Ovaj tekst je ekstrakt iz stručnog komentara „Kako vreme provedeno na radu utiče na trajanje godišnjeg odmora?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Rad, prava i obaveze, br. 12, februar 2024. god.
Konkretan povod za navedeno razmatranje je Mišljenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – Komisije za praćenje i primenu Posebnog kolektivnog ugovora za socijalnu zaštitu u Republici Srbiji, br. 4/2017 od 31. marta 2017. god. (koje je aktuelno i dalje), a u celosti citirano u komentaru „Da li vreme provedeno na radu utiče na trajanje godišnjeg odmora?“, gde sam dao uvod i objasnio šta je povod za razmatranje. Inače, sve ograde i napomene date na početku tog komentara važe i ovde.
U tekstu „Da li su radno iskustvo i radni staž istoznačni pojmovi?“, bavio sam se time gde zapravo leži problem i koje je rešenje istog.
Ovde sam razmatrao zakonski osnov, i kome i na osnovu čega može biti produžen godišnji odmor.
1. Šta je osnov za produženje godišnjeg odmora?
Pre tumačenja, da se podsetimo nekih osnova. Zakonima se propisuju rasponi, ono ispod se čega ne može ići u zaštiti prava, najčešće minimum zaštite, donja granica, što je u slučaju godišnjeg odmora Zakon o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) – u daljem tekstu: ZOR.
A Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS”, br. 98/2006, 115/2021-Amandmani i 16/2022), u članu 4. kaže da je pravni poredak jedinstven, što ponavlja i u članu 194. A Ustav u članu 195. govori i o hijerarhiji domaćih opštih pravnih akata, gde kaže da svi podzakonski opšti akti RS, opšti akti organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, političkih stranaka, sindikata i udruženja građana i kolektivni ugovori, te statuti, odluke i svi drugi opšti akti autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave moraju biti saglasni zakonu. Dakle, podzakonskim aktom bilo koje vrste ne može se propisati ni predvideti ništa što nije u saglasnosti sa zakonom. Što važi i za ugovore (pa i kolektivne) i za opšta akta koja donose poslodavci.
Konkretno, predmet razmatranja ovde je stav 2. člana 69. ZOR, , koji glasi:
„Dužina godišnjeg odmora utvrđuje se tako što se zakonski minimum od 20 radnih dana uvećava po osnovu doprinosa na radu, uslova rada, radnog iskustva, stručne spreme zaposlenog i drugih kriterijuma utvrđenih opštim aktom ili ugovorom o radu.“.
Dakle, odredbama ZOR predviđeno je da se opštim aktom ili ugovorom o radu propisuju kriterijumi na osnovu kojih se dužina godišnjeg odmora može uvećati po raznim osnovima, između ostalog i po osnovu radnog iskustva. Odredbama kolektivnog ugovora koje su predmet tumačenja utvrđeno je za koliko se može produžiti godišnji odmor po tom osnovu. Inače, izraz „dužina“ u konkretnom slučaju je rogobatan i tehnički nepravilan izraz. Uputnije je reći trajanje, jer dužina je mera u geometriji, a trajanje je vremenska odrednica. Vraćamo se na nomotehniku, i umeće pisaca propisa. Inače, o nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, tako da ovde neću ponavljati do čega može dovesti nepoštovanje nomotehničkih i gramatičkih pravila i upotreba pogrešnih izraza. Koga ovo interesuje i želi malo da se nasmeje može npr. pročitati tekst „Čudne dužnosti komunalne milicije u Beogradu“.
Ono što je zanimljivo ZOR govori da je kriterijum radno iskustvo, ali nigde u njemu nemamo definiciju tog pojma, s tim što pomenuti kolektivni ugovori pod radnim iskustvom podrazumevaju godine rada (što nije potrebno tumačiti), s tim što prvi zahteva da to bude radu radnom odnosu. Zato je i traženo tumačenje koji radni odnos je relevantan. I dato je tumačenje da vreme za koje je lice bilo osigurano po osnovu obavljanja samostalne delatnosti ne predstavlja vreme provedeno na radu po osnovu radnog odnosa, već je to samo radni odnos kod nekog poslodavca.
2. Kome i na osnovu čega može biti produžen godišnji odmor?
A po mišljenju obe komisije (mišljenja su citirana u Da li vreme provedeno na radu utiče na trajanje godišnjeg odmora?“) radni odnos podrazumeva samo ugovorni odnos koji se zasniva zaključivanjem ugovora o radu između zaposlenog i poslodavca. A svakako su im nebitni drugi oblici radnog angažovanja (van radnog odnosa).
Ali, prva komisija, (čiji je stav rigidniji), dodaje još nešto, štoimplicira da taj poslodavac mora biti pravno lice te da ni radni odnos kod preduzetnika (kao i rad samog preduzetnika) nije od značaja.
Ako poštujemo pravila pisanja i tumačenja (da se u tekst ne stavlja ništa što nema neko značenje, u suprotnom samo zbunjuje), možemo doći do zaključka da ta komisija relevantnim smatra samo rad u pravnom licu, jer kaže: „[…] zaposleni ima pravo na uvećanje godišnjeg odmora […] samo za vreme provedeno na radu u radnom odnosu […] bez obzira da li je u pitanju ustanova socijalne zaštite ili neko drugo pravno lice u javnom ili privatnom sektoru. […]“. Znači,vrednuju samo rad u radnom odnosu i to u pravnom licu, jer drugi rad ne pominju. A da nije u pitanju omaška ili nespretna redakcija teksta, već da su zaista tako mislili, govori logika. Jer, još besmislenije bi bilo vrednovati rad nekog lica zaposlenog kod preduzetnka a lični rad tog istog preduzetnika ne.
I sve ovo bi moglo delimično biti tačno, da ZOR u članu 5. ne kaže da je zaposleni fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca, a poslodavac je domaće, odnosno strano pravno ili fizičko lice koje zapošljava, odnosno radno angažuje, jedno ili više lica. Dakle, po propisu kojim se uređeni radni odnosi kod nas, poslodavac može biti i pravno i fizičko lice (čitaj preduzetnik).
A navedenim tumačenjem isključen je ne samo lični rad preduzetnika veći i rad za iste, kao i svi drugi oblici radnog angažovanja koji nisu radni odnos.Kako? Zašto? Na osnovu čega?
A tek je nejasno na osnovu čega je druga komisija dala svoje tumačenje, jer se u njihovom kolektivnom ugovoru (u kome je dobro i jasno tehničko-redakcijsko rešenje) govori samo o godinama rada, a to je valjda svaki rad u zakonom dozvoljenim modalitetima (i u radnom odnosu i van njega).
A ova tumačenja su takođe čudna i zbog činjenice da je samo resorno ministarstvo ranije davalo neka tumačenja koja govore nešto drugo.
Tako recimo, Ministarstvo rada i socijalne politike, kako se nekada zvalo Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u svom Mišljenju br. 011-00-854/2010-02 od 15. decembra 2010. god. između ostalog, kaže (citat): „[…] Radno iskustvo je iskustvo stečeno radom po bilo kom osnovu (radni odnos ili ugovor van radnog odnosa i dr.) u određenom stepenu stručne spreme, odnosno na određenim poslovima, bez obzira da li je rad obavljen u zemlji ili inostranstvu. […] volontiranje koje je kandidat obavio u Republici Srpskoj može da se smatra radnim iskustvom […]“.
UMišljenju br. 011-00-89/2015-02 od 3. februara 2015. god. kaže (citat): “ […] Radno iskustvo je vreme provedeno na radu na određenim poslovima nakon sticanja odgovarajuće stručne spreme. Radno iskustvo se stiče radom po bilo kom osnovu (radni odnos ili ugovor van radnog odnosa i dr), na istim ili sličnim poslovima u stepenu i vrsti stručne spreme koja je uslov za rad na određenim poslovima. […] Radno iskustvo ne mora da se podudara sa stažom osiguranja (po osnovu radnog odnosa ili po osnovu osiguranja u smislu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, za vreme ostvarivanja prava na novčanu naknadu u svojstvu nezaposlenog i dr), koji se upisuje u radnu knjižicu u skladu sa članom 18. Pravilnika o radnoj knjižici (“Sl. glasnik RS”, broj 17/97). […]“.
Navedeno se ponavlja i u Mišljenju br. 011-00-136/2015-02 od 5. marta 2015. god. i Mišljenju br. 113-05-91/2016-02 od 16. maja 2016. god.
A iako je doneto u vreme važenja ranijeg propisa, za ovo razmatranje mi je najuputnije Mišljenje br. 11-00-289/98-02 od 5. novembra 1998. godine., gde se kaže (citat): „[…] Odredbama Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, broj 55/96), nije propisano šta se podrazumeva pod pojmom radno iskustvo, kao posebnim uslovom za rad na određenom radnom mestu. Šta se podrazumeva pod radnim iskustvom, uređuje se pojedinačnim kolektivnim ugovorom poslodavca.[…]“.
A navešću i da je Vrhovni sud Srbije u obrazloženju Presude U. 3736/2007 od 8. maja 2008. godine. rekao (citat): „[…] radni staž pravni institut određen Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju i podrazumeva staž osiguranja po osnovu radnog odnosa, […] pa se ne može poistovetiti radni staž sa radnim iskustvom […]“.
3. Umesto zaključka
Nadam se da postaje jasnije, zašto smatram da ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“, i zašto me sve zajedno podseća na ono što sam opisao na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“. Ovaj i povezani komentari potvrđuju tezu da je neznanje glavni problem našeg pravnog sistema (nedostatak stručnog – pravničkog i opšteg znanja).
Kako god, poenta ovog i svih komentara koje pišem je apel za postavku stvari onako kako bi to trebalo biti, dakle, uređenje pravnog sistema, a ne kritika radi kritike, dokazivanja ko je u pravu, “pametovanja” i sl.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet je iz programa „Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com-a.
