U Krivičnom zakoniku (u daljem tekstu: KZ) objavljenom u „Sl. glasniku RS“, br. 85/2005, sve do izmena iz 2012. godine postojalo je krivično delo „Kleveta“. Navedeno delo bilo je propisano u Glavi sedamnaest „KRIVIČNA DELA PROTIV ČASTI I UGLEDA“, članom 171. koji je glasio:
„(1) Ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu,
kazniće se novčanom kaznom od trideset do stodvadeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od dvadeset hiljada do dvesta hiljada dinara.
(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu,
učinilac će se kazniti novčanom kaznom od šezdeset do stoosamdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od trideset do trista hiljada dinara.
(3) Ako je ono što se neistinito iznosi ili pronosi dovelo do teških posledica za oštećenog,
učinilac će se kazniti novčanom kaznom od šezdeset do stoosamdeset dnevnih iznosa ili novčanom kaznom od trideset do trista hiljada dinara.“.
Članom 14. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 121/2012), izbrisan je član 171. KZ. Po obrazloženju predalagača, navedeni član je brisan da bi se na taj način izvršila dekriminalizacija krivičnog dela klevete, jer je to bio zahtev velikog broja udruženja i stručne javnosti, a naročito novinarskih udruženja!?!? Nikakvo drugo obrazloženje nije dato.
Pošto se zakonodavac, dakle, nije bavio analizom za i protiv, i šta ukidanje ovog krivičnog dela može izazvati, pokušaće autor ovog teksta. Na početku, ponoviću, autor ovog komentara ne smatra sebe stručnjakom za krivično pravo niti pokušava to da bude, ovde je reč o tumačenju teksta propisa pre svega.
- Obeležja krivičnog dela klevete
Prvo ćemo dati neke opšte naznake o ovom krivičnom delu.
Kleveta je spadala u krivična dela protiv časti i ugleda za koje se gonjenje preduzimalo po privatnoj tužbi u skladu sa članom 177. KZ. Ukoliko bi kleveta bila izvršena prema umrlom licu, gonjenje se preduzimalo po privatnoj tužbi bračnog druga ili lica koje je sa umrlim živelo u trajnoj vanbračnoj zajednici, srodnika u pravoj liniji, usvojioca, usvojenika, brata ili sestre umrlog lica.
Za klevetu su bile predviđene isključivo novčane kazne.
Osnovni oblik klevete činio je onaj ko za drugog iznosi ili pronosi štogod neistinito što može škoditi njegovoj časti ili ugledu.
Bili su predviđeni i kvalifikovani (teži) oblici dela, ako je delo učinjeno putem štampe, radija, televizije ili sličnih sredstava ili na javnom skupu ili ako je ono što se neistinito iznosi ili pronosi dovelo do teških posledica za oštećenog.
Dobro koje se štiti je „čast i ugled“. Iako se čast i ugled pojavljuju u više krivičnih dela, zakonodavac je bio na stanovištu da je reč o opštepoznatim pojmovima i da nije potrebno objašnjavati iste, te u KZ nije data definicija ovih pojmova.
Subjekt zaštite takođe nije precizno određen. Formulacija „za drugog“ je poprilično nedređena i to mogu biti i fizička i pravna lica, pogotovo što u Glavi sedamnaest KZ postoje krivčna dela „Povreda ugleda Srbije“ iz člana 173. i „Povreda ugleda strane države ili međunarodne organizacije“ iz člana 175. Dakle, i pravnom licu mogu biti povređeni čast i ugled. Ali, izgleda da je zakonodavac imao u vidu samo fizička lica, te nećemo dalje širiti priču u ovom smeru, jer nije od značaja za ono čime se u ovom tekstu želimo pozabaviti.
Radnja izvršenja dela sastojala se u iznošenju ili pronošenju nečega što je neistinito o nekom licu i što može škoditi časti ili ugledu tog lica. Dakle, da bi delo postojalo, neko je morao da iznosi (prvi put javno saopšti) ili pronosi (širi dalje) neku neistinu. Širenje podrazumeva doprinos u kvantitativnom smislu nečemu što je već nastalo (pronošenje neke neistine). Iznošenje podrazumeva javno saopštavanje te nesitine, odnosno aktivnost u cilju nastanka iste. Naime onaj ko nešto prvi put iznosi u javnost mora biti i tvorac informacije u smislu njenog prvobitnog saopštavanja (ne samog smišljanja iste). Ukoliko samo pronosi nije nužno da je i tvorac informacije, odnosno onaj koji je prvobitno saopštio.
Ali svakako je potrebno da se radi o iznošenju ili pronošenju lažnih tvrđenja, što je stvar analize. Laž se definiše kao izneta (saopštena) neistina, i podrazumeva neke subjektivne i objektivne elemente. Objektivan element je činjenica da li je nešto istinito ili ne (tačno ili netačno), da li odgovara stvarnosti i činjenicama, a subjektivni element je svest učinioca o tome (da li zna) da li je nešto istina ili ne.
Što se tiče ostvarenja zabranjene posledice, kod klevete je ona bila postavljena samo kao mogućnost. Dakle, nije bilo potrebno da čast i ugled zaista budu narušeni, već je bilo dovoljno da izneta neistina može škoditi istim (postojanje mogućnosti). Znači, nije bilo potrebno dokazivati da li su i kako čast i ugled narušeni, već samo da postoji objektivna ocena da bi do toga moglo doći usled radnji izvršioca dela.
Da bi kleveta bila izvršena nije bilo nužno ni da izvršilac postupa sa umišljajem. Da se podsetimo nekih osnova. Nema kazne bez krivice jer član 2. KZ, kaže da se kazna i mere upozorenja mogu izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo. Krivično delo prema članu 14. KZ je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, iako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom. Krivica prema članu 22. KZ postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učinilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa. Krivično delo je učinjeno sa umišljajem (član 25. KZ) kad je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao, dok je krivično delo je učinjeno iz nehata (član 26. KZ) kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
Kod klevete je znači bilo potrebno dokazati krivicu izvršioca, odnosno postojanje umišljaja (da je postojala namera da se iznošenjem ili pronošenjem neistine povredi čast i ugled drugog lica) ili nehata (da je bio svestan, znao ili mogao da zna, da iznošenje ili pronošenje neistine može povrediti čast i ugled drugog lica).
Kod klevete nije bilo predviđeno kažnjavanje za pokušaj. To nije bilo propisano niti izričito, a inače za pokušaj se kažnjava samo za krivična dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, dok su za klevetu bile predviđene samo novčane kazne. Takva postavka odgovara i logici stvari. Pokušaj postoji kada neko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši iz bilo kog razloga. Ovo delo se moglo izvršiti samo iznošenjem ili pronošenjem neke neistine. Nije bitno da li je proizvedena neka posledica, kada je neistina saopštena delo je automatski svršeno, te tako ne može postojati pokušaj ovog dela.
- Odnos klevete prema drugim krivičnim delima protiv časti i ugleda
Kako je zakonodavac imao u vidu samo fizička lica, ovde ćemo se baviti samo odnosom prema drugim krivičnim delima kojima se štite čast i ugled fizičkih lica.
Kleveta nije uvreda. Krivčno delo „Uvreda“ iz člana 170. KZ postoji kada neko uvredi drugog. U KZ ne postoji ni definicija uvrede, ali reč je o opštepoznatom pojmu. Vređanje se najčešće čini rečima (govorom ili pismeno), ali u širem smislu može se izvršiti i gestom ili nekom radnjom. Bitno je istaći da se za uvredu ne kažnjava ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učininjeno u nameri omalovažavanja.
Kako je reč o potpuno drugačijim radnjama izvršenja, dekriminalizacija klevete nije od značaja kod uvrede niti pravi problem. Nije od značaja ni kod krivičnog dela „Povreda ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti“ iz člana 174. KZ koje čini onaj ko javno izloži poruzi lice ili grupu zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkog porekla ili nekog drugog ličnog svojstva.
Ali, potpuno je drugačije kod iznošenja ličnih i porodičnih prilika.
Kleveta nije iznošenje ličnih i porodičnih prilika, odnosno bar je tako trebalo biti u veme donošenja KZ. Krivično delo „Iznošenje ličnih i porodičnih prilika“ iz člana 172. KZ. čini onaj ko iznosi ili pronosi štogod iz ličnog ili porodičnog života nekog lica što može škoditi njegovoj časti ili ugledu. Dakle, reč je o činjenicama iz ličnog ili porodičnog života nekog lica. Pretpostavka je da su te činjenice istinite ali da predstavljaju neku tajnu, i da spadaju u domen ličnih. Za postojanje ovog krivičnog dela potrebno je da iznošenje ličnih i porodičnih prilika bude učinjeno trećem licu (licima). Treba istaći da se učinilac neće kazniti ni za iznošenje ili pronošenje ličnih ili porodičnih prilika koje je učinjeno u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, odbrani nekog prava ili pri zaštiti opravdanih interesa, ako dokaže istinitost svog tvrđenja ili ako dokaže da je imao osnovanog razloga da poveruje u istinitost onog što je iznosio ili pronosio.
Međutim, kod ovog krivičnog dela, zabunu pravi stav 5. člana 172. koji kaže da se istinitost ili neistinitost onog što se iznosi ili pronosi iz ličnog ili porodičnog života nekog lica ne može dokazivati. Ovakva odrednica doprinosi preciziranju dela u jednom smislu, dakle reč je o ličnim i porodičnim prilikama i potrebna je samo ocena da se izneto odnosi na lične i porodične prilike. Da li je izneto i istinito uopšte nije bitno. Ali, po logici stvari, ovo delo može postojati samo ako je ono što je izneto istinito a iznošenje toga može škoditi časti ili ugledu nekog lica. Reč je o „delikatnim“ privatnim stvarima. Ako je ono što je izneto neistinito, onda je reč o kleveti. Bar je tako moglo biti u vreme donošenja KZ. Sada nakon brisanja klevete, a uzimajući u obzir citirani stav 5. više ništa nije jasno. Jer ako neko iznosi potpunu izmišljotinu o ličnim i porodičnim prilikama nekog lica, kakvo je to delo? Šta on čini? Objektivno, ako je reč o apsolutnoj neistini koja ne odgovara stvarnosti, to ne mogu biti lične i porodične prilike nekog određenog lica, jer to i nisu ako su izmišljene. Čije su to onda lične i porodične prilike? Ovo je logička besmislica.
- Posledice dekriminalizacije klevete
Dekrimininalizacija klevete dovela je do toga da praktično ne postoji krivičnopravna zaštita od iznošenja neistina. Sada svako može da priča i piše šta god mu padne na pamet i da ne odgovora za to.
Šta se želi reći?
Jedan od osnovnih postualta u krivičnom pravu je da nema krivičnog dela niti kazne bez zakona (član 1. KZ), odnosno da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje zakonom nije određeno kao krivično delo u vreme njegovog izvršenja. Zbog pravila o primeni zakona blažeg za učinioca, započeti postupci za ovo krivično delo automatski se obustavljaju, jer za učinioca je svakako blaži onaj zakon u kome delo više ne postoji.
Gore smo pokazali da iznošenje neistine nije iznošenje ličnih prilika koje bi trebalo da odgovaraju stvarnosti. Kakvu zaštitu sada ima neko lice (i fizičko i pravno) od laži (od iznošenja tendenciozne neistine)?
O kakvom je paradoksu reč, govori sledeći primer. U jednoj skupštinskoj debati jedan poslanik je iznosio optužbe na račun drugog poslanika, da je ovaj izvršio određena krivična dela sve izvlačeći zaključke iz nekavih dokumenata koje navodno poseduje. Dalje je govorio o osobinama, karakteru i sl., te prepričavao neke situacije u kojima je to lice učestvovalo a o čemu navodno ima saznanja. Poslaniku na čiji račun su iznošene optužbe predsedavajući nije dao reč niti dozvolio da se brani od optužbi, da opovrgne ili razjasni izneto. Ovde je potpuno nebitno o kojim političkim opcijama je reč, bitan je paradoks. Poslanik koji je iznosio neistine o drugom, ne može biti optužen za klevetu jer to delo više ne postoji, ne može ni za uvredu jer je izlaganje dato u vršenju političke delatnosti, a isti se kasnije medijima žalio kako ga je poslanik o kome je govorio psovao i vređao, te kako će zaštitu potražiti na sudu.
Dakle, sada onaj ko laže o drugom ne može biti gonjen niti kažnjen a može onaj ko na laži u svojoj nemoći odgovori recimo psovkom. Kakav paradoks.
Oštećenom licu (osoba kojoj je neistinom povređa čast i ugled) ostaje jedino građanskopravna zaštita, odnosno novčana naknada nematerijalne štete predviđena članom 200. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i „Sl. list SRJ“, br. 31/1993, koji kaže da će sud za pretprljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, ako nađe da okolnosti slučaja to opravdavaju, dosuditi pravičnu novčanu naknadu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Ova naknada ostvaruje se u parničnom postupku.
Neku vrstu zaštite pruža i Zakon o javnom informisanju i medijima („Sl. glasnik RS“, br. 83/2014, 58/2015 i 12/2016-aut.tumačenje), kada je reč o objavljivanju neistina putem medija. Naime, u članu član 112. ovog zakona predviđeno je pravo na naknadu štete za lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu. To lice ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih sredstava pravne zaštite koja tom licu stoje na raspolaganju u skladu sa odredbama ovog zakona. Novinar, odnosno odgovorni urednik odgovara za štetu nastalu objavljivanjem sporne informacije, ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom, dok izdavač odgovara za štetu nastalu objavljivanjem informacije bez obzira na krivicu.
Ali ni ovaj zakon ne definište šta je neistinita informacija, niti previše zalazi u okolnosti. Ono što je dobro po oštećenog je da odredbe ovog zakona propisuju obavezu objavljivanja demantija, ispravke ili informacija kojima se pobijaju netačni navodi.
Međutim, ovaj zakon sve svodi na obavezu novinarske pažnje (član 9.), koja predviđa da su urednik i novinar dužni da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Urednik i novinar dužni su samo da preuzete informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i potpuno, a ako se informacija preuzima iz drugog medija, da navedu i naziv tog medija.
Ali, članom 116. istog zakona propisano je isključenje odgovornosti, pa tako novinar, odgovorni urednik i izdavač ne odgovaraju za štetu ako je informacija:
1) verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu;
2) verno preneta iz sudskog postupka, u skladu sa ovim zakonom;
3) verno preneta s javnog skupa, a novinar je postupao s dužnom novinarskom pažnjom;
4) sadržana u dokumentu organa javne vlasti na koji se primenjuje zakon kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a javnost ima opravdani interes da za nju zna;
5) objavljena u emisiji koja se emituje uživo, a novinar je postupao s dužnom novinarskom pažnjom.
Istim članom propisano je i da za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od organa javne vlasti odgovara Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave čiji je to organ, bez obzira na krivicu.
Dakle, ako je preneta neistina izneta u skupštinskoj raspravi, na javnom skupu ili u emisiji koja se emituje uživo, pravna zaštita praktično ne postoji.
- Zaključak
Na kraju da rezimiramo ono što smo zaključili analizom. Nameću se dva zaključka.
Prvi, lažovu više niko ništa ne može. Osobu koja tendenciozno iznosi neistine ne smete vređati niti tući jer ćete biti kažnjeni za to, a ne možete ga ni tužiti krvično, a ona svojim lažima, i to sa namerom, može napraviti nekome pakao od života. Možete ga jedino tužiti za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda, jer se krivičnopravna i građanskopravna zaštita ne isključuju. Jedina, kakva takva i vrlo uslovna zaštita predviđena je u propisima o informisanju, ali odnosi se samo na novinare i medije. Ali, to je sve parnica, nije krivica, na kraju nemate lice koje je osuđeno i kažnjeno za krivično delo. S druge strane, posmatrajući praksu naših sudova malo je teže dokazati povredu časti i ugleda bez osuđujuće krivične presude. Drugo, parnični postupci dugo traju, a ne postoji uvek ni obaveza javnog objavljivanja presude, što bi recimo moglo biti od pomoći. Čak i iznosi nematerijalnih šteta koje sudovi, sve gledajući opšte materijalne prilike, društveni standard i okolnosti, dosuđuju kod nas, obesmišljavaju svaki postupak. Dakle, dovoljno je odvojiti malo novca i nekažnjeno možete nekome uništiti posao, karijeru, brak… jednostavno uništiti život. To se slobodno može planirati i ukalkulisati u troškove poslovanja (na konto: troškovi za sudske postupke, naknade štete po tužbama itd.).
Drugo, prema obrazloženju naših zakonodavaca za dekriminalizaciju nekog krivičnog dela dovoljan je samo zahtev bez posebnog (ili bilo kakvog) argumentovanog obrazloženja. Kako je za dekriminalizaciju krivičnog dela klevete bio dovoljan zahtev „velikog broja“ udruženja, naročito novinarskih i stručne javnosti, ispada da možemo očekivati da može doći do dekriminalizacije i drugih krivičnih dela ako se podnese takav zahtev. Pošto nema navođenja kojih udruženja ni koliko njih (a veliki broj je realtivan pojam i zavisi od ocene i procenitelja), kako nije navedeno o kojim je udruženjima reč, formalnim ili neformalnim, niti koji su stručnjaci i institucije stali iza stava za dekriminalizaciju klevete (stručna javnost je nedefinisan pojam jer se ne navode reference), realno možemo očekivati da kriminalni klanovi, bande i grupe, koji su de facto „udruženja kriminalaca“ (udruženja osoba koje krše zakon), a i nekakva su „stručna javnost“ (stručni za bavljenje kriminalom) zatraže dekriminalizaciju npr. krivičnog dela ubistva ili krađe ili razbojništva jer ih to ometa u poslovanju. Znači, bitno je samo da procedura bude ispoštovana, da je podnet formalan zahtev.
Ovde ne postoji namera da se zalazi u motive zakonodavca i tumači namera zašto je izvršena dekriminalizacija klevete. Ovde jedino može da se ponovi stručni stav, da je problem (koji je uzrok svega) a na koji autor konstantno ukazuje, u sistemskim, loše napisanim propisima i lošem tumačenju istih. Ne zamerite na maniru pisanja i na sarkazmu, a svako neka zauzme svoj stav i formira mišljenje da li je i ovde reč o brzopletom (ili možda tendencioznom) sprovođenju neutemeljnih ideja bez analize posledica?
Na kraju, da ne bude zabune oko toga i pogrešnog tumačenja namere, ovim komentarom nikako se ne želi nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti se neka konkretna osoba (ili više njih) izvrgnuti ruglu niti optužiti za nešto. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju unapređenje našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 34, jun 2017. god.