Prema odredbi člana 20 Krivičnog zakonika (“Sl. glasniku RS”, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019):
(1) Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi.
(2) Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
(3)Učiniocu koji je sam izazvao opasnost, ali iz nehata ili je prekoračio granice krajnje nužde, može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice krajnje nužde pod naročito olakšavajućim okolnostima može se i osloboditi od kazne.
(4)Nema krajnje nužde ako je učinilac bio dužan da se izlaže opasnosti koja je pretila.
Krajnja nužda je osnov za isključenje postojanja krivičnog dela. Smatra se da je u slučaju izvršenja krivičnog dela u krajnjoj nuždi, isključena njegova protivpravnost, jer je izričito zakonskom odredbom propisano da “nije krivično delo ono koje je učinjeno u krajnjoj nuždi”.
Između krajnje nužde i nužne odbrane postoje značajne sadržajne razlike. Inače, krajnja nužda je u krivičnom zakonodavstvu prihvaćena dosta kasnije od nužne odbrane. Kod nužne odbrane postoji sukob prava i neprava, a kod nužne odbrane postoji sukob dva interesa, oba zasnovana na pravu, a zaštita se daje pretežnijem interesu.
Pojam krajnje nužbe je određen u odredbi stava dva citiranog člana. Ta odbredba određuje pod kojim se uslovima smatra da je krivično delo učinjeno u krajnjoj nuždi.
Imamo više uslove koji se svode u dve osnovne komponente-opasnost i otklanjanje opasnosti.
Opasnost možemo definisati kao stanje ugroženosti nekog pravnog dobra. To je u stvari situacija iz koje, prema objektivnoj proceni, u daljem toku događaja, ako opasnost ne bude otklonjena ili prestala, može doći do povrede tog dobra. Jačina te opasnosti može biti različita, ali mora biti takva da daje osnova za verovatnoću u nastupanje povrede. Međutim, mora da postoji i mogućnost njenog otklanjanja, jer se na krajnju nuždu ne može pozivati učinilac koji je povredio tuđe pravno dobro u cilju otklanjanja opasnosti koja se pod tim okolnostima nije mogla otkloniti.
Izvori opasnosti mogu biti različiti, tako na primer: požar, poplava, dejstvo mehaničke sile, napad od strane životinje i dr. Opasnost može biti izazvana od strane čoveka, nehatnim izazivanjem požara ili poplave.
Za postojanje krajnje nužda potrebno je da na strani opasnosti neki posebni uslovi.
Dakle, opasnost treba da je stvarna, da je već nastupila i da traje.U svakom konkretnom slučaju se utvrđuje ispunjenje ovog uslova, po objektivnim kriterijumima. Primena stvarne zablude postoji u slučaju putativne nužne odbrane-odnosno u slučaju postojanja pogrešne predstave o postojanju opasnosti, koja isključuje postojanje krajnje nužde.
Najčešća ugrožena pravna dobra su život i telo, mada to može biti i svako drugo pravno dobro. To može biti i zdravlje, imovina.
Opasnost se može otklanjati od svog dobra, ali i od dobra drugog lica, pri čemu to mogu biti dobra fizičkog lica, pravnog lica, privatna, državna ili u nekoj drugoj svojini.
Za postojanje krajnje nužde potrebno je da opasnost nije skrivljena. Pojam skrivljenosti treba razumeti u smislu odredaba o umišljaju i nehatu.
Otklanjanje opasnosti je druga komponenta krajnje nužde. Reč je o delatnosti koja je usmerena na zaštitu pravno zaštićenog dobra, na otklanjanje stanja ugroženosti dobra, na način da se opasnost neutrališe, da se pravno dobro izvuče iz opasnosti u kojoj se nalazi.
Uz okolnost da je u otklanjanju opasnosti učinjeno krivično delo, potrebno je da su ispunjeni sledeći uslovi.
1.Otklanjanje opasnosti treba da je istovremeno sa opasnošću, preduzeto od momenta kada je opasnost nastala, ili kada neposredno predstoji, sve dok traje.
2. Otklanjanje opasnosti povredom nečijeg pravnog dobra treba da se u konkretnom slučaju javlja kao neophodno, kao jedini način da se od opasnosti zaštiti svoje ili tuđe dobro. Ocena o tome da li se opasnost mogla i na drugi način otkloniti ili je bila neophodna povreda nečijeg pravnog dobra je opet kompleksno faktičko pitanje koje treba rešiti na osnovu svih bitnih objektivnih i subjektivnih okonosti konkretnog slučaja, a naročito s obzirom na prirodu i jačinu opasnosti, prirodu i značaj dobra koje je bilo ugroženo, objektivne i subjektivne mogućnosti onoga koji reaguje na opasnost da je izbegne ili spreči, sredstva koja su mu stajala na raspolaganju da opasnost otkloni, psihička situacija u kojoj se nalazilo lice izloženo opasnosti i druge okolnosti.
3.Pri otklanjanju opasnosti ne sme se učiniti zlo koje je veće od zla koje je pretilo. U poređenju zla koje je pretilo i zla koje je učinjeno potrebno je da ovo drugo nije veće od prvog. Utvrđivanje ovog uslova pretpostavlja upoređivanje dobara ugroženog od opasnosti i povređenog u otklanjanju opasnotsti, da bi se utvrdilo koje je zlo bilo veće. U nekim slučajevima to nije teško utvrditi kada se radi o dobrima koji su po svojoj sadržini i značaju za pojedince ili društvo veoma različiti. Opet, ne može se napraviti neka lista pravnih dobara po njihovom značaju i vrednosti, već se to pitanje mora rešavati u svakom konkretnom slučaju.
4.Pravo na krajnju nuždu ima pre svih lice čije je pravno dobro izloženo opasnosti. U otklanjanju te opasnosti mogu učestvovati i druga lica, čija dobra nisu bila ugrožena.
Odredba stava tri citiranog člana odnosi se na blaže kažnjavanje, na mogućnost izricanja oslobađanja od kazne u vezi sa delom učinjenim u krajnjoj nuždi.
Zakonodavac razlikuje dve situacije, kada je opasnost izazvana iz nehata i kada je došlo do prekoračenja granica krajnje nužde.
Dakle, na krajnju nuždu se ne može pozivati učinilac koji je skrivio opasnost i prilikom njenog otklanjanja povredio nečije pravno dobro, na koji način je ostvario obeležja nekog krivičnog dela. Kada je to učinjeno sa manjim stepenom krivice, iz nehata, zakonik daje mogućnost da se za učinjeno krivčno delo može izreći blaža kazna od propisane.
Prekoračenje granica krajnje nužde pretpostavlja da su postojali uslovi, kako na strani opasnosti, tako i otklanjanja opasnosti, ali da je došlo do ekscesa, prekoračenja granice srazmernosti dobara koje se traži za krajnju nuždu. Dakle, u ovom slučaju je učinjeno zlo veće od onog zla koje je pretilo. Povređeno dobro je veće vrednosti. Izvrešenje krivičnog dela u prekoračenju granica krajnje nužde može imati dvostruko dejstvo na kažnjivost. Uvek je osnov za ublažavanje kazne, ali ukioliko je prekoračenje učinjeno pod naročito olakšavajućim okolnostima, učinilac se može osloboditi od kazne.
Krajnja nužda se ne može primeniti u svakom slučaju. Upravo o tome govori odredba stava tri navedenog člana. Ne može se pozivati na krajnju nuždu onaj učinilac koji je bio dužan da se izlaže opasnosti. Reč je o delatnostima koje vrše vatrogasci, lekari, lica koja obezbeđuju javni red i mir i drugi.
Izvor: Izvodi iz propisa preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.