Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Možete li u parnicu ako nemate advokata u porodici?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 115, mart 2024. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu (u celini ili u delovima, kao ekstrakti). Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje se sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica te rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, o tome šta predstavlja izneto, itd.), važe i ovde.
Da postavim pitanje na početku, mora li punomoćnik fizičkog lica u parničnom postupku biti advokat koji je tom licu ujedno supružnik ili srodnik? Ovo pitam ozbiljno, ne šalim se. Jer, to zaista piše u propisu kojim je uređen parnični postupak kod nas, u Zakonu o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011, 49/2013 – Odluka US, 74/2013 – Odluka US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023-dr.zakon) – u daljem tekstu: ZPP.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
A komentar naveden na početku sam napisao jer jedna od grešaka pisaca ZPP, na koju sam ranije ukazivao i dalje postoji, iako su godine prošle i bilo je nekoliko izmena navedenog zakona, što direktnih, što indirektnih. A zašto mi je ta greška toliko značajna? Zato, što pokazuje koliko je veliko neznanje onih koji nam pišu propise poslednjih godina.
1. O čemu je reč?
Fokusiraću se na samo jednu odredbu, stav 2. člana 85. ZPP, koji trenutno glasi:
„Punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, kao i predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.“.
I navedena odredba pokazuje zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, a što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
2. Ko može biti punomoćnik fizičkog lica u parničnom postupku?
Kako god, kod pisanja pravne norme mora se paziti na određena pravila, te pravilno upotrebljavati izraze i koristiti znakove interpunkcije, da bi se izbegla bilo koja vrsta dvosmislenosti i kontroverze. Jer zarez (iliti zapeta), u zavisnosti od konteksta i drugih upotrebljenih znakova interpunkcije, može biti sredstvo za razdavjanje (kod nabrjanja) ali može imati i odnosno, apozicijsko (dopunjujuće) značenje. Šta želim reći?
Apozicija je dodatak imenici koji na drugi način (pomoću novih podataka) kazuje ono što znači ta imenica. U govoru, apozicija se odvaja pauzom, a u pisanju, zarezima. Zato je važno gde i kako zarez stoji, i da li u rečenici postoje drugi znakovi interpunkcije.
Iako je verovatno svima jasno o čemu je reč, u konkretnoj normi koju analiziram, ako se čita onako kako je napisano, i poštuju gramatička pravila, ne piše ono što je zakonopisac hteo reći, da punomoćnik fizičkog lica u parničnom postupku može biti bilo ko od pobrojanih lica: advokat, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, predstavnik službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave koji je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.
Jer, i tumačenje propisa ima svoja pravila, o čemu sam takođe pisao u “Koliko je važno ono što piše u propisu?”. Kako god, zbog pravne sigurnosti uvek se mora primenjivati onako kako piše u propisu.
Samo ono što je napisano može se tumačiti. Ako nešto ne piše u propisu onda i ne postoji. A kad čitamo kako piše, gramtička pravila su od presudne važnosti. Jer, osnovno gramatičko pravilo jeste: „Piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano.“. Ovo pravilo inače pripisuju Vuku Stefanovću Katradžiću, koji je, tačnosti radi, samo propagirao uvođenje tog pravila u srpski jezik. To pravilo je zapravo ortografski princip koji je osmislio Johan Kristof Adelung (Johann Christoph Adelung), nemački gramatičar, filolog i filozof, koji je živeo u XVIII i početkom XIX veka.
U govoru, pravljenjem pauza i naglašavanjem reči možemo dati smisao onome što govorimo i nešto dodatno pojasniti. Pa kad kažemo da: „punomoćnik fizičkog lica može biti advokat, krvni srodnik u pravoj liniji…“, u zavisnosti od toga gde se pravi pauza ili na koji način se naglašava koja reč, rečeno može da znači da punomoćnik fizičkog lica može biti ili advokat ili krvni srodnik parnične stranke u pravoj liniji (otac, majka, dete…), ali i da znači da punomoćnik fizičkog lica može biti samo advokat koji je ujedno i krvni srodnik stranke u pravoj liniji…
A kada nešto stavimo na „papir“, ta dodatna pojašnjenja i naglašavanja se daju znakovima interpunkcije.
Jer, pošto između navedenih reči postoji zarez, reč je o apoziciji (dopuna, razrada, pojašnjenje… onoga ispred) a ne alterantivnom slučaju. Jer po gramatičkim pravilima, kad je reč o alternaciji i kumulaciji stavlja se rastavni ili sastavni veznik (i, ili…) ili reč koja upćuje na alternaciju (odnosno, tj.). Druga opcija je da zarez dobije značenje alternacije ili kumulacije, tako da je reč o nabrajanju, ali tada na početku istog mora postojati interpunkcijski znak „:“ – dve tačke.
Što će reći, u konkretom slučaju, po gramatičkim pravilima, sve ono iza zareza je dopuna i razrada (pojašnjenje) onoga što se nalazi neposredno ispred zareza.
U odredbi koju analiziram, upotrebom interpunkcijskog znaka „dve tačke“ – (:) mogla se izbeći bilo koja vrsta nedoumice, tako što bi se napisalo: „Punomoćnik fizičkog lica može biti: advokat, krvni srodnik u pravoj liniji…“. I bilo bi jasno da zarez ima razdvajajuće značenje, da je posredi nabrajanje. Da bilo koje od pobrojanih lica može biti punomoćnik fizičkom licu u parnici. Ili, ako neko baš toliko ne voli „dve tačke“ – (:), mogao je svuda umesto zareza (ili zajedno s njim) da stavi rastavni veznik „ili“, i opet bi sve bilo jasno.
Ovako, kad se čita ovako kako je napisano (pa ranije objašnjenom pravilu), pošto nedostaje interpunkcijski znak „dve tačke“ – (:) koji bi nedvosmisleno označio da je posredi nabrajanje, napisano može da znači samo ovo drugo, što je apsolutno besmisleno. Da punomoćnik fizičkog lica u parnici može biti samo advokat koji je tom licu istovremeno i krvni srodnik u pravoj liniji (sin, ćerka, majka, otac, deda, baba…), brat i sestra, ili bračni drug. U stvari, pošto svaki zarez može da znači da apoziciju predstavlja ono što dolazi iza njega, ispašće da smo mi u potpunosti nakaradno društvo. Jer, ispašće da punomoćnik fizičkog lica u parnici može biti samo advokat koji je tom licu ujedno i krvni srodnik u pravoj liniji (sin, ćerka, majka, otac, deda, baba…) i brat ili sestra?!?! Jer bračni drug je isključen zato što postoji rastavni veznik „ili“. Ovde situaciju jedino popravlja logika, i pravila tumačenja, jer zbog određenja krvnog srodstva u pravoj liniji, brat i sestra koji nisu u pravoj već pobočnoj liniji, po logici stvari mogu da predstavljaju samo nastavak nabrajanja, tako da postavljeni zahtevi za punomoćnika nisu baš toliko incestuozni.
I sad se postavlja pitanje, šta da čine oni koji nemaju oca, majku, dedu…, brata, sestru ili supružnika koji se bavi advokaturom? Neće moći da imaju punomoćnika u parnici?
3. Umesto zaključka
Ostaje nada da će u budućnosti neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli.
A da li će ovde izneto doprineti nečemu, zaista ne znam. To ne zavisi od mene ili bilo kog drugog autora koji iznesu analizu, već od onih koji sve ovo čitaju, i želje da se pravni sistem zaista uredi onako kako spada.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
