, pod uslovom da to bude propisano opštim aktima zdravstvene ustanove.
Šta hoću reći? Za krivičnu odgovornost zdravstvenih radnika zbog koruptivnih radnji mora se u KZ pronaći delo za koje oni mogu biti okrivljeni, jer sa ZZZ to nije učinjeno. Policija, javni tužioci i sudije smatraju da je tu reč o mitu.
Recimo, Apelacioni sud u Beogradu, u presudi Kž1 3891/2011 od 4. novembra 2011. god. kaže (citat):
„[…] Prvostepenom presudom okrivljena je oglašena krivom da je kao lekar specijalista anestiziolog u ustanovi zdravstvene zaštite […] u stanju uračunljivosti svesna svoje radnje i želeći njeno izvršenje, a bila je svesna da je njeno delo zabranjeno, posle izvršenja radnje koju je morala izvršiti zahtevala i primila poklon od oštećenog i to iznos od 150 eura, tako što je nakon pružanja zdravstvene usluge davanja epiduralne anestezije pacijentkinji, a nakon obavljenog porođaja zahtevala od supruga porodilje da joj za već obavljene zdravstvene usluge – davanje epiduralne anestezije donese iznos od 150 eura, a koji iznos je primila u svojoj službenoj prostoriji iako je pacijentkinja za navedenu uslugu pre porođaja platila iznos od 4.500 dinara prema važećem cenovniku za vanstandardne usluge bolnice, čime je okrivljena izvršila krivično delo primanja mita iz člana 367. stava 4. u vezi sa stavom 2. KZ-a.“.
Dakle, po stavu suda, kada lekar uzme novac ili šta drugo za obavljanje medicinskog zahvata, reč je o krivičnom delu primanja mita. A da li je?
2. Šta je to primanje i davanje mita?
KZ, u Posebnom delu, Glava 33. KRIVIČNA DELA PROTIV SLUŽBENE DUŽNOSTI, čl. 367. i 368, sankcioniše dela „Primanje mita“ i „Davanje mita“. Zbog analize, citiraću navedene članove, onako kako oni trenutno glase.
Najpre član 367. koji govori o primanju mita:
„(1) Službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti, kazniće se zatvorom od dve do dvanaest godina.
(2) Službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti, kazniće se zatvorom od dve do osam godina.
(3) Službeno lice koje izvrši delo iz st. 1. ili 2. ovog člana u vezi sa otkrivanjem krivičnog dela, pokretanjem ili vođenjem krivičnog postupka, izricanjem ili izvršenjem krivične sankcije, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.
(4) Službeno lice koje posle izvršenja, odnosno neizvršenja službene radnje, navedene u st. 1. do 3. ovog člana, a u vezi s njom, zahteva ili primi poklon ili drugu korist, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
(5) Strano službeno lice koje učini delo iz st. 1. do 4. ovog člana, kazniće se kaznom propisanom za to delo.
(6) Odgovorno lice u ustanovi ili drugom subjektu koji ne obavlja privrednu delatnost, a koje učini delo iz st. 1, 2. i 4. ovog člana, kazniće se kaznom propisanom za to delo.
(7) Primljeni poklon i imovinska korist oduzeće se.“.
O davanju mita govori član 368. KZ, koji kaže:
„(1) Ko službenom ili drugom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist da službeno lice u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili ko posreduje pri ovakvom podmićivanju službenog lica, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.
(2) Ko službenom ili drugom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist da službeno lice u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili ko posreduje pri ovakvom podmićivanju službenog lica, kazniće se zatvorom do tri godine.
(3) Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjuje se i kada je mito dato, ponuđeno ili obećano stranom službenom licu.
(4) Učinilac dela iz st. 1. do 3. ovog člana koji je prijavio delo pre nego što je saznao da je ono otkriveno može se osloboditi od kazne.
(5) Odredbe st. 1, 2. i 4. ovog člana primenjuju se i kad je mito dato, ponuđeno ili obećano odgovornom licu u ustanovi ili drugom subjektu koji ne obavlja privrednu delatnost.“.
Dakle, da rezimiram, primanje mita čini službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili obećanje toga, za sebe ili drugog, da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa tim:
– izvrši neku službenu radnju koju ne sme ili da ne izvrši službenu radnju koju mora izvšiti,
– izvrši službenu radnju koju ionako mora ili da ne izvrši službenu radnju koju ionako ne sme izvršiti,
– posle izvršenja, odnosno neizvršenja u vezi sa konkretnom službenom radnjom.
Takođe, predviđeno je da se kažnjava i strano službeno lice koje učini neko od nevedenih dela kao i odgovorno lice u u ustanovi ili drugom subjektu koji ne obavlja privrednu delatnost, a koje učini takvo delo.
Kako je reč o dvostranim delima, koja ne postoje nezavisno jedno od drugog, davanje mita čini onaj ko službenom ili drugom licu učini, ponudi ili obeća poklon ili drugu korist ili ko posreduje pri podmićivanju da službeno lice učini nešto od onog gore navedenog.
Znači, reč je o nekim radnjama koje neko fizičko lice čini u okviru svog posla, ali zloupotrebom svoje pozicije i ovlaćenja. Mito se daje i prima da se nešto uradi ili ne uradi, npr. da se neki predmet reši preko reda, ili nešto dodeli ako nema zakonskog osnova, ili da se spreči neka radnja (recimo rušenje nelegalnog objketa) itd. Ne može se govoriti da mito postoji kada plaćate zidaru da vam sazida kuću, ali može kad službenika platite da izda rešenje o građevinskoj dozvoli preko reda ili ako nisu podneti svi potrebni dokumenti.
Dakle, kod primanja i davanja mita nešto se zahteva ili nudi (nekakva korist), a reč je o službenim licima, radnjama i ovlašćenjima. Znači, u pitanju je neka radnja koja se čini u okviru (ili prekoračenjem) službenih ovlašćenja, gde na strani primaoca mita postoji zahtev za nekakvom koristi ili ponuda iste kod davaoca mita. Ovako kako je postavljeno, zahtev i ponuda (kod oba dela), moraju da postoje pre izvršenja odnosno neizvršenja te službene radnje, ili (samo kod primanja mita) da službeno lice posle službene radnje, a u vezi s njom, zahteva ili primi poklon ili drugu korist. Takođe, potrebno je da postoji svest da je korist zahtevana ili ponuđena i da je u vezi sa tom radnjom, znači da kod primaoca postoji saznanje zašto je korist primio a kod davaoca zašto mu je učinio istu. Jer, krivično delo mora biti skrivljeno, da ne širim temu i objašnjavam osnovne postulate o krivici.
Međutim, KZ uopšte ne predviđa slučaj da se davalac mita kažnjava ako poklon učini nakon izvršene radnje, ako ga nije unapred nudio. Jer, po slovu zakona, mito u tom slučaju postoji samo na strani primaoca, dok za davaoca ta radnja nije inkriminisana. Sad, nameće se pitanje, gde je tu dvostranost i povezanost dela? Kako uopšte dokazati svest kod primaoca, da zna zbog čega prima poklon ako sa druge strane davalac uopšte nije sankcionisan za davanje poklona? Malo nejasno, ali tako je kako je. Zanimljivija pitanja slede.
3. Umesto zaključka
Kada do kraja budu pročitani svi povezani tekstovi, biće jasno zašto smatram da ono što se čini kod nas odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
