Konkretan povod za pisanje ovog komentara je presuda 9 Prž.br. 19322/22 od 20. oktobra 2022. god. kojom je Prekršajni apelacioni sud (u daljem tekstu: apelacioni sud) odbio žalbu okrivljenog kao neosnovanu i potvrdio presudu 3 Pr.br. 5204/21 od 27. jula 2022. god. Prekršajnog suda u Smederevu (u daljem tekstu: prvostepeni sud), a koje presude su (po mom mišljenju) neverovatne, iz više razloga.
Sve ograde date u napomeni na stranici „PRAVILA KORIŠĆENJA PRAVNOG PORTALA“, odnosno koje sam davao u prethodnim autorskim tekstovima objavljenim na Pravnom portalu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustva namere izvrgavanja ruglu i optuživanja, o tome šta predstavlja izneto, rodne i polne neutralnosti upotrebljenih izraza, itd.), važe i ovde. Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…), te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi. Svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa. Ovde ću se pozabaviti onim što spada u elementarnu logiku, a ima veze sa pravnim znanjima. Pitanjem dokazivanja bavio sam se u mnogim komentarima, recimo u „Uloga suda u odnosu na teret dokazivanja u kaznenom postupku, Svrha iznošenja odbrane u kaznenom postupku“. Ali, izgleda da to onima koji sprovode postupke nikako nije jasno.
1. Ko i kako dokazuje da prekršaj postoji?
O kakvom prekršaju je konkretno bila reč? Neću previše analizirati sam slučaj, jer želim da istaknem nešto drugo. Samo ću se ukratko osvrnuti na postavku stvari. Ukratko, neko lice je prekršajnim nalogom od strane policije kažnjeno jer je navodno pričalo mobilnim telefonom u toku vožnje. A kako je dotični bio siguran da nije pričao telefonom, iako je iznos kazne relativno mali, odlučio je da pravdu potraži na sudu. I nije je našao. Naime, prvostepeni sud je u potpunosti poverovao iskazima policijskih službenika iako su bili do u zarez isti, što samo po sebi budi sumnju da su verovatno dogovoreni i naučeni. Isti su tvrdili da su iz svog vozila u prolazu videli kako je okrivljeni pričao mobilnim telefonom dok je vozio. Od ostalih dokaza, cenjen je pre svega listing koji je dostavio okrivljeni. Tom dokazu je zamereno što ne sadrži dolazne pozive već samo odlazne. Okrivljeni nije mogao dobiti listing dolaznih poziva od mobilnog operatera, te je postavio zahtev da to sud uradi. Od mobilnog operatera je dobijen neverovatan dopis da ne mogu da dostave kompletan listing jer je reč o podacima o ličnosti, a nije reč o krivičnom već prekršajnom postupku!?!? Prvostepeni sud je zato zaključio da je obaveza okrivljenog da pribavi dokaz koji ne može pribaviti, zaboravljajući da Zakon o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon, 91/2019 i 112/2022-OUS) – u daljem tekstu: ZOP, u članu 89. kaže da se dokazi prikupljaju i izvode u skladu sa zakonom, a da je teret dokazivanja obeležja prekršaja i prekršajne odgovornosti na podnosiocu zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. A Zakonik o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013, 55/2014, 35/2019, 27/2021-OUS i 62/2021-OUS) – u daljem tekstu: ZKP takođe predviđa nešto slično u stavu 2. člana 15, gde kaže, na tužiocu je teret dokazivanja optužbe, što pominjem jer ZOP u članu 99. kaže da se na prekršajni postupak shodno primenjuju odredbe ZKP. Znači, prema procesnim pravilima (zakonska obaveza) onaj ko tvrdi da prekršaj postoji u obavezi je da obezbedi dokaze, za sve. Dakle, ne treba okrivljeni da dokazuje da nije nešto učinio.
Ne, ovde nije reč o kontrateretu, kada okrivljeni dokazuje svoju tvrdnju, jer strana koja ga krivi već tvrdi nešto, on to osporava. Činjenice se po logiici stvari ne dokazuju u negativu (da nečega nema), već u pozitivu (da nešto postoji). Ako krenemo tako, biće dovoljno da neko samo kaže da je neko kriv, a taj mora da dokazuje da nije.
Da, član 89. ZOP u stavu 4. kaže da je stranka dužna da pribavi dokaze čije je izvođenje predložila, ali u stavu 5. dodaje da izuzetno, sud može po službenoj dužnosti pribaviti dokaze ako okrivljeni nije u stanju da to sam učini ili je to opravdano iz razloga celishodnosti i efikasnosti vođenja postupka. A ovde okrivljeni nije mogao sam da pribavi dokaze, jer je odbijen od strane onog ko je taj dokaz mogao da omogući (mobilni operater je izdao listing samo odlaznih poziva, a ne kompletan).
ZOP u članu 174. kaže da ako lice protiv koga je izdat prekršajni nalog dostavi sudu potpisan prekršajni nalog, to postaje zahtev za sudsko odlučivanje, a to lice stiče svojstvo okrivljenog u prekršajnom postupku. Što će reći, ako je on okrivljeni, izdavalac prekršajnog naloga postaje podnosilac zahteva za pokretanje prekršajnog postupka. A već smo rekli na kome je teret dokazivanja. Štaviše, stav 2. člana 177. ZOP kaže da je prekršajni sud dužan da izdavaoca prekršajnog naloga obavesti da je prekršajni postupak pokrenut, te da od istog traži da o učinjenom prekršaju pruži sve dokaze kojima raspolaže.
2. Ko pribavlja dokaze da prekršaj postoji?
Mobilni operater je odbio da izda listing dolaznih poziva jer to predstavlja zadržani podatak u smislu Zakona o elektronskim komunikacijama („Sl. glasnik RS”, br. 44/2010, 60/2013-OUS, 62/2014 i 95/2018-dr.zakon). I naveo da (citat): „Shodno članu 128. stav 2. istog zakona, propisano je da pristup zadržanim podacima nije dopušten bez pristanka korisnika, osim na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.“.
Inače, stav 1. člana 128. navedneog zakona kaže da je operater dužan da zadrži podatke o elektronskim komunikacijama iz člana 129. stav 1. ovog zakona (zadržani podaci). A ceo član 129. glasi:
„Obaveza operatora iz člana 128. stav 1. ovog zakona odnosi se na podatke potrebne za:
1) praćenje i utvrđivanje izvora komunikacije;
2) utvrđivanje odredišta komunikacije;
3) utvrđivanje početka, trajanja i završetka komunikacije;
4) utvrđivanje vrste komunikacije;
5) identifikaciju terminalne opreme korisnika;
6) utvrđivanje lokacije mobilne terminalne opreme korisnika.
Obaveza zadržavanja podataka iz stava 1. ovog člana obuhvata i podatke o uspostavljenim pozivima koji nisu odgovoreni, ali ne obuhvata podatke o pozivima čije uspostavljanje nije uspelo.
Zabranjeno je zadržavanje podataka koji otkrivaju sadržaj komunikacije.“
Ovde je pomalo nejasno, o pristanku kog korisnika mobilni operater govori? Korisnik koji je okrivljeni ovde je već dao svoj pristanak, jer je sam tražio te podatke. Da li je ovde reč o tim drugim korisnicima sa kojima je razgovarao, pa da tumačimo da je reč o utvrđivanju izvora komunikacije?
A najbolje je što se mobilni operater poziva na mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, br. 073-11-530/2017 od 24. aprila 2017. god., u kome se za pristup zadržanim podacima zahteva kumulativno ispunjenje oba gore navedena uslova (da postoji odluka suda i da je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka). Dobro, očito zakon nije najbolje napisan, jer su u obzir uzeti samo krivični a zanemareni ostali kazneni postupci, iako se i za prekršaj može završtiti u zatvoru. Ali, svi izgleda zaboravljaju da ako je reč o zaštiti podataka o ličnosti, sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti („Sl. glasnik RS“, broj 87/2018), u članu 40. kaže da se prava i obaveze iz tog zakona mogu ograničiti ako ta ograničenja ne zadiru u suštinu osnovnih prava i sloboda i ako to predstavlja neophodnu i srazmernu meru u demokratskom društvu za zaštitu nezavisnosti pravosuđa i sudskih postupaka. Drugo, isti taj zakon kaže da se neki podaci mogu sakriti na primeren način, a dostaviti dokumenta o onom što je bitno. Čak nije ni morao biti dostavljen čitav listing, samo informacija (u slobodnoj formi) da li je korisnik u vreme izvršenja prekršaja zaista razgovarao ili ne, nebitno sa kim. A prvostepeni sud je mogao da „sroči“ zahtev tako. Ovo čak nije ni obrada podataka o ličnosti, koju Poverenik tretira kao nedozvoljenu, a na šta se mobilni operater poziva, jer, u smislu navedenog zakona, obrada podataka o ličnosti je svaka radnja ili skup radnji koje se vrše automatizovano ili neautomatizovano sa podacima o ličnosti ili njihovim skupovima, kao što su prikupljanje, beleženje, razvrstavanje, grupisanje, odnosno strukturisanje, pohranjivanje, upodobljavanje ili menjanje, otkrivanje, uvid, upotreba, otkrivanje prenosom, odnosno dostavljanjem, umnožavanje, širenje ili na drugi način činjenje dostupnim, upoređivanje, ograničavanje, brisanje ili uništavanje. A ovde je reč o dostavljanju informacije sudu u zvaničnom sudskom postupku, i to one koja se odnosi na njenog tražioca (da li je ili nije razgovarao u tačno određenom trenutku, ne i sa kim) a ne obrađivanju i prosleđivanju podataka nekih drugih lica. Znači, sve je bilo rešivo uz malo volje i znanja. Ali…
Inače, da li je okrivljeni zaista telefonirao moglo se utvrditi i na licu mesta, kada je zaustavljen, uvidom u telefon (jer pozivi se beleže: vreme, trajanje, sa kim je razgovarano), što je okrivljeni predlagao, a što nije učinjeno. Dakle, to je propust policijskih službenika, jer da su to konstatovali u zapisniku (koji se obavezno sastavlja na licu mesta), stvar bi bila mnogo jasnija. Ovako…
Da podsetimo na još jedno veoma važno pravilo u vezi dokazivanja, na član 16. ZKP (koji zakon se, rekosmo, shodno primenjuje u prekršajnom postupku), gde se kaže da, u presudi, ili rešenju koje odgovara presudi, sumnja u pogledu činjenica od kojih zavisi vođenje krivičnog postupka, postojanje obeležja krivičnog dela ili primena neke druge odredbe krivičnog zakona, rešava se u korist okrivljenog. Dakle, okrivljeni je dostavio ono što je mogao, prvostepeni sud je odbijen od strane mobilnog opertera, i umesto da insistira na dokazu i traži način da ga pribavi, odlučuje da apriori prihvati da nešto jeste tako (tačnije pretpostavlja da dokaz koji nema dokazuje da okrivljeni nešto jeste učinio, da jeste bilo dolaznog saobraćaja u vreme izvršenja prekršaja), umesto da zaključi da nema dokaza za to (jer, taj kompletan listing je mogao pokazati da nije bilo dolaznog saobraćaja). Znači, prvostepeni sud pretpostavlja šta sadrži dokaz koji nije video, i pretpostavlja da postoji krivica okrivljenog. Koliko puta da ponovim da se krivica dokazuje, a ne pretpostavlja? Zar ne postoji nešto što se zove pretpostavka nevinosti? Ovo je nakaradna logika (moram tako reći), a nije ni zakonita. Šta reći, osim neverovatno?
3. Umesto zaključka
A sve gore navedeno nije bilo sporno apelacionom sudu, jer isti zaključuje da je na okrivljenom teret dokazivanja jer je isti podnosilac zahteva za sudsko odlučivanje, bez obzira šta kažu napred navedeni članovi ZOP.
Ne, nije sporno ono što apelacioni sud kaže u svojoj presudi, da prekršajni postupak mora biti vođen efikasno, i da je ocena dokaza stvar slobodnog sudijskog uverenja, ali valjda je bitno da samo krivi budu osuđeni? Član 86. ZOP, govori o osnovnom postulatu prekršajnog popstupka – načelu zakonitosti, i kaže da ovaj zakon utvrđuje pravila kojima se osigurava da niko nevin ne bude kažnjen, a da se odgovornom učiniocu prekršaja izrekne prekršajna sankcija pod uslovima koje predviđa ovaj zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka. Ali, izgleda da je u ovom slučaju jedino bilo bitno da se sprovede kažnjavanje (čitaj kao „uteraju“ pare u budžet), ništa drugo.
Šta reći na kraju? Da i ovo pokazuje koliko institucije kod nas svojim činjenjem urušavaju sistem koji kako tako funkcioniše? Ovde je reč o radu jednog apelacionog suda, gde po logici stvari rade iskusnije i bolje sudije, oni koji treba da kontrolišu rad nižih sudova. Ako su oni bolji, šta očekivati od onih lošijih?
Kako god, moj lični utisak je i dalje da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, što sam slikovito opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: izvod iz propisa je preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, redakcija Profi Sistem Com
