„Građanska odgovornost lekara zasniva se na nepostupanju prema medicinskom standardu, što se uobičajeno naziva greškom u lečenju. Lekareva odgovornost sleduje iz različitih pravnih osnova, i to iz ugovora o lečenju, iz nedozvoljenog postupanja, i iz poslovodstva bez naloga, ali samo na osnovu krivice.“ (Erwin Deutsch, Medizinrecht – Arztrecht, Arztneimittelrecht, Medizinprodukterecht und Transfusionsrecht, 5. Auflage, Springer, Berlin-Heidelberg-NewYork, 2003, str. 114.)
Povod za ovaj tekst je obraćanje velikog broja korisnika redakciji Profi Sistem-a, odnosno programa Propis Soft, koji su tražili sudsku praksu u vezi sa naslovom ovog teksta, a cilj je da se na jednom mestu skupe najznačajnije odluke sudova, apelacionih, Vrhovnog kasacionog i Ustavnog suda, ali i Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa tzv. lekarskom greškom i odgovornošću zdravstvene ustanove, pre svega iz građansko-pravne materije.
Pitanja koja su se javljala u dosadašnjoj praksi i u odnosu na koja su zauzimani stavovi odnose se na sledeće pojmove: pojam i uslovi postojanja (i odgovornosti zbog) lekarske greške, odgovornost zdravstvene ustanove za grešku lekara, doprinos pacijenta nastanku štete, odnosno podeljena odgovornost, neobaveštavanje pacijenta o posledicama medicinske mere, teret dokazivanja lekarske greške, naknada štete.
1. Zakonska regulativa
1.1. Regulativa u oblasti zdravstva
Pored Ustava Republike Srbije, zakoni na koje se sudovi u svojim odlukama pozivaju su Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o pravima pacijenata, Zakon o parničnom postupku i Zakon o obligacionim odnosima. Navešćemo samo one odredbe na koje su se pozivali sudovi u svojim odlukama, zbog ograničenog prostora, čak i one koje su prestale da važe, s obzirom da su se primenjivale u konkretnim postupcima.
Članom 68. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/2006) propisano je:
„Svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja.
Deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom.
Zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju se zakonom.
Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture.“
Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, broj 107/2005, 72/2009-dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013-dr.zakon, 93/2014, 96/2015, 106/2015 i 113/2017-dr.zakon), između ostalog propisivao je sledeća načela: pristupačnosti zdravstvene zaštite, pravičnosti zdravstvene zaštite, sveobuhvatnosti zdravstvene zaštite, kontinuiranosti zdravstvene zaštite, stalnog unapređenja kvaliteta zdravstvene zaštite, efikasnosti zdravstvene zaštite (članovi 19. do 24.).
Ovaj zakon je prestao da važi 11. aprila 2019. godine, stupanjem na snagu Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019).
1.1.1. Prava pacijenata
Ljudska prava i vrednosti u zdravstvenoj zaštiti i prava pacijenata propisana su članovima 25. do 41, a dužnosti pacijenata članovima 42. i 43, odnosno bile su propisane s obzirom da su odredbe čl. 26. do 38. i 40., 40a, 42. i 43. prestale da važe 30. maja 2013. godine, a člana 39, 30. novembra 2013. godine na osnovu Zakona o pravima pacijenata („Sl. glasnik RS“, br. 45/2013).
Ovim odredbama bila su propisana prava pacijenata:
– pravo na dostupnost zdravstvene zaštite,
– pravo na informacije koje su na osnovu naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija dostupne,
– pravo na obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru,
– pravo na slobodan izbor doktora i medicinskih procedura,
– pravo na privatnost i poverljivost informacija,
– pravo na samoodlučivanje i pristanak,
– pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju,
– pravo na tajnost podataka,
– pravo pacijenta nad kojim se vrši medicinski ogled (samo nad punoletnim poslovno sposobnim pacijentom i samo uz njegov pristanak),
– pravo na prigovor ako mu je uskraćeno pravo na zdravstvenu zaštitu ili nije zadovoljan pruženom zdravstvenom uslugom, odnosno postupkom zdravstvenog ili drugog radnika zdravstvene ustanove
– pravo na naknadu štete zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika,
– pravo na poštovanje pacijentovog vremena.
Kada su u pitanju dužnosti pacijenata članovima 42. i 43. bilo je propisano da su za vreme lečenja i ostvarivanja zdravstvene zaštite u zdravstvenim ustanovama pacijenti dužni da se pridržavaju opštih akata zdravstvene ustanove o uslovima boravka i ponašanja u njoj. U slučaju da pacijent zahteva da prekine lečenje i pored upozorenja doktora medicine, odnosno doktora stomatologije na moguće posledice zbog ovakve odluke, dužan je da o tome da pismenu izjavu, a ako odbije o tome će se sačiniti službena beleška, koja se upisuje i čuva u medicinskoj dokumentaciji pacijenta (član 42.). Pacijent je dužan da pri ostvarivanju zdravstvene zaštite u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi aktivno učestvuje pri zaštiti, očuvanju i unapređenju svog zdravlja, u potpunosti informiše nadležnog zdravstvenog radnika o istinitim podacima o svom zdravstvenom stanju i da se pridržava uputstava i preduzima mere propisane terapije od strane nadležnog zdravstvenog radnika, a ako se ne pridržava ovih obaveza zdravstveni radnik može otkazati pružanje dalje zdravstvene zaštite pacijentu izuzev hitne medicinske pomoći, o čemu je dužan da obavesti direktora zdravstvene ustanove, odnosno osnivača privatne prakse, kao i da u medicinsku dokumentaciju pacijenta unese razloge za odbijanje pružanja zdravstvene zaštite.
1.1.2. Stručna greška
Članom 197. Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, broj 107/2005,… i 113/2017-dr.zakon) propisano je da se pod stručnom greškom, u smislu ovog zakona, podrazumeva se nesavesno lečenje, odnosno zanemarivanje profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, odnosno nepridržavanje ili nepoznavanje utvrđenih pravila i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovode do narušavanja, pogoršanja, povrede, gubitka ili oštećenja zdravlja ili delova tela pacijenta.
Zakon o pravima pacijenata objavljen je u „Sl. glasniku RS“, broj 45/2013, a primenjuje se od 30. maja 2013. godine i kao što smo već rekli na osnovu ovog zakona prestale su da važe navedene odredbe članova Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, broj 107/2005,.. i 113/2017-dr.zakon).
Ovaj zakon uveo je, pored prava koja su bila predviđena i ranije i pravo na drugo stručno mišljenje i pravo na olakšavanje patnji i bola, a neka druga prava su proširena ili odredbe su koje ih propisuju precizirane.
Novi Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019), primenjuje se od 11. aprila 2019. godin, između ostalog propisuje načela poštovanja ljudskih prava i vrednosti i prava deteta u zdravstvenoj zaštiti, pravičnosti, sveobuhvatnosti, pristupačnosti, kontinuiranosti, stalnog unapređenja kvaliteta i bezbednosti u pružanju zdravstvene zaštite i efikasnosti zdravstvene zaštite.
Kada su u pitanju prava pacijenta, ovaj zakon upućuje na primenu posebnog zakona.
Članom 186. novog zakona pod stručnom greškom, u smislu ovog zakona, podrazumeva se nesavesno obavljanje zdravstvene delatnosti u vidu zanemarivanja profesionalnih dužnosti u pružanju zdravstvene zaštite, nepažnje ili propuštanja, odnosno nepridržavanja utvrđenih pravila struke i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koje dovodi do povrede, oštećenja, pogoršanja zdravlja ili gubitka delova tela pacijenta.
Dakle, na sličan način je uređeno kao i u prethodno važećem zakonu.
1.2. Ostala regulativa
Kada su pitanju odredbe Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS, 55/2014 i 87/2018), sudovi su primenjivali odredbe o teretu dokazivanja, član 231, odnosno 223. prethodno važećeg zakona.
Kada su pitanju odredbe Zakona o obligacionim odnosima, primenjene su odredbe čl. 18. koji uređuje ponašanje u izvršavanju obaveza i ostvarivanju prava, člana 154. („Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice…“), člana („Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.“) člana 170. i 171. (odgovornost drugih lica i odgovornost pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ), člana 192. (podeljena odgovornost) i člana 200. (visina naknade nematerijalne štete).
1.2.1. Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda
Evropski sud za ljudska prava, što će se videti u daljem tekstu, pre svega lekarsku grešku, donosno postupke ispitivanja njenog postojanja, podvodi pod član 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda – pravo na život, koji glasi:
„1. Pravo na život svake osobe zaštićeno je zakonom. Niko ne može biti namerno lišen života, sem prilikom izvršenja presude suda kojom je osuđen za zločin za koji je ova kazna predviđena zakonom.
2. Lišenje života se ne smatra protivnim ovom članu ako proistekne iz upotrebe sile koja je apsolutno nužna:
a) radi odbrane nekog lica od nezakonitog nasilja;
b) da bi se izvršilo zakonito hapšenje ili sprečilo bekstvo lica zakonito lišenog slobode;
c) prilikom zakonitih mera koje se preduzimaju u cilju suzbijanja nereda ili pobune.“
Detaljnije o pojedinim odredbama bavićemo se kroz primere iz sudske prakse.
2. Sudska praksa
2.1. Pojam i uslovi postojanja lekarske greške
U presudi Apelacionog suda u Beogradu, Gž 2728/2010 od 23. septembra 2011. godine ovaj sud definiše pojam lekarske greške. Pod lekarskom greškom, u smislu Zakona o zdravstvenoj zaštiti, podrazumeva se nesavesno lečenje, opasno zanemarivanje profesionalnih dužnosti, pružanja zdravstvene zaštite, odnosno nepridržavanje ili nepoznavanje utvrđenih pravila i profesionalnih veština u pružanju zdravstvene zaštite, koji dovode do narušavanja, pogoršanja, povrede, gubitka ili oštećenja zdravlja ili delova tela pacijenata. Dakle, sud je uzeo u obzir gore navedenu odredbu člana 197. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, te dalje definiše ovaj pojam tako što smtra da se pod lekarskom greškom podrazumeva svaka mera lekara koja nije u skladu sa “dobrom lekarskom praksom”, odnosno sa aktuelnim medicinskim standardom.
Dalje, uzimajući u obzir prethodno definisanje samog pojma, zauzima stav kada postupanje lekara predstavlja lekarsku grešku: „Ove greške se mogu ispoljiti u činjenju ili propuštanju, u preuzimanju neindikovanog ili nepreduzimanju indikovanog medicinskog zahvata, u pogrešnim merama ili u nepropisnim dispozicijama lekara. U tom smislu, svako postupanje lekara suprotno gore navedenom, povlači sa sobom njegovu odgovornost za uzrokovanu štetu i naknadu iste kao posledicu.“
U rešenju Apelacionog suda u Nišu, 11Gž 1270/2015 od 3. decembra 2015. godine ovaj sud zauzima stav da građansko-pravna odgovornost za naknadu štete zbog lekarske greške postoji ako se steknu određeni uslovi i to: postojanje lekarske greške, postojanje štete, uzročna veza između učinjene lekarske greške i nastale štete i odgovornost lekara za učinjenu grešku. Pri čemu, sud mora da utvrdi da li bi do štete došlo da se lekar ponašao onako kako to medicinska struka nalaže.
Iako se radi o krivičnoj materiji, odnosno krivičnom delu teško delo protiv zdravlja ljudi iz čl. 259. st. 4 u vezi čl. 251 st. 3 u vezi st. 1 Krivičnog zakonika, stav koji je zauzet u presudi Apelacionog suda u Novom sadu, Kž1 1445/2015 od dana 14. januara 2015. godine, može biti primenjen i kod građansko-pravne odgovornost lekara, odnosno za definisanje pojma stručne, odnosno lekaraske greške, a suštinski glasi da ukoliko lekar specijalista nije uzeo u obzir sve dokaze (uput drugog lekara) i najnepovoljniju varijantu razvoja situacije koju takav dokaz obuhvata, te nije preduzeo odgovarajuće mere, nesavesno postupa ako time prouzrokuje pogoršanje zdravstvenog stanja ili nastupanje smrti pacijenta.
U presudi Vrhovnog kasacionog suda, Rev 1296/2010 od 23. septembra 2010. godine radi se o nestručnoj pomoći „privatnog“ lekara, jer se tužilac se obratio tuženoj, lekaru opšte medicine, radi … u njenoj privatnoj ordinaciji opšte medicine. Ovaj sud je smatrao: „da je tužena odgovorna za štetu koju tužilac trpi, s obzirom da između radnje tužene – pružanje nestručne lekarske pomoći i zdravstvenog stanja do koga je usled toga došlo kod tužioca, postoji uzročno-posledična veza. Tužena je odgovorna jer je u lečenju primenila metodu koja više nije priznata od strane zvanične medicine, koja se primenjuje u paramedicinskim tretmanima i u narodnoj medicini. Ova metoda napuštena je pre više godina u zvaničnoj medicini, zbog bolova i posledica do kojih može doći.“
U presudi Apelacionog suda u Beogradu, Gž 6515/2010 od 20. oktobra 2011. godine daje se „negativna definicija“ stručne greške, odnosno ukazuje kada ona neće postojati, ako su primenjena pravila struke: „Od lekara se ne traži da odgovara za neuspeh intervencije, s obzirom da su komplikacije uvek moguće i da ishod lečenja nije uvek moguće predvideti, ali u lečenju ili prilikom medicinske intervencije lekar mora da postupa sa brižljivošću koju nalažu pravila struke.“
Da se pod stručnom greškom podrazumeva i nepostupanje lekara nakon medicinske intervencije, kada se to prema pravilima struke podrazumeva, ukazuje se presudi Vrhovnog kasacionog suda, Rev 881/2017 od 18. maja 2017. godine: „Postoperativna nega rane, po shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, podrazumeva i kontrolne preglede kojima bi se blagovremeno uočilo stvaranje ožiljka i primenila odgovarajuća terapija sa ciljem da se izbegne njegovo stvaranje, ili isto svede na meru koja ne bi prouzrokovala naruženje…“
2.2. Teret dokazivanja lekarske greške
Na kome je teret dokazivanja lekarske greške, na pacijentu ili drugom licu koje tvrdi da je došlo do lekarske greške ili na zdravstvenoj ustanovi, odgovor daje Ustavni sud u Odluci, Už-3/2015 od 9. marta 2017. godine:
„Teret dokazivanja lekarske greške, odnosno uzročno-posledične veze između pogoršanja zdravstvenog stanja i dijagnoze i terapije koju je zdravstvena ustanova odredila, je na pacijentu, odnosno onome ko tvrdi da je zbog lekarske greške došlo do navedene štete.“ (Autorska sentenca iz odluke, program „Propis Soft“, Profi Sistem Com doo, autor sentence Nikola Aleksić). U konkretnom slučaju izvršeno je više veštačenja, kojima nije utvrđena navedena uzročno-posledična veza.
U presudi Apelacionog suda u Beogradu, Gž 6515/2010 od 20. oktobra 2011. godine, takođe se ističe da je teret dokazivanja na onome ko tvrdi da je došlo lekarske greške, odnosno da tužilja nije dokazala da je šteta koju je pretrpela posledica lekarske greške, odnosno nije dokazala da je za neuspeh medicinske intervencije koja je nad njom izvršena kriv lekar.
S druge strane, u presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 2216/2013 od 20. juna 2013. godine, veštačenjem je utvrđena uzročno-posledična veza, odnosno da je oštećenje nerva upravo u uzročnoposledičnoj vezi sa delovanjem medicinskog osoblja koje je izvodilo hirurški zahvat (tzv. lekarska greška), te je teret dokazivanja suprotnog, odnosno preduzimanja svih potrebnih mera radi prevencije i smanjenja rizika moguće štete, prešao na zdravstvenu ustanovu. Kako nisu pruženi dokazi utvrđena je odgovornost zdravstvene ustanova u smislu odredbi člana 170. i 171 ZOO.
U presudi Vrhovnog kasacionog suda, Rev 881/2017 navedeno je i da vlasnica lekarske ordinacije nije dokazala da je zakazala kontrolne preglede, posle operacije, što predstavlja njen propust u postoperativnoj nezi tužilje i doprinos u nastanku štete.
3. Odgovornost zdravstvene ustanove, podeljena odgovornost i naknada štete
Zdravstvena ustanova odgovara za štetu zbog greške lekara prema pravilama odgovornosti preduzeća i drugih pravnih lica prema trećem, konkretno propisanih članovima 170. i 171. ZOO, ali i opštih odredbi ovog zakona o osnovima odgovornosti i šteti (član 154., 155. i 158.), odnosno odredbi o visini materijalne i nematerijalne štete (član 185. i 200.) Na primenu pravila ZOO upućuju i odredbe člana 31. Zakona o pravima pacijenata, koje propisuju da pacijent koji zbog stručne greške zdravstvenog radnika, odnosno zdravstvenog saradnika, u ostvarivanju zdravstvene zaštite pretrpi štetu na svom telu, ili se stručnom greškom prouzrokuje pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja, ima pravo na naknadu štete prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu. Ovo pravo ne može se unapred isključiti ili ograničiti. Iste odredbe sadržao je i Zakon o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasniku RS“, broj 107/2005, 72/2009-dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012), pre stupanja na snagu Zakona o pravima pacijenata, koji je „preuzeo“ ove odredbe.
U gore navedenoj presudi Vrhovnog kasacionog suda, Rev 1296/2010, stoji da se tužilac-pacijent se obratio tuženoj, lekaru opšte medicine, radi uklanjanja tetovaže sa nadlaktica i stomaka. U periodu od 04. aprila do 08. aprila 2005. godine, tužena je u njenoj privatnoj ordinaciji opšte medicine, pokušala da tužiocu primenom određene metode ukloni tetovaže i za tu uslugu tužilac joj je dana 08. aprila 2005. godine platio iznos od 10.994,00 dinara. Nakon obavljene intervencije, te primenjene terapije, kod tužioca je došlo do opekotina drugog i trećeg stepena, te je dalje lečenje nastavio u KC Srbije. Utvrđeno je da oštećenje kože tužioca iznosi 5% ukupne telesne površine, a naruženost je malog stepena, trpeo je strah i bolove određenog trajanja i određenog intenziteta. Utvrđeno je da je primenjena metoda lečenja napuštena pre više godina u medicini, zbog bolova i posledica do kojih može da dođe, a posebno zbog hipertrofičnih i ružnih ožiljaka. U okvirima savremene zvanične medicinske nauke ova metoda lečenja se ne primenjuje, a primenjuje se u paramedicinskim tretmanima i u narodnoj medicini.
Pacijentu je dosuđena naknada nematerijalne štete za duševne bolove zbog naruženosti, pretrpljene fizičke bolove i strah, prema odredbi člana 200. ZOO., imajući u vidu intenzitet i dužinu trajanja fizičkih bolova i straha, za pretrpljene fizičke bolove iznosi 100.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 50.000,00 dinara, a za naruženost 36.000,00 dinara, uzimajući u obzir stepen umanjenja estetskog izgleda usled prisustva ožiljaka na mestima gde su postojale tetovaže, a zbog čega će tužilac morati da nosi redukovanu odeću, kako bi iste prikrio, kao i materijalna šteta na ime naknade koju je dana 08. aprila 2005. godine, platio tuženoj za pruženu lekarsku uslugu.
Takođe, u već navedenoj presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 2216/2013, pacijent je podvrgnut operativnom zahvatu odstranjivanja masnog tkiva sa vrata, koji zahvat je izveo dr M. I. Utvrđeno je da je neposredno nakon buđenja iz anestezije, kod tužioca došlo do laringospazma i otežanog gutanja, te konstatovana nepokretnost jezika obostrano (glosoplegija), da bi tužilac prvog postoperativnog dana, … godine ušao u delirantno stanje, iz kojeg je izašao posle dva dana, zatim kod tužioca neurološki potvrđena glosoplegija, sa kompletnom protruzijom jezika i smetnjama pri govoru i gutanju, do čega je došlo u toku hirurške intervencije, direktnim oštećenjem nerava koji inervišu mišiće desne polovine jezika, pri čemu se ni direktno presecanje nerava ne može u potpunosti isključiti.
Navedeno oštećenje je za posledicu imalo umanjenje životne aktivnosti od 15%, koje se ogleda o otežanom žvakanju i gutanju hrane, kao i poremećaju govora, što sa duševnim patnjama zbog otežane komunikacije sa okolinom, umanjene profesionalne funkcionalnosti i otežane funkcije govora i ishrane predstavlja umanjenje životne aktivnosti od 20%. Utvrđeno je da je, neposredno nakon operacije, tužilac trpeo bolove jakog intenziteta u trajanju od 3-4 dana, koji bolovi su postepeno slabili tokom narednih dana, da bi fizički bolovi slabog intenziteta bili prisutni do 6 meseci nakon hirurške intervencije. Prema utvrđenju prvostepenog suda tužilac je neposredno nakon operativnog zahvata, sve do narednog jutra ispoljavao znake i simptome moždanog sindroma, te trpeo primarni strah jakog intenziteta usled doživljaja egzistencijalne ugroženosti, nakon čega je trpeo sekundarni strah jakog intenziteta, sve do otpusta iz bolnice … godine, a zatim sekundarni strah srednjeg do jakog intenziteta sve do zarastanja rana i delimičnog uspostavljanja mogućnosti pijenja i ishrane. Naredne dve godine tužilac trpi stalnu plašnju i zabrinutost za ishod svog oporavka, koja se povremeno javljala i tokom treće godine lečenja, u kom periodu je evidentiran anksiozno-depresivni sindrom, kao poremećaj prilagođavanja na stres. U prvostepenom postupku je utvrđeno da svako zapadanje hrane u dušnik prilikom jela, kod tužioca dovodi do pojave primarnog straha jakog intenziteta u trajanju od nekoliko minuta. Utvrđeno je da kod tužioca, zbog posledica predmetnog štetnog događaja, nije nastupila naruženost.
Ovaj sud je u skladu sa kriterijumima iz člana 200 ZOO, vodeći računa o značaju povređenog dobra i polazeći od svrhe i cilja kojem služi naknada nematerijalne štete, a posebno imajući u vidu procenat umanjenja životne aktivnosti tužioca, dosudio tužiocu na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti dosudio iznos od 600.000,00 dinara, na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove iznos od 300.000,00 dinara i na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 300.000,00 dinara.
Posebno interesantan slučaj je vezan za saopštavanje pacijentu da boluje od teške bolesti, iako rezultati nisu bili njegovi, već drugog pacijenta, slučaj iz presude Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž 8258/2010 od 19. januara 2011. godine, koji je potvrdio prvostepenu presudu kojom je zbog pretrpljenog straha pacijentu dosuđeno 153.000,00 dinara, pri čemu je postojala i odgovornost pacijenta je nije blagovremeno pročitao nalaz iz kojeg bi video da se rezultati ne odnose na njega.
U već pomenutoj presudi Vrhovnog kasacionog suda, Rev 881/2017, kada lekar nije zakazao kontrole preglede, odnosno vršio postoperativnu negu, visina naknade štete zbog duševnih bolova usled naruženosti iznosila je 78.000,00 dinara, ali je pacijentu pripao samo srazmerno smanjeni iznos naknade od 39.000,00 dinara jer je propustom da se blagovremeno obrati lekaru doprinela da šteta nastane, odnosno da bude veća.
4. Praksa Evropskog suda za ljudska prava
4.1. Proceduralni aspekt člana 2. Konvencije
4.1.1. Obaveze države
U presudi Šilih protiv Slovenije, po predstavci, br. 71463/01, Evropski sud je tumačio proceduralnu obavezu člana 2. Evropske konvencije u kontekstu zdravstvene zaštite kao obavezu država da uspostave efikasan i nezavisan pravosudni sistem tako da se može odrediti uzrok smrti pacijenata, bilo u javnom bilo u privatnom sektoru (javnim ili privatnim zdravstvenim ustanovama), kao i oni za to odgovorni.
U presudi Mehmet Şentürk and Bekir Şentürk protiv Turske, po predstavci 13423/09 i presudi Asiye Genç protiv Turske po predstavci 24109/07, Evropski sud zauzima stav da iako je, u nekim izuzetnim situacijama, kada je greška koja se pripisuje zdravstvenim radnicima bila veća od puke greške ili medicinske nepažnje, poštovanje proceduralne obaveze mora uključivati primenu krivičnog zakona.
U svim ostalim slučajevima kada povreda prava na život ili na lični integritet nije prouzrokovana namerno, proceduralna obaveza koju je nametnuo član 2. za uspostavljanje efikasnog i nezavisnog pravosudnog sistema ne zahteva nužno obezbeđivanje zaštite prava kroz krivični postupak, stav je zauzet u presudi Cevrioğlu protiv Turske, br. 69546/12.
U istoj presudi Evropski sud ističe stav da je izbor sredstava za obezbeđivanje pozitivnih obaveza iz člana 2. u načelu pitanje koje spada u slobodu procene države ugovornice. Postoje različiti načini za obezbeđivanje prava iz Konvencije, pa čak i ako država nije primenila jednu određenu meru predviđenu domaćim zakonodavstvom, ona ipak može da izvrši svoju pozitivnu dužnost drugim sredstvima.
U već pomenutoj presudi Šilih protiv Slovenije navodi se da u slučajevima koji se tiču medicinske nepažnje gde je smrt izazvana nenamerno, proceduralne obaveze država mogu nastupiti po pokretanju postupka od strane rođaka pokojnika.
Ali da bi navedene obaveze država ispunila, postupci za utvrđivanje uzrok smrti pacijenata i odgovornih lica ne mogu postojati samo u teoriji, već i efikasno delovati u praksi (presude Byrzykowski protiv Poljske, po predstavci br. 11562/05, i Spyra and Kranczkowski protiv Poljske, br. 19764/07).
4.1.2. Zahtev nezavisnosti domaćeg sistema – procedure
Još jedan aspekt ispunjenja proceduralnih obaveza koje proističu iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda vezan je za nezavisnost procedure ispitivanja postojanja lekarske greške.
U ovom smislu značajna je presuda u predmetu Bajić protiv Hrvatske, broj 41108/10, u kojoj se ističe:
Zahtev nezavisnosti domaćeg sistema koji je postavljen da bi se utvrdio uzrok smrti pacijenata koji se bave medicinskom profesijom podrazumeva se u ovom kontekstu. To zahteva ne samo nedostatak hijerarhijske ili institucionalne povezanosti, već i da sve strane koje imaju zadatak da provedu procenu u postupku utvrđivanja uzroka smrti pacijenata uživaju formalnu i faktičku nezavisnost od onih koji su upleteni u događaje. Ovaj zahtev je posebno važan kada se dobijaju medicinski izveštaji od veštaka (vidi Karpisiewicz protiv Poljske, predstavka br. 14730/09), jer je verovatno da će medicinski izveštaji veštaka imati presudnu težinu u ocenjivanje suda o izuzetno složenim pitanjima medicinske nepažnje, što im daje posebno važnu ulogu u postupku.
Problem je što su postojanje, odnosno nepostojanje lekarske greške u ovom slučaju ispitivali veštaci koji su bili kolege lekara čija se greška ispituje, i to i u kliničkom centru i na medicinskom fakultetu, te je na osnovu njihovog veštačenja odbačena prijava protiv lekara.
4.1.3. Razumni rok
Proceduralna obaveza iz člana 2. u kontekstu zdravstvene zaštite zahteva, između ostalog, da se postupak okonča u razumnom roku, stav je zauzet takođe u presudi Šilih protiv Slovenije. S tim u vezi, Evropski sud naglašava da, osim zabrinutosti za poštovanje prava svojstvenih članu 2 Konvencije u svakom pojedinačnom slučaju, opšta razmatranja zahtevaju i brzo ispitivanje slučajeva medicinske nepažnje u bolničkom okruženju. Poznavanje činjenica i mogućih grešaka tokom medicinske nege je od suštinske važnosti kako bi se institucijama i medicinskom osoblju omogućilo da otklone potencijalne nedostatke i spreče slične greške. Brzo ispitivanje takvih slučajeva je stoga važno za sigurnost svih korisnika zdravstvenih usluga.
Dalje, u presudi Bilbija i Blažević protiv Hrvatske, br. 62870/13 naglašava da u postupcima koji su pokrenuti radi rasvetljavanja okolnosti smrti pojedinca u bolničkom okruženju, dužina postupka snažan pokazatelj da je postupak bio neispravan i predstavlja povredu pozitivnih obaveza tužene države prema Konvenciji, osim ako je država navela vrlo uverljive i verodostojne razloge da opravda dužinu postupka.
4.2. Materijalni aspekt člana 2. Konvencije
Kada je u pitanju materijalni aspekt člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odnosno poštovanje materijlnih obaveza koje iz njega proističu, jedna od najznačnijih presuda je ona doneta u slučaju Lopes de Sousa Fernandes protiv Portugala, po predstavci, br. 56080/13. (Presuda označena od strane Evropskog suda za ljudska prava kao „Ključni slučaj“, eng. „Key case“.)
U ovoj presudi Evropski sud je primenjujući gore navedene principe za utvrđivanje ispunjenja obaveza koje proističu iz člana 2. Konvencije zaključio da je došlo do povrede proceduralnog dela, ali ne i meterijalnog, pri tom zauzimajući važan stav, može se reći opšti stav, odnosno kriterijume za utvrđenje povrede materijalne obaveze iz člana 2.
Evropski sud u ovoj presudi naglašava da se obaveza država za uređenje mora shvatiti u širem smislu koji uključuje dužnost da osiguraju efikasno funkcionisanje tog regulatornog okvira. Stoga regulatorne dužnosti obuhvataju neophodne mere za obezbeđivanje primene, uključujući nadzor i sprovođenje.
Na osnovu ovog šireg razumevanja obaveze država da obezbede regulatorni okvir, Evropski sud je prihvatio da je, u izuzetno izuzetnim okolnostima opisanim u (a) i (b) dole, odgovornost države prema materijalnom aspektu člana 2. Konvencije može se postojati u pogledu dela i propusta pružalaca zdravstvenih usluga, naime gde:
(a) život pojedinog pacijenta svesno se dovodi u opasnost uskraćivanjem pristupa hitnom lečenju koje spašava život (ovaj izuzetak se ne odnosi na okolnosti u kojima se smatra da je pacijent primio nedostatno, netačno ili odloženo lečenje); ili
(b) kada sistemska ili strukturna disfunkcija u bolničkim uslugama rezultira time da je pacijent lišen pristupa hitnom lečenju koji spašava život i ako su vlasti znale ili trebale da znaju za taj rizik i nisu preduzele potrebne mere da spreče taj rizik od materijalizacije, što dovodi u opasnost živote pacijenata, uključujući život pojedinog pacijenta.
Dalje se navodi da ponekad nije lako razlikovati slučajeve koji uključuju puku medicinsku nepažnju i slučajeve u kojima postoji uskraćivanje pristupa hitnom lečenju koje spašava život, posebno zato što može postojati kombinacija faktora koji doprinose smrt pacijenta. Da bi slučaj spadao u ovu poslednju kategoriju, moraju se ispuniti sledeći faktori, kumulativno uzeti u obzir:
(1) dela i propusti pružalaca zdravstvenih usluga moraju prevazići puku grešku ili medicinsku nepažnju, ukoliko su zdravstveni – pružaoci nege, kršeći svoje profesionalne obaveze, uskratiti hitno medicinsko lečenje pacijenta uprkos tome što je u potpunosti svestan da je život te osobe u riziku ako mu se ne pruži tretman;
(2) sporna disfunkcija mora biti objektivno i istinski identifikovana kao sistemska ili strukturalna da bi se mogla pripisati državnim organima, i ne sme sadržavati samo pojedinačne slučajeve u kojima je nešto moglo biti nefunkcionalno u smislu da pođe po zlu ili loše funkcioniše;
(3) mora postojati veza između disfunkcije na koju se žali i štete koju je pacijent pretrpeo; i
(4) sporna disfunkcija mora biti rezultat neuspeha države da ispuni svoju obavezu da obezbedi regulatorni okvir u širem smislu.
Umesto zaključka
O ovoj temi pisano je više stručnih radova, ali pretežno sa teorijskog, naučnog aspekta. Ovaj tekst predstavlja pokušaj da se na jednom mestu skupe najznačajnije odluke domaćih sudova i Evropskog suda za ljudska prava na način na kakav nismo do sada nismo naišli, jer su birane one odluke, odnosno oni slučajevi iz prakse, gde su zauzeti stavovi koji mogu biti smernice u postupanju pred sudovima, kako domaćim, tako Evropskim sudom za ljudska prava.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Izvori: Izvodi iz presuda Evropskog suda za ljudska prava (https://hudoc.echr.coe.int/eng#{%22documentcollectionid2%22:[%22GRANDCHAMBER%22,%22CHAMBER%22]}).
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 67, mart 2020. god.
