Ovaj i povezani tekstovi su ekstrakti iz stručnih komentara „Da li su odricanje od prava na nešto i odricanje od potraživanja tog nečeg ista stvar?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija, br. 122, oktobar 2024. god. i „Da li je ista stvar odricanje od prava i odricanje od potraživanja iz radnog odnosa?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 16, oktobar 2024. god.
Konkretan povod za pisanje navedenih komentara je nekoliko zaključaka iznetih u presudama VKS, koji su po mom mišljenju problematični, a koji svi upućuju na to da se zaposleni ne može odreći svojih potraživanja koja ima prema poslodavcu. I što dalje dovodi do pitanja, da li su odricanje od prava na nešto i odricanje od potraživanja tog nečeg ista stvar? I po onome što zaključuje najviša redovna sudska instanca u našoj zemlji, jesu. Inače, iako se sada zove Vrhovni sud, kako su analizirane presude donete dok se zvao Vrhovni kasacioni sud, u daljem tekstu koristiću skraćenicu: VKS.
Šta smatra VKS izneo sam u tekstu „Da li se zaposleni može odreći svojih potraživanja prema poslodavcu?“, gde sam razmatrao pitanje da li je korišćenje ustavnih i zakonskih prava slobodno? Inače, sve ograde i napomene date u navedenom tekstu, važe i ovde.
Ovde ću se pozabaviti time da li je raspolaganje imovinom slobodno, te dati odgovor na pitanja, da li su odricanje od prava na nešto i odricanje od potraživanja tog nečeg ista stvar, i zašto se zaposleni ipak može odreći svog potraživanja prema poslodavcu.
1. Da li je raspolaganje imovinom slobodno?
U stavovima VKS zanemaruje se da novčana potraživanja predstavljaju imovinu, a da svako ima pravo da svojom imovinom raspolaže slobodno. To piše u Ustavu Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022). Članom 58. istog se garantuje pravo na imovinu, tačnije jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Ali deceidno piše i da se samo zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona.
Treba li ovde da razmatram šta ulazi u imovinu nekog lica? Neću ovde ulaziti u temeljnu analizu, jer sam o tome sve napisao u delu 5. – „Šta predstavlja imovinu nekog lica?“ komentara „Zašto nije dozvoljeno držati novac kod banaka u inostranstvu?“, koji je prvobitno objavljen u časopisu Advokatska Kancelarija, broj 75, oktobar 2020. god. Tu sam rekao da, iako u propisima nemamo pravu direktnu definiciju, posredno (iz toga na šta se plaća porez na imovinu ili njen prenos, i šta sve u imovinu ubrajaju neki zakoni) možemo zaključiti da imovinu čine nepokretnosti, pokretne stvari, udeli u pravnom licu, hartije od vrednosti, gotov novac, štedni ulog, depozit u banci, digitalna imovina (šta god to bilo) odnosno svojinska prava na istim (pravo svojine – vlasništvo ili neko od drugih prava, npr. pravo korišćenja) uključujući prava intelektualne svojine (autorska i srodna prava, patent, licenca…) i novčana (i druga – naturalna) potraživanja.
A pravo na raspolaganje imovinom podrazumeva i da se s istom može činiti šta god, pa i odricati se iste te poklanjati je. Zašto se to zanemaruje?
Najčudnije je to gde VKS traži opravdanje za svoje zaključke.
VKS se u presudi Rev2 1023/2019 poziva na tačku 6. stav 1. člana 118. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – daljem tekstu: ZOR, koja predviđa da zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ima, pa šta s tim?
Zatim, VKS se u oba slučaju poziva na član 344. Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, koji govori o otpuštanju duga. Navedeni član predviđa da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa tim saglasi, i da za punovaljanost ovog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala.
I konačno, VKS opravdanje traži u stavu 4. člana 60. Ustava, koji govori o pravu na rad ?!? Taj član u celosti glasi (citat):
„Jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom.
Svako ima pravo na slobodan izbor rada.
Svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta.
Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći.“.
Gde je to VKS pročitao da se zaposleni ne može odreći svog potraživanja, i to novčanog?
Inače, primetno je da VKS uporno u svojim tumačenjima prenebregava činjenicu da je radni odnos pre svega ugovorni – obligacioni odnos, i da u njemu po logici stvari moraju da važe i primenjuju se pravila obligacionog – ugovornog prava.
Ali, ako se poziva na član 344. ZOO, zar VKS ne dokazuje napred rečeno? Jer, taj član govori o odnosima i pravima poverioca i dužnika. Znači, VKS razume da je u slučajevima koje razmatra, zaposleni poverilac a poslodavac dužnik. Pa ako im priznaje to svojstvo zašto im uskraćuje prava koja im njihov status u obligacionom odnosu po zakonu daje? Svaki poverilac se može odreći svog potraživanja ako je dužnik sa tim saglasan. Neshvatljivo zaista.
Objašnjenje za stavove VKS u stvari je u pozivanju na član 47. ZOO koji kaže da je ugovor ništav kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, i član 49. ZOO, po kome je predmet obaveze nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Jer, ako razumem dobro, VKS smatra da je predmet obaveze kod odricanja od potraživanja iz radnog odnosa nedopušten. Samo nisu baš objasnili zašto je to tako. Ako je dobrovoljno, i ako nije reč o nekoj prevarnoj radnji i sl., zašto bi nečije odricanje od tačnog određenog iznosa novčanog potraživanja bilo sporno?
Ne razumem, zaista. Jedno je nečije neotuđivo pravo na nešto, a nešto sasvim drugo je pravo da se to garantovano pravo iskoristi. To nema veze jedno s drugim. Evo primera. Svi punoletni građani imaju biračko pravo, ali ne moraju da ga koriste, niti će im zbog nekorišćenja istog nešto biti uskraćeno, niti će korišćenjem istog steći neko drugo pravo.
2. Da li su odricanje od prava na nešto i odricanje od potraživanja tog nečeg ista stvar?
Da nečije neotuđivo pravo na nešto nije isto što i pravo da se to pravo koristi, izgleda razume Privredni apelacioni sud (ili se možda varam), koji u svojoj presudi Pž 3301/2014 od 11. februara 2014. god. govori o pravu na otpremninu a ne potraživaju po osnovu otpremnine, i koji kaže:
“[…] Ukazivanje u žalbi da se tužilja odrekla prava na otpremninu ne utiču na pravilnost donete odluke, obzirom da je pravo na otpremninu jedno od osnovnih prava radnika, da je zakonska obaveza poslodavca da radniku isplati otpremninu u slučaju prestanka radnog odnosa, te obzirom da pravo na otpremninu predstavlja deo pravne zaštite u slučaju prestanka radnog odnosa, garantovano član 60. stav 4. Ustava, proizlazi da se pojedinac ne može odreći prava koje predstavlja deo pravne zaštite garantovane Ustavom, zbog čega i odricanje od prava na otpremninu nema pravno dejstvo. Stoga su neosnovani žalbeni navodi da je sud nepravilno izostavio da primeni član 344. Zakona o obligacionim odnosima na sporni slučaj. […]”.
I najvažnije, mi ovde ne govorimo o pravu na nešto, nego o tačno određenim potraživanjima (dugovanjima). A to razume Apelacioni sud u Beogradu, koji je u svom rešenju Gž1 2381/2011 od 8. juna 2011.god. rekao (citat):
“[…] Prema odredbi člana 344. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obaveza prestaje kada poverilac izjavi da neće tražiti njeno ispunjenje i tuženik se sa time saglasi. Poštujući ovu pravnu normu o otpuštanju duga može biti reči samo onda kada zaposleni kao poverilac izjavi poslodavcu kao dužniku obaveze da neće tražiti ispunjenje tačno određenog novčanog iznosa. Priložena izjava u spisima ove parnične stvari takođe nema karakter iskaza o otpuštanju duga u značenju iz odredbe člana 344. stav 1. ZOO. Ovo zato što se tom izjavom tužilac izjašnjava da nema nikakvih potraživanja prema preduzeću. […] Radi toga prvostepeni sud je sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava bio dužan da vrednuje iskaz iz ove izjave da tužilac nema potraživanja i da su mu sva potraživanja u potpunosti izmirena u skladu sa činjenicama od značaja za postojanje tih prava njihov obim i ispunjenja obaveze. […]”.
Isti sud u svojoj presudi Gž.1 5009/10 od 3. juna 2010. god. još detaljnije objašnjava razliku između prava na nešto i samog potraživanja po osnovu tog prava, gde kaže (citat):
“[…] Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je tužilja dala izjavu u pisanom obliku broj […] od […]godine koju je svojeručno potpisala a prema čijem sadržaju sledi da je za njenim radom prestala potreba kod tuženog, da je upoznata shodno članu 158. Zakona o radu, da joj pripada otpremnina u iznosu od […] dinara i da prihvata da primi otpremninu u iznosu od […] dinara, te da se odriče ostatka otpremnine u iznosu od […] dinara, da je direktor tuženog doneo rešenje o otkazu ugovora o radu zbog prestanka ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog br. […] od […]godine kojim je tužilji prestao radni odnos zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i prestanka potrebe za njenim radom, s tim što je utvrđeno da tužilji prestaje radni odnos […] godine i da će joj se isplatiti otpremnina u iznosu od […] dinara koja je regulisana sporazumom, da je ovo rešenje tužilji dostavljeno […] godine, kao i da je tužilji isplaćen iznos od […] dinara na ime naznačene otpremnine a da tužilja u ovoj parnici potražuje još iznos od […]dinara na ime otpremnine.
Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.
[…] Pored toga prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude tužilja je dala izjavu da je upoznata da joj pripada otpremnina u vrednosti od […] dinara, da prihvata da primi otpremninu u iznosu od […] dinara i da se odriče ostatka otpremnine u iznosu od […] dinara. Ova izjava ima karakter otpuštanja duga kao jednog od načina prestanka obaveze.
Radi se o otpuštanju duga pa tada važe pravila iz odredbi člana 344. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj normi obaveza prestaje kada poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjene i dužnik se sa tim saglasi.
Za punovažnost ovog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala.
Tužilja je dala izjavu o otpuštanju duga a tuženi se sa tom izjavom saglasio s obzirom na sadržaj naznačenog rešenja i sporazuma br. […] od […]godine čijom je odredbom člana 1. propisano da ukoliko dođe do promene uslova o određivanju visine otpremnine da će se tužilji pod istim uslovima isplatiti otpremnina kao i svim radnicima koji budu proglašeni viškom.
Radi toga ostvaren je poseban samostalan razlog koji potraživanje tužilje čini neosnovanim.
Zaposleni može otpustiti dug tuženom poslodavcu i s tim u vezi dati izjavu i u pogledu dospelog iznosa otpremnine da neće tražiti njeno ispunjenje. Pravo na otpremninu neotuđivo je pravo do dospelosti ali kada to potraživanje dospe tada nema smetnji da zaposleni da izjavu da neće tražiti iznos po tom osnovu. Da nije to tako ne bi i potraživanje po osnovu otpremnine spadalo u krug novčanih obligacija koje za slučaj pasivizma zaposlenog da ih utuži u određenom roku se pretvaraju u naturalne obligacije – čl. 196. ZOR. Pored toga slovom zakona u odnosu na dospeli iznos po osnovu otpremnine nije propisano da zaposleni ne može otpustiti dug iz ovog osnova.
Radi toga se ne mogu prihvatiti suprotni navodi žalbe tužilje.
Ovom sudu su poznate odluke Ustavnog suda Republike Srbije po ustavnim žalbama koje navodi i žalba tužilje. Međutim, u prisustvu prethodnih razloga i s obzirom da ni jednim pozitivnim propisom nije propisano da zaposleni ne može otpustiti dug, po tom osnovu sledi da ovi navodi žalbe ostaju bez značaja. Ovo i sa razloga što i kada bi se prihvatio stav da ovde nema otpuštanja duga ne može se zanemariti dejstvo pravnosnažnog rešenja tuženog kojim je tužilji utvrđeno pravo na otpremninu i obim toga prava a koji iznos je tužilji isplaćen. Na taj način tuženi je u celosti ispunio obligaciju iz ovog osnova prema tužilji – čl. 295. ZOO. Zato je tuženi u celosti ispunio obligaciju prema tužilji a tužbeni zahtev tužilje neosnovan kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi. […].
Dakle, pravo na nešto je neotuđivo do dospelosti obaveze ali kada to potraživanje dospe nema smetnji da zaposleni izjavi da neće tražiti iznos po tom osnovu.
Na kraju da kažem da se napred izneto odnosi na sva potraživanja zaposlenog prema poslodavcu, pa i neto zaradu i sve ono drugo što ima karakter zarade, s tim što to “opraštanje” (otpust duga) ne utiče na obavezu poslodavca na uplate poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po osnovu tih potraživanja.
U prilog rečenom ide ono što je rekao Apelacioni sud u Beogradu, u obrazloženju presude Gž1 5286/2013 od 23. aprila 2014. god. (citat):
“[…] Tačno je da se zaposleni može odreći zarade koja sama po sebi predstavlja novčano potraživanje i to shodno članu 344. ZOO kojim je propisano da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i dužnik se sa time saglasi. Međutim, u konkretnom slučaju tužena ne pruža dokaze da su tužioci izvršili otpust duga, a za takozvani oprost duga i za punovažnost takvog prestanka obaveze je potrebna izjava poverioca dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i da se dužnik sa tim saglasi, a na koju okolnost tužena nije pružila niti predložila dokaze, i u kom smislu su bez uticaja navodi žalbe tužene da se tužioci nisu odrekli prava na zaradu koja im po zakonu pripada, već samo prava da zahtevaju isplatu predmetne dospele razlike zarade za utuženi period, a saglasno članu 344. ZOO, koje objašnjenje je upravo u suprotnosti sa citiranom odredbom člana 344. ZOO koja govori o prestanku obaveze.”.
3. Umesto zaključka
Sad se na kraju opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje (a ne korupcija) glavni problem našeg pravnog sistema? A najporaznija je činjenica, da je ovde reč o zaključcima vrhovne i najvažnije redovne sudske instance u našoj zemlji, gde bi po logici stvari trebalo da sede najbolji pravnici koja ova država ima.
Sad je valjda jasno zašto stalno ponavljam, da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“ i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“.
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl. Zato, iako se to čini uzaludnim, u svojim tekstovima neprestano ukazujem na ono u čemu zakonodavna vlast, sudovi, tužilaštva, državni organi, nezavisna regulatorna tela i svi ostali, neprestano greše u pisanju i tumačenju propisa.
Ostaje nada da će neko relevantan pročitati i ova razmatranja, i bar se zamisliti ako ništa drugo. Dok se to ne desi, svima koji pravdu traže na sudu mogu jedino da poželim mnogo sreće, jer dok imamo tumačenja poput ovih koje sam analizirao, samo sreća može pomoći.
Izvor: Izvodi iz propisa i sudske prakse preuzeti su iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.