Nasuprot uobičajenom, konkretan povod za pisanje ovog komentara, nije neko pogrešno pravno shvatanje ili tumačenje, već nešto drugo, po meni mnogo opasnije.
Na početku, pitanje. Da li onaj ko greši u osnovama, može uspešno nešto da završi?
U svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, državni organi, nezavisna regultorna tela, sudovi i tužilaštva, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
I opet, moram da se ogradim, da ne bih bio shvaćen pogrešno. Ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi su samo konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja koja načelno zahtevaju odgovore. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju, zanimanje i sl. a ne konkretno lice).
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Značaj tačnog određenja propisa koji se primenjuje
Kada govorimo o primeni prava, jedno od osnovih pravila je ono o vremenskom i teritorijalnom važenju propisa. Na konkretne situacije primenjuju se propisi koji važe u određenom trenutku na određenoj teritoriji, bez obzira da li govorimo o kaznenoj, obligacionoj ili bilo kojoj drugoj materiji. Inače, u vreme kada je moja malenkost sticala prva znanja o pravnoj materiji (80-tih godina prošlog veka), po programu „usmerenog obrazovanja“ na pravnom smeru u gimnazijama postojao je predmet „Osnovi prava“, gde se upravo učilo o ovome o čemu govorim. Ta materija se izučavala dalje na prvoj godini Pravnog fakulteta, u okviru predmeta „Uvod u pravo“.
O čemu govorim najlakše je objasniti na primeru.
Krivični zakonik („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019), u stavu 1. člana 5. kaže da se na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela. Izuzetak iz stava 2. istog člana, da ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca, ne menja suštinu vremenskog važenja zakona. Isti zakon dalje, u članu 6. propisuje da krivično zakonodavstvo RS važi za svakog ko na njenoj teritoriji (uključujući avione i brodove) učini krivično delo.
Vidimo kako principi teritorijalnog i vremenskog važenja propisa deluju. Dalje u postupku bitno je odrediti koji propis se primenjuje na konkretnu pravnu situaciju. Zato je recimo kod tumačenja propisa veoma važno precizirati o kom propisu je reč, te tačno navesti njegov naziv. Jer, nekad postoje vrlo male razlike u nazivu propisa, nekad ih razlikuje jedna ili par reči koje daju određenje, tako da navođenje tačnog naziva može biti od presudne važnosti.
Recimo, postoje Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa (koji su opšti) a postoji i Zakon o obligacionim i osnovama svojinsko-pravnih odnosa u vazdušnom saobraćaju koji u jednom polju primene uređuje ono što prva dva navedena zakona generalno određuju.
A često se dešava da se propisi koji se donose u različitim periodima isto zovu, jer uređuju istu materiju (recimo Zakon o zdravstvenom osiguranju). Zato je uobičajeno da se osim naziva, radi određenja dodaje i glasilo u kome je propis objavljen.
Takođe, treba biti oprezan i sa upotrebom skraćenih naziva. Na primer, postoji više zakona kojima su uređene plate pojedinh službi (Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, Zakon o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, Zakon o platama u državnim organima i javnim službama, Zakon o platama zaposlenih u javnim agencijama i drugim organizacijama koje je osnovala Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave). Svi pobrojani zakoni su o platama, tako da navesti „Zakon o platama“, bez navođenja drugih odredica, ne znači apsolutno ništa. Zato je pravilo, da, ako se koriste skraćenice, pri prvom pominjanju propisa navede se tačan naziv sa glasilima u kojima je isti objavljen, i odredi se skraćenica koja će se koristiti nadalje (odrednica „u daljem tekstu:…“).
Ali, ovde nije bitno samo usko stručno znanje (o pravu) već i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) i pravilne upotrebe istog. Nekada upotreba velikog slova ili interpunkcijskog znaka pravi distinktivnu razliku. Ako stavite veliko slovo i kažete: „Zakon o…“, reč je o nazivu zakona, a ako krenete sa malim slovom reč je o opisnoj odrednici.
Inače, o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, koji se može pročitati na Pravnom portalu.
Gore navedeno su neke osnovne postavke i pravila struke. Zašto o svemu ovome govorim? Prosto, izgleda da danas svi zaboravljaju ova pravila (ili ih ne znaju, tj. nisu ih naučili, ili nije imao ko da ih nauči).
Primer za ovo o čemu govorim je recimo, tumačenje Stručnog saveta Javnobeležničke komore Srbije, kojim sam se bavio u tekstu „Zabrana reklamiranja javnih beležnika putem Interneta“, koji je objavljen u časopisu „Advokatska kancelarija“, br. 28 iz decembra 2016. god., a potom i na Pravnom portalu. Tu pomenuti savet daje mišljenje (koje je u suštini uputstvo za postupanje) tumačeći odredbe nevažećeg propisa. Jer u trenutku kada daje mišljenje (18. maja 2016. god.) Savet se poziva na nevažeći Zakon o oglašavanju (“Sl. glasnik RS”, broj 79/2005 i 83/2014-dr.zakon), koji je prestao da važi 6. maja 2016. god. sa početkom primene novog Zakona o oglašavanju („Sl. glasnik RS“, br. 6/2016). Na stranu činjenica što je tumačenje pogrešno, što nijedan od tih propisa ne propisuje ono o čemu Savet govori, prva i osnovna greška vezana je za važnost propisa. Da li uopšte treba objašnjavati kolika je greška u pitanju ako se mišljenje, koje je, ponavljam, praktično, uputstvo za postupanje u daljem periodu, daje tumačeći odredbe nevažećeg propisa?
2. Značaj pravilno postavljenih premisa
Ali ovim „boljkama“ nisu skloni samo organi uprave i razna nezavisna tela, nažalost, skloni su im i sudovi.
Ovde ću za primer uzeti jednu odluku koju je doneo Ustavni sud (u daljem tekstu: US). Iako nije sud u klasičnom smislu i ne spada u sistem redovnih sudova ove zemlje (opšte i posebne nadležnosti), rad US je veoma bitan. Jer, u ovom sudu sede najveći pravni stručnjaci koje imamo (tako bi trebalo biti), profesori prava, istaknute sudije i drugi profesionalci, sa značajnim karijerama. US daje tumačenja odredbi propisa, ocenjuje njihovu usaglašenost sa Ustavom i zakonima, znači negde je najmerodavniji u materiji tumačenja. A posredno, rešavajući po ustavnim žalbama utiče i na rad (presude) redovnih sudova. Prema članu 89. Zakona o Ustavnom sudu („Sl. glasnik RS“, broj 109/2007, 99/2011, 18/2013-OUS, 40/2015-dr.zakon i 103/2015), kada US utvrdi da je osporenim pojedinačnim aktom ili radnjom povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, može poništiti pojedinačni akt, zabraniti dalje vršenje radnje ili odrediti preduzimanje druge mere ili radnje kojom se otklanjaju štetne posledice utvrđene povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda i odrediti način pravičnog zadovoljenja podnosioca.
Konkretna Odluka US koju uzimam za primer, br. UŽ-2099/2015 od 11. maja 2017. god, može se videti na sajtu tog suda, u bazi sudskih odluka. Ukratko, US je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je rešenjima Vrhovnog kasacionog suda i Višeg suda u Šapcu iz 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, broj 98/2006). Zaključak US je da se ne može izjednačiti pojam okončanja izvršnog postupka namirenjem poveriočevog potraživanja sa pojmom okončanja predmeta upisnika suda, jer dostavljanje rešenja o izvršenju Narodnoj banci Srbije ne znači automatski da je poveriočevo potraživanje namireno i da je postupak usled toga okončan.
Ustavna žalba podneta je US najpre 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Šapcu. Po podnetoj ustavnoj žalbi bio je formiran predmet Už-6856/2012. Međutim, nakon početka primene odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, broj 101/2013), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre US, odlučuje redovni sud, US je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu. Po pravosnažnosti rešenja Višeg suda u Šapcu kojim je odbačen podnosiočev zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac se ponovo 2015. god. obratio US, podneskom koji je smatran ustavnom žalbom i zaveden je pod novim brojem Už-2099/2015. Na kraju je US doneo odluku o kojoj je reč.
Ali, ovde nije reč o samoj odluci, da li je ispravna ili ne, odnosno stavu koji je US zauzeo po pitanju koje je bilo osnov za ustavnu žalbu i koji je u suštini ispravan. Reč je o postavci stvari, o logičkom preduslovu, da li možete doći do ispravnog zaključka ako pođete od pogrešne premise? U konkretnom slučaju US je na kraju došao do ispravnog zaključka, ali onako kako je postavio stvari, obrazloženje je problematično jer nije potkrepljeno činjenicama. Jedina sreća po podnosioca je što se odlukama US ne može prigovoriti zbog povrede postupka ili pogrešne primene materijalnog prava (nema prava žalbe), pa redovni sudovi moraju postupiti po odluci US.
Dakle, samo pravno pitanje, ono što US razmatra nije od značaja za ovu temu.
Navešću neke delove iz obrazloženja odluke US, možda će biti jasnije nakon čitanja istih. US navodi (citat):
„[…] Podnosilac je uz ustavnu žalbu od 21. avgusta 2012. godine dostavio, pored ostalog, sledeća dokumenta:
– rešenje o izvršenju […] od 3. jula 2001. godine, koje je doneto po njegovom predlogu od 28. juna 2001. godine; […]
– dopis koji je Narodna banka Srbije – Odeljenje za prijem, kontrolu i unos osnova i naloga u Kragujevcu […] u kome je navedeno da je rešenje o izvršenju primljeno 26. septembra 2001. godine i da nije započet postupak izvršenja, […]
a da je u upisniku za 2001. godinu upisano da je u pomenutom predmetu postupak dovršen provedenim izvršenjem 10. oktobra 2001. godine, a da je predmet arhiviran 16. oktobra 2001. godine. […].“.
Iz svega što US navodi, vidi se da je reč o izvršnom postupku koji se dešava 2001. godine.
Us dalje kaže (citat): „[…] Članom 202. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/00, 73/00 i 71/01), koji je bio na snazi u vreme kada je prema podacima iz upisnika Opštinskog suda u Šapcu „postupak dovršen provedenim izvršenjem“, bilo je propisano da ako u vreme kad je organizacija koja obavlja poslove platnog prometa primila rešenje o izvršenju nema sredstava na računu dužnika, sud neće obustaviti izvršenje, a Služba će to rešenje držati u evidenciji i po njemu izvršiti prenos kad sredstva pristignu na račun. […] sa čim u vezi Ustavni sud ukazuje na dve stvari: prvo – da je članom 202. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, važećeg u spornom periodu, bilo propisano da sud neće obustaviti izvršenje ako u vreme kad je organizacija koja obavlja poslove platnog prometa primila rešenje o izvršenju nema sredstava na računu dužnika […]“..
Ovo je malo zbunjujuće. US najpre kaže da je propis koji je bio važeći u vreme o kom raspravljaju imao naziv „Zakon o izvršnom postupku“, a potom da je naziv propisa bio „Zakon o izvršenju i obezbeđenju“. Imamo dakle, navođenje dva propisa sa različitim nazivima. Pitanje je, koji je pravi, koji se primenjivao 2001. god?
Nesporno je da se 2001. god. u postupcima izvršenja primenjivao Zakon o izvršnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/2001), jer je isti bio na snazi od 8. jula 2000. god. do 23. februara 2005. god. kada je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o izvršnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 125/2004). Prvi zakon koji uređuje materiju izvršenja a sa nazivom Zakon o izvršenju i obezbeđenju donet je tek 2011. god. (objavljen u „Sl. glasniku RS“, broj 31/2011, sa kasnijim izmenama objavljenim u brojevima 99/2011-dr.zakon, 109/2013-OUS, 55/2014 i 139/2014).
Ali da ne širimo previše, ovde je naprosto reč o tehničkoj omašci. Jasno je da US misli na zakon iz 2000. god. Verovatno je nehotično upotrebljen naziv aktuelnog zakona (i trenutno važeći se zove Zakon o izvršenju i obezbeđenju), ili je ispalo da je reč o nazivu umesto opisne formulacije, jer je stavljeno veliko slovo u reč „Zakon“ i bez upućujuće odrednice tipa „koji uređuje izvršenje i obezbeđenje“.
Ali, drugi problem je mnogo veći.
Član 202. Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/2001), na koji se US poziva, nalazio se u Glavi šesnaestoj „OBAVEZA NA ČINJENJE, NEČINJENJE ILI TRPLJENJE“, deo „Mesna nadležnost“ i u celosti je glasio:
„Ako je dužnik po izvršnoj ispravi dužan da učini određenu radnju, ili da se uzdrži od određene radnje, ili da trpi preduzimanje određene radnje, za odlučivanje o predlogu za izvršenje i za sprovođenje izvršenja mesno je nadležan sud na čijem području dužnik treba da izvrši obavezu po izvršnoj ispravi.“.
Ono što piše u članu na koji se US poziva nije ono što je US naveo. O čemu je reč?
Naprosto, US citira odredbe člana 202. , Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SFRJ“, br. 20/1978, 6/1982, 74/1987, 57/1989, 20/1990, 27/1990, 35/1991 i „Sl. list SRJ“, br. 27/1992, 31/1993 i 24/1994), koji je inače prestao da važi 31. decembra 2000 god. na osnovu člana 264. Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/2001).
Taj član 202. nalazio se u Glavi četrnaestoj „POSEBNE ODREDBE O IZVRŠENJU NA IMOVINI PRAVNIH LICA RADI NAPLATE NOVČANOG POTRAŽIVANJA“, tog zakona, odsek „3. Izvršenje na sredstvima na računu dužnika“, deo „Slučaj kad nema sredstava na računu“, i u celosti je glasio:
„Ako u vreme kad je organizacija koja obavlja poslove platnog prometa primila rešenje o izvršenju nema sredstava na računu dužnika, sud neće obustaviti izvršenje, a Služba će to rešenje držati u evidenciji i po njemu izvršiti prenos kad sredstva pristignu na račun.“.
Ali, navedeni zakon (odnosno njegove odredbe na koje se US poziva) nije važeći 2001. godine u vreme kada je konkretni izvršni postupak sprovođen.
Međutim, krajnji zaključak US je kažem, ipak pravilan (što je srećna okolnost po podnosioca ustavne žalbe) jer je nešto slično onome što US interpretira bilo propisano u stavu 2. člana 184. Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/2001), a koji član se primenjivao od 1. januara 2001. god., i koji je glasio:
„Ako na računima dužnika nema sredstava ili nema dovoljno sredstava, sud neće obustaviti izvršenje, a nosilac platnog prometa će u celini ili delimično neizvršeno rešenje dostaviti bez odlaganja Narodnoj banci Jugoslavije – Zavodu za obračun i plaćanja (u daljem tekstu: Zavod za obračun i plaćanja).“.
Znači, neizvršeno (ili delimično izvršeno) rešenje je ostajalo negde, na kraju, praktično je završavalo kod iste institucije, koja se transformisala (praktično samo menjala nazive).
Jer u vreme važenja Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SFRJ“, br. 20/1978, 6/1982, 74/1987, 57/1989, 20/1990, 27/1990, 35/1991 i „Sl. list SRJ“, br. 27/1992, 31/1993 i 24/1994), iako postoje formalno računi pravnih lica kod poslovnih banaka, nosilac platnog prometa za dinarska sredstva je praktično jedan (sve je u krajnjoj liniji išlo preko njih), i zvao se Služba društvenog knjigovodstva.
U vreme važenja Zakona o izvršnom postupku („Sl. list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/2001), poslovne banke su postale nosioci platnog prometa (ali formalni i samo za fizička lica), i rešenje o izvršenju je ipak završavalo kod iste službe kao ranije, koja je u međuvremenu promenila naziv u Zavod za obračun i plaćanja pri Narodnoj banci Jugoslavije.
Kako god, ispravan zaključak mora biti i ispravno obrazložen. Da odluke US moraju imati obrazloženje, kaže i već pominjani Zakon o ustavnom sudu, u članu 48. gde kaže da odluke, rešenja i zaključci US sadrže: uvod, izreku i obrazloženje, a da se sadržina pojedinih delova tih akata bliže uređuje Poslovnikom, s tim što obrazloženje rešenja o odbacivanju ustavne žalbe, odnosno zaključka može sadržati samo pravni osnov za donošenje.
Poslovnik o radu Ustavnog suda („Sl. glasnik RS „br. 103/2013) u stavu 1. člana 86. ponavlja da odluka, rešenje i zaključak US sadrži: uvod, izreku i obrazloženje, a u daljim stavovima navodi šta sadrže uvod, izreka i obrazloženje. Tako, u stavu 4. pomenutog člana kaže da obrazloženje sadrži zahtev i navode iz podneska kojim je, ili na osnovu koga je pokrenut postupak, navode iz odgovora donosioca osporenog akta, odredbe osporenog akta, pravne propise na kojima se zasniva odluka, razloge za odluku sadržanu u izreci, kao i druge elemente zavisno od predmeta postupka i vrste odluke.
Onime što US navodi (naziv propisa, glasilo u kome je objavljen, broj člana i njegov sadržaj) stav US nije opravdan. Ta omaška se ne može ceniti kao tehnička, koja se rešava ispravkom, greška je materijalna (naveden je pogrešan osnov za primenu prava koji se dalje tumači i obrazlaže). Jer, kolika bi ispravka bila? Šta sve ispraviti? Nazive propisa, oznake glasila, sadržinu članova? Znači, praktično sve čime US obrazlaže svoju odluku. Da li je to onda ispravka?
Da je procesna materija u pitanju, ova greška bi se mogla podvesti pod pogrešnu primenu materijalnog prava koja postoji ako sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo, a takođe bi se moglo okarakterisati da sudska odluka ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, jer navodi iz obrazloženja protivreče sami sebi odnosno dokazima, što bi bilo jasno svakom ko pogleda odredbe na koje se US poziva.
Opet da ponovim, sreća da je krajni zaključak US ispravan, jer postaviću pitanje, šta da je pozivajući se na pogrešne odredbe US doneo pogrešan zaključak shodno kojem redovni sudovi moraju da postupe iako znaju da je to nezakonito? To bi bio slučaj sprovođenja bezakonja na osnovu zakona, koje se ne može ispraviti u nekom redovnom postupku pred domaćim institucijama. A da ovo o čemu govorim nije teorija, govori praksa Evropskog suda za ljudska prava, a podsetiću, to su predmeti gde upravo nije dobro primenjeno domaće pravo od naših sudova, a po obaveznoj proceduri prošli su i US.
3. Umesto zaključka
Nažalost, gore navedeno nije jedini primer grešaka US, čiji rad i razmišljanja bi trebao biti uzor za sve pravnike u ovoj zemlji. Navešću jedan primer iz sopstvenog iskustva. US je dopisom odgovorio da nisu zaduženi da daju uputstva strankama na dopis upućen e-mailom, koji je bio naslovljen sa „Šta činiti“, jer su izgleda pročitali samo subject e-maila. Ali taj naslov e-maila je bio samo indikacija, dopis u prilogu istog je sadržao u suštini ustavnu žalbu u kojoj je do tančina opisano i predočeni dokazi o povredi prava na pravično suđenje, jer reč je bila (pored pogrešne primene prava i kažnjavanja za delo koje nije propisano zakonom) o manipulacijama procesnim radnjama i nekim krivičnim delima koja su počinila lica koja su sprovodila postupak (nesprovođenje službenih radnji koje uslovljavaju jedna drugu, preskakanje faza postupka, dostavljanje spisa predmeta neslužbenim putem radi postupanja u roku, falsifikovanje i naknadno sastavljanje isprava i zapisnika itd.). Čak i kada dopis ne ispunjava formu, ako ne mogu pokrenuti postupak po ustavnoj žalbi, postaviću pitanje, šta je obaveza svakoga (pogotovo državnih organa u vršenju službe) ko sazna za izvršenje krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti? Kakvo delo čini onaj ko to ne prijavi nadležnim organima? Još jedna zanimljivost, u konkretnom slučaju, pored US obavešteni su i Direkcija i pojedine uprave policije (jer su i njihovi službenici bili umešani), predsednik postupajućeg suda, Vrhovni kasacioni sud, Ministarstvo pravde, Upravna inspekcija … (14 adresa ukupno) i svi su redom (pismeno) odgovorili da (parafraza) niko ne može da preispituje odluke suda jer je sudska vlast nezavisna, što bi trebalo da jeste tako. Ali poenta nije bila u poništaju ili izmeni pravosnažne presude zbog pogrešnog tumačenja propisa (kojeg je bilo i previše u tom slučaju), to niko nije ni tražio, već u procesuiranju krivičnih dela lica koja su postupala. A pobrojani su obavešteni da bi reagovali, odnosno proverili navode i podneli krivične prijave nadležnom tužilaštvu, jer privatna krivična prijava nije bila moguća.
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da glavni problem našeg pravnog sistema nije korupcija, već neznanje? A ovde je reč o radu US, gde po logici stvari treba da sede najveći stručnjaci u oblasti prava koje ova zemlja ima.
Ne znam, najbolje je ne davati komentar, već da svako donese sopstveni sud o ovome.
Izvor: Izvodi iz propisa i sl. mišljenja preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 73, septembar 2020. god.