Prema navodima Saveza samostalnih sindikata Srbije, dok se u zemljama Evropske unije u trećem kvartalu prošle godine u proseku radilo 37 sati nedeljno, u Srbiji je prosečna radna nedelja trajala 43,5 sati – što je najviše na Starom kontinentu.
Osim u Srbiji više od 40 sati nedeljno radilo se tokom leta 2021. i u Bugarskoj i Rumuniji, Grčkoj i Poljskoj, dok su na radnim mestima najmanje vremena proveli Holanđani – 31,2 sata, u Danskoj, Norveškoj i Nemačkoj nešto malo više od 34 sati u sedmici. Za zemlje u okruženju Eurostat koji je objavio ovu analizu nije imao podatke za prošlu godinu, ali prema poslednjim s kraja 2020. u Crnoj Gori radna nedelja je u proseku trajala 44 časa, a u Severnoj Makedoniji 40,7 sati.
Potpredsednik Saveza samostalnih sindikata kaže da sindikati godinama i decenijama govore da su radnici u Srbiji veoma produktivni i rade puno.
Ova statistika, kako kaže, upravo pokazuje da su radnici u Srbiji radni i vredni, ali da su, s druge strane, i primorani da mimo zakonskih propisa rade duže.
Isti navodi da svaka država poštuje svoje radnike i ne dozvoljava da rade duže od onog što je zakonom propisano, te da je tako u skandinavskim zemljama, u Danskoj, petkom se radi od osam, pola 9, do 12, pola jedan. Srbija na osnovu svega ovog pokazuje robovlasnički odnos prema radnicima, nepoštovanje zakona o dužini radnog vremena, napominje on.
Takođe navodi da ne čudi što ljudi odlaze, jer radi se puno, a cena rada je niska. Prosečna zarada se računa na osnovu onog što poslodavac u mesecu isplati, a ne znamo, ističe on, šta se iza toga krije.
Građevinski radnik možda primi zaradu od 60.000 ili 70.000 dinara, ali iza toga stoji radno vreme ne od 174 sata koliko je prosečno ili 190, već možda i od 270 ili 300 sati mesečno. Sve to da bi dobio zaradu za koju će neko sutra da kaže da je velika ili da je povećanje”, ističe Vuković. I to ne važi, napominje on, samo za građevinski sektor, već je pitanje i kako rade zaposleni u drumskom saobraćaju, trgovini, ugostiteljstvu, u putnoj privredi, energetici.
Navoid da ljudi rade po 10 i 12 sati da bi tobože primili neku zaradu od 500, 600 ili 700 evra.
Isti ističe da se ovde ne poštuje Zakon o radu,da se ne poštuju pravila igre, da radnici rade više od dozvoljenog, da su primorani da rade da bi došli do dostojanstvene zarade koja može da im pokrije minimum nekih sredstava.
Saradnik Instituta za uporedno pravo kaže da nije neuobičajeno da građani u Srbiji rade više sati nedeljno nego u drugim zemljama i da je to odraz činjenice da su zarade jako niske i da većina ljudi mora da radi puno radno vreme da bi zaradila za koliko toliko dostojanstven život.
Isti navodi da ljudi gledaju da rade više od jednog posla ili prekovremeno na onom koji već imaju, a sve više imamo i šestodnevnu radnu nedelju, gde se praktično uvećava za osam sati prekovremenog, a da im to bude redovno radno vreme iako bi svaki prekovremeni rad trebalo da bude nešto izuzetno.
U Srbiji, kako kaže, imamo jako puno od 500.000 do 600.000 neprijavljenih radnih sati, poslodavci vode evidencije, ali faktička situacija je često drugačija od one u toj evidenciji, jer mnogi radi više od onog što je upisano.
Takođe podseća da se u većini zemalja Evrope puno radno vreme drži negde između 35 i 38 sati, da se negde razmišlja i o četvorodnevnoj radnoj nedelji, dok se kod nas radi i šest dana nedeljno.
Postoji zakonski odnos da svako može da radi do 130 odsto radnog vremena, to su praktično 52 sata nedeljno više na zakonit način, ali to se odnosi na više poslodavaca, a ne na jednog. Kod jednog poslodavca može da se radi do 40 sati nedeljno a još 30 odsto kod drugog.
Poslodavac evidentira radnih sati nedeljno koliko zakonski može da isplati, objašnjava Mario Reljanović, a dešava se da su ljudi radili i po 60 sati i želeli da budu plaćeni za to. “Tako da je to vrlo loše, ali i jedna praksa koja dovodi do toga da se u Srbiji dosta radi”, napominje Reljanović, dodajući da je posebna priča o tome da li smo za te sate koje provedemo na poslu produktivniji od nekih drugih koji provedu manje na radnom mestu.
Radno vreme, pojam radnog vremena,puno i nepuno radno vreme, skraćeno radno vreme, prekovremeni rad propisano je odredbama čl.50-53. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje).
Prema tim odredbama:
Pojam radnog vremena
Radno vreme je vremenski period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca, na mestu gde se poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom.
Zaposleni i poslodavac mogu se sporazumeti da jedan period radnog vremena u okviru ugovorenog radnog vremena zaposleni poslove obavlja od kuće.
Radnim vremenom ne smatra se vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju, u skladu sa zakonom.
Vreme pripravnosti i visina naknade za istu uređuje se zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu.
Vreme koje zaposleni u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu poslodavca smatra se radnim vremenom.
Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.
Opštim aktom može da se utvrdi da puno radno vreme bude kraće od 40 časova nedeljno, ali ne kraće od 36 časova nedeljno.
Zaposleni iz stava 2. ovog člana ostvaruje sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.
Nepuno radno vreme, u smislu ovog zakona, jeste radno vreme kraće od punog radnog vremena.
Zaposlenom koji radi na naročito teškim, napornim i za zdravlje štetnim poslovima, utvrđenim zakonom ili opštim aktom, na kojima i pored primene odgovarajućih mera bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, sredstava i opreme za ličnu zaštitu na radu postoji povećano štetno dejstvo na zdravlje zaposlenog – skraćuje se radno vreme srazmerno štetnom dejstvu uslova rada na zdravlje i radnu sposobnost zaposlenog, a najviše 10 časova nedeljno (poslovi sa povećanim rizikom).
Skraćeno radno vreme utvrđuje se na osnovu stručne analize, u skladu sa zakonom.
Zaposleni koji radi skraćeno radno vreme ima sva prava iz radnog odnosa kao da radi sa punim radnim vremenom.
Na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (u daljem tekstu: prekovremeni rad).
Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno.
Zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući i prekovremeni rad.
Zaposlenom koji radi na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme u skladu sa članom 52. ovog zakona ne može da se odredi prekovremeni rad na tim poslovima, ako zakonom nije drukčije određeno.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze Propis Soft, redakcija Profi Sistem Com.
Izvor: Sajt Saveza samostalnih sindikata Srbije (www.sindikat.rs).
