Na početku, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, odnosno neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju i sl. a ne konkretno lice). Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
Drugi tekstovi koje navodim dostupni su na Pravnom portalu.
Konkretan povod za pisanje ovog komentara su zaključci Privrednog apelacionog suda, (u daljem tekstu: Sud) iz presude Pž 49/2018 od 6. decembra 2018. god., sa kojima ne mogu da se složim u potpunosti. Naprosto, nešto tu nije kako valja, iako neki zaključci Suda jesu dobri, sami za sebe ili u određenom kontekstu.
Sud u obrazloženju presude kaže:
„[…] Valutna klauzula predstavlja pravno dopušten mehanizam očuvanja ekvivalentnosti uzajamnih davanja ugovornih strana. Valutnom klauzulom se uspostavlja konvertovanje strane valute u odgovarajuću dinarsku protivvrednost. Konverzija deviznog u dinarski dug se vrši na sam dan plaćanja, nezavisno od činjenice da li je isplata izvršena o roku dospelosti ili u periodu dužničke docnje.
Sledi da valutna klauzula i zatezna kamata nemaju istu funkciju jer valutna klauzula po svojoj funkciji predstavlja mehanizam očuvanja ekvivalentnosti uzajamnih davanja i ista se primenjuje nezavisno od činjenice da li se isplata vrši blagovremeno ili u periodu docnje, a zatezna kamata predstavlja zakonom predviđenu sankciju za neblagovremeno ispunjenje novčane obaveze. […]”.
Znači, Sud je zaključio da zatezna kamata predstavlja sankciju za neblagovremeno ispunjenje novčane obaveze.
Međutim, Apelacioni sud u Beogradu u presudi Gž 4119/2016 od 16. juna 2016. god. kaže nešto drugo:
„[…] Prvostepeni sud je zaključio da valutna klauzula predstavlja vid očuvanja vrednosti predmeta ugovora, dok se zakonska zatezna kamata, odnosno ugovorena kamata, u slučaju da je veća od zakonske, obračunava nezavismo od postojanja štete, pa i kada nije bilo promene vrednosti valute niti rasta cena, svrha kamata za slučaj docnje isključivo je očuvanje vrednosti predmeta obaveze. Valutna klauzula bi bila eventualno razmatrana u slučaju da je došlo do značajnih kursnih poremećaja u odnosu na valutu u kojoj je indeksiran dug, a u konkretnom slučaju do toga nije došlo i u pogledu ostalih parametara kao što je rast cena na malo i slično. […]”.
Ovde neću ulaziti u ocenu da li su navedene odluke sudova pravilne u odnosu na kontekst slučaja, jer na pravilnost iste utiču i druge okolnosti, tako da odluka može biti pravilna uprkos nekom pogrešnom stavu. Svrha ovog teksta i nije da ocenjujem nečije razmišljanje, već da još jednom iznesem svoj pogled na temu.
Ovde me jedino zanima, šta je u stvari prava svrha zatezne kamate?
1. Šta je osnov problema kod zatezne kamate?
Pitanjem iz naslova ovog dela bavio sam se u više navrata, u raznim tekstovima. A najkonkretnije u knjizi “Zatezna kamata u praksi” (izdanje Profi Sistem Com, 2018. god.), i u stručnom komentaru “Osnov problema kod zatezne kamate” objavljenom u časopisu za pravnu teoriju i praksu Advokatske komore Srbije “Branič”, br 1-2. iz 2014. god., gde sam se detaljno bavio zateznom kamatom, njenom suštinom i prirodom, odnosom sa ugovornom kamatom, te analizirao zakonska rešenja (domaća i inostrana). Dakle, koga interesuje više o zateznoj kamati (prave uzroke problema) može pročitati navdeni komentar. Ovde ću ponoviti samo neke najvažnije teze.
U teoriji se govori da funkcije zatezne kamate mogu biti kaznena (kazna za dužnika zbog njegove docnje), podsticajna (podsticaj za dužnika da vrši plaćanje na vreme), kao i zaštitna (obezbeđenje poverioca da bude realno naknađen). Propisi o zateznim kamatama su prisilnog, imperativnog karaktera, i ugovorne strane ih ne mogu same menjati.
Šta je od svega toga zatezna kamata kod nas?
Svrha zatezne kamate prema Zakonu o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989 i “Sl. list SRJ” 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, nikako se ne sme ispuštati iz vida, odnosno zbog čega ona postoji kao kategorija. Tu se ne radi samo o interesu, tj. kamati kao zaradi, niti kamati kao vrsti ugovorne kazne, jer su navedene kategorije posebno objašnjene i definisane navedenim zakonom. ZOO o zateznoj kamati kaže:
– dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj zakonom a ako je stopa ugovorene kamate viša od stope zatezne kamate, ona teče i posle dužnikove docnje (član 277.);
– poverilac ima pravo na zateznu kamatu bez obzira na to da li je pretrpeo kakvu štetu zbog dužnikove docnje a ako je šteta koju je poverilac pretrpeo zbog dužnikovog zadocnjenja veća od iznosa koji bi dobio na ime zatezne kamate, on ima pravo zahtevati razliku do potpune naknade štete (član 278.);
– na dospelu, a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, kao i na druga dospela povremena novčana davanja ne teče zatezna kamata, izuzev u slučajevim kada je to posebnim zakonom određeno. Na iznos neisplaćene kamate i na povremena dospela novčana davanja može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kad je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu (član 279.).
A Zakonom o zateznoj kamati (“Sl. glasnik RS”, br. 119/2012) uređena je visina stope i način obračuna zatezne kamate koju plaća dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze. Navedenim zakonom je predviđeno i kako se obračunava zatezna kamata u slučaju kada iznos duga glasi na stranu valutu, a isplaćuje se u dinarima.
Znači, zatezna kamata nije stvar volje ugovarača, već se plaća po samoj sili zakona, za razliku od ugovorne kazne postoji čak i kada nije ugovorena. Njen način određivanja, odnosno obračuna nije slobodan već propisan zakonom i nije uslovljena time da li je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo krivicom dužnika, odnosno iz uzroka za koje odgovara ili ne. Ovde ću pomenuti kao problematično, to što je u pozitivnom zakonodavstvu RS, dakle u ZOO prihvaćena objektivna teorija o uticaju krivice dužnika na docnju prema kojoj dužnik pada u docnju čim ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, bez obzira na krivicu, te da nastupanje docnje ne sprečava ni činjenica da dužnik iz opravdanih razloga nije znao za postojanje ili dospelost obaveze, ili što je opravdano sumnjao u osnovanost potraživanja ili što su ga neotklonjive okolnosti sprečile da obavezu ispuni na vreme.
Ali, ako tražimo logički osnov (ratio), zatezna kamata ima svrhu samo i isključivo da nadoknadi stvarnu štetu koju poverilac trpi protekom vremena usled obezvređenja novca, znači usled inflacije, a sve ostalo je stvar ugovora. Uostalom, jedan od pogrešno korišćenih naziva za nju i jeste inflatorna kamata. Ovde moram dati jedno objašnjenje. Inflacija predstavlja porast opšteg nivoa cena, koji se događa jer novac gubi na vrednosti iz raznoraznih uzroka u koje neću sada ulaziti.
Dakle, zatezna kamata na neki način predstavlja obeštećenje ali poverilac ima prava na nju bez obzira da li je pretrpeo bilo kakvu štetu zbog dužnikove docnje.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da inflacija postoji i u drugim zemljama, kada se vratim na zaključak Suda, jasno je da u stvari, prava svrha zatezne kamate je ono što Sud kaže za valutnu klauzulu.
2. Da li je zatezna kamata nekakva kazna?
Da se sad vratim na zaključak Suda o svrsi zatezne kamate. U okviru javne rasprave o nacrtu Zakona o zateznoj kamati, rečeno je da se predlagači zakona nisu opredelili da zatezna kamata ima elemente kaznene stope, jer se po pravilu zatezna kamata primenjuje kada nisu do kraja ugovorom regulisani obligacioni odnosi. Dalje, da nema elemente kaznene kamate, a cilj joj je da obezbedi da poverilac ne izgubi realnu vrednost, kao i da dužnik plati realnu vrednost koja mora da bude veća od visine duga. Međutim, usvojeno je nešto drugo.
Postoji još jedan argument u prilog teze da zatezna kamata ne sme biti kazna. Naime, kod nas je posebnim propisom, Zakonom o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama (“Sl. glasnik RS”, br. 119/2012, 68/2015, 113/2017 i 91/2019), za neizvršenje novčane obaveze u roku u komercijalnim transakcijama predviđena i posebna naknada za kašnjenje. Štaviše, neizmirenje novačane obaveze u roku proglašeno je za prekršaj, i to u nesaglasnosti sa odredbama Zakona o prekršajima (“Sl. glasniku RS”, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS, 91/2019-dr.zakon i 91/2019), koji kaže da nema prekršaja ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica. Iako ne mora uvek postojati namera da se nešto ne plati, to može biti i sticaj okolnosti, u navedenom zakonu je postavljeno tako da sam istek roka za plaćanje definiše prekršaj, gde je prekršajna radnja definisana kao neplaćanje obaveze u zakonom utvrđenom roku.
Za ovo razmatranje nije bitna sama visina stope zatezne kamate niti njen obračun. Bitno je jedino da Zakon o zateznoj kamati kaže da, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom. Ne nekim drugim, ne prethodnim, ne po slobodnom obračunu ili tumačenju, nego “ovim zakonom”.
A ta stopa se na primer, na iznos duga koji glasi na dinare, utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Narodne banke Srbije uvećane za osam procentnih poena. Slično se utvrđuje i na sredstva u stranoj valuti, samo je banka koja utvrđuje referentnu kamatnu stopu druga. Dakle, zatezna kamata postavljena je najpre kao kazna, jer imamo fiksno uvećanje za 8% na referentnu kamatnu stopu. Ranije, kada nije bilo referentne stope, utvrđivana je preko rasta potrošačkih cena ili cena na malo (što je direktna veza sa inflacijom) na koju se dodavala neka minimalna fiksna stopa.
Ovako postavljeno, ispada da je zatezna kamata umesto prostog obeštećenja, prvenstveno kazna, ali i nekakva “zarada”, tj. profit.
Kako se to odražava na obračun u praksi? Tu dolazimo do problema stopa koje se koriste u formuli obračuna. Referentne stope zavise od bankarskog tržišta a stope rasta potrošačkih cena od inflacije. Pa sada, ako uzmemo isti iznos duga i računamo primenjujući različite metode, kako su se menjali propisi, odnosno njihovo tumačenje dobićemo jedan iznos, a ako postupimo po slovu sada važećeg zakona dobićemo drugi. Recimo da je neko tužio tek sada (ako dug naravno nije zastareo), a da neko vodi postupak već godinama, za isti dug dobiće različite iznose kamate. A zar ne bi trebalo da budu obeštećeni podjednako?
Zato je od presudnog značaja odrediti prirodu zatezne kamate. Ako je postavljena ona kazna, onda se može propisati bilo koji fiksni iznos i isti naplatiti, zašto ga računati, određivati prema nekakvim stopama? Ali ako je njena priroda nešto drugo, ako na nju utiče inflacija, onda mora da se utvrđuje i onda je pravična. Ne mogu se praviti preseci, pa se do jednog datuma računa komfornom (neustavnom i nezakonitom) metodom a dalje prostom. Ako nešto nije zakonito, nikada bilo niti će biti, ne može mu se priznati važenje u nekom periodu. Retroaktivnost u pravu nije dozvolejna, ali to važi u pozitivu, ono što po logici i sistemu nije zakonito ne može se nikada konvalidirati. Ovde ne možemo da uzmemo zdravo za gotovo, osnovnu premisu u pravu da u određenom vremenskom periodu važi određeni propis koji se primenjuje na konkretno polje života, jer, ako dug postoji i ne menja se, osnovno što treba obezbediti je da npr. 2018. god. bude isplaćena realna vrednost novčanog iznosa koji se duguje u nekom nominalnom iznosu od recimo 2005. god. i to je sve.
A tamo gde se u istim ili sličnim slučajevima koji imaju isti osnov, ne može predvideti ishod niti imati dovoljan stepen izvesnosti po pitanju ishoda, značikada nije moguće predvideti rezultat, nema govora o pravnoj sigurnosti.
3. Umesto zaključka
Problem je opet u loše napisanim propisima, ali i lošem tumačenju istih. A najveći problem po mom mišljenju, koji pravi i problem koji razmatram u ovom tekstu je to što odgovor na pitanje šta je zatezna kamata, tj. njena definicija nije data ni u ZOO, a ni u Zakonu o zateznoj kamati, tako da imamo institut koji se primenjuje a da niko ne zna šta je to zapravo. Zato imamo i različito tumačenje njene svrhe.
Inače, o nomotehnici, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”.
Ostaje nada da će u budućnosti neko možda pročitati i ova razmatranja i, ako ne počne da radi onako kako je pravilno, možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima koji se zateznom kamatom bave u praksi želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvodi iz propisa su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 81, maj 2021. god.
