Ovaj tekst je nastao od stručnog komentara „Restitucija i obeštećenje, ispravljanje stare ili nova nepravda?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 90, februar 2022. god. Inače, tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu. Konkretan povod za pisanje navedenog komentara bila je potreba da se analizira nešto što kod nas, po mom mišljenju, nije urađeno na najbolji način (što je praktično standard u postupanju), a sprovodi se već više od deceniju i po.
Naime, ovde govorim o procesu restitucije, uređenom Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ( „Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 108/2013, 142/2014, 88/2015-OUS, 95/2018 i 153/2020) – u daljem tekstu: Zakon.
Osnovnim pitanjima, šta je to restitucija uopšte i šta može biti predmet restitucije, bavio sam se u tekstu „Šta je to restitucija?“. Inače, sve ograde i napomene date u tom tekstu (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto itd.) važe i ovom komentaru.
U ovom komentaru ću se pozabaviti pitanjem ko ima pravo na restituciju a kome to pravo može biti uskraćeno i zašto? A preostala sporna pitanja razmotrio sam u tekstu „Šta je još sporno kod restitucije?“.
1. Ko ima pravo na restituciju?
Pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima:
1) domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim – njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima o nasleđivanju;
2) zadužbina kojoj je oduzeta imovina, odnosno njen pravni sledbenik;
3) bivši vlasnik koji je svoju nekadašnju imovinu koja je oduzeta vratio u svojinu na osnovu teretnog pravnog posla;
4) fizičko lice koje je zaključilo ugovor o kupoprodaji sa državnim organom u periodu od 1945. do 1958. godine ako se u sudskom postupku utvrdi da je oštećeno visinom kupoprodajne cene, s tim da ima pravo isključivo na obeštećenje umanjeno za visinu isplaćene cene;
5) fizičko lice – strani državljanin, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim, njegovi zakonski naslednici, pod uslovom reciprociteta, pri čemu se pretpostavlja da postoji reciprocitet sa državom koja nije uređivala vraćanje imovine ako domaći državljanin može da stekne pravo svojine i nasledi nepokretnosti u toj državi.
Podnosilac zahteva koji ima pravo da, po različitim osnovima, zahteva vraćanje određene imovine, za isti predmet obeštećenja može da to pravo ostvari samo po jednom osnovu.
2. Ko nema pravo na restituciju?
Pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje (po decidnim odredbama Zakona) nema:
– fizičko lice – strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora ili su i bez postojanja međunarodnog ugovora, obeštećeni ili im je pravo na vraćanje imovine priznato pravom strane države;
– lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije (u daljem tekstu: RS), za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici;
– bivši vlasnik za imovinu oduzetu na osnovu propisa o eksproprijaciji koji su se primenjivali posle 15. februara 1968. godine, za koju je određena naknada u novcu ili drugim stvarima ili pravima.
Zakonom je predviđeno vraćanje imovine konfiskovane posle 9. marta 1945. godine, pod uslovom da je bivši vlasnik rehabilitovan ili bude rehabilitovan. A trenutno važećim Zakonom o rehabilitaciji kao i Zakonom o rehabilitaciji („Sl. glasnik RS”, br. 33/2006) koji je prethodio, obuhvaćena su lica lišena života ili određenih prava iz političkih ili ideoloških razloga, ali se u praksi domaćih sudova taj pojam pokazao kao veoma „rastegljiv“, što sam raspravljao u tekstu „Rehabilitacija, pravda za nevine ili nova nepravda za mnoge?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 93, maj 2022. god. Ukratko, lica osuđena za dokazane ratne zločine ne mogu biti rehabilitovana, a po tom osnovu ne bi moglo biti ni vraćanja imovine ni obeštećenja. Ovde moram reći, mnogo lica jeste osuđeno samo zato što su bili pripadnici neke grupe ili politički aktivni pre i za vreme rata, ali ne treba zaboraviti da postoje mnogi slučajevi pravih ratnih zločina. S druge strane, ratni zločin je stvar krivičnog prava, može da postoji i kada nije ideološki motivisan, tako da ga je mogao počiniti i neko ko je bio na strani koja se nekad ili sada smatra kao „prava“.
A situaciju inače komplikuje i činjenica da je pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ograničeno na pet godina od dana stupanja na Zakona o rehabilitaciji, što će reći novi zahtevi nisu mogući nakon 15. decembra 2016. god. kada je isteklo tih pet godina.
U Zakon je ugrađena i odredba po kojoj pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje nema lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji RS za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici, što se na prvi pogled čini logičnim i pravednim rešenjem. Međutim oko ove odredbe, odnosno njenog tumačenja ispao je čak i međudržavni konflikt u jednom trenutku, jer je Republika Mađarska smatrala da se takvim zakonskim rešenjem kolektivizira krivica mađarskog naroda i osujećuju pripadnici tog naroda u ostvarenju svojih imovinskih prava, i pretila uskraćivanjem podrške za dalje približavanje RS Evropskoj uniji. Takav stav se pravdao i dodatnim objašnjenjem da postoje i prisilno mobilisana lica (neka čak i srpske nacionalnosti). Infomacije plasirane u medijima govorile su da je tada postignut dogovor da pitanje prava ovih lica bude rešeno i tumačeno u okviru propisa o rehabilitaciji. A Zakon o rehabilitaciji kaže da pravo na rehabilitaciju nemaju pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije RS tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina.
Ovde ipak moramo uzeti neke validne stavove i definicije i pojasniti ovu materiju. Pojam „okupacione snage“ podrazumeva vojnu silu jedne države koja je okupirala (privremeno zauzela) teritoriju druge suverene države. U našem slučaju tu se mogu svrstati i domaći državljani koji su za vreme rata po osnovu podele Kraljevine Jugoslavije između okupacionih sila, postali državljni druge države i služili u vojsci te druge države, ili joj dobrovoljno pristupili, odnosno postali vojnik na bilo koji način, uključujući i prisilnu mobilizaciju. Sporna pitanja u vezi ove teme raspravljao sam u tekstu „Rehabilitacija, pravda za nevine ili nova nepravda za mnoge?“, tako da se ovde neću baviti time.
S druge strane, što je mnogo veći problem, nigde nisu pomenuti pripadnici domaćih (srpskih) vojnih formacija koje su se borile na strani Sila osovine. Neke od ovih formacija ne može da opravda čak ni klimava konstrukcija „političkih i ideoloških razloga“ ma koliko je slobodno tumačili, što sam takođe razmatrao u tekstu „Rehabilitacija, pravda za nevine ili nova nepravda za mnoge?“. Posebna priča su pripadnici oružanih formacija država koje su formirane od strane okupacionih sila i postojale na teritoriji bivše Jugoslavije samo za vreme rata (Srpska državna straža u Srbiji). A kakav je tek status u vezi prava na rehabilitaciju lica koja su bila pripradnici oružanih formacija Nezavisne države Hrvatske (Domobrani i Ustaše, jer ta „država“ je obuhvatala i teritoriju koja je danas u sastavu RS (Srem)?
3. Umesto zaključka
Na kraju stiče se utisak da je, iako se na njega dugo čekalo, te i pored više izmena, Zakon ipak ostao nedorečen i nedorađen, što je jasno i pokazala primena istog u praksi. Drugo pitanje koje se postavlja, a o kom neću raspravljati, je, da li se iza donošenja manjkavog propisa, krila možda namera odugovlačenja postupaka i osporavanja prava pojedinaca u konkretnim slučajevima, prostim komplikovanjem postupka i prevaljivanjem odgovornosti na organe koji postupke sprovode?
Da li da ponovim na šta me podseća ono što se čini kod nas? Mislim da nije potrebno, ko je ranije čitao moje komentare jasno mu je. Kome nije, neka pogeda ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
