Konkretan povod za pisanje ovog komentara, je nešto sa čime se susreću mnogi putnici pogotovo u međunarodnom prevozu.
U ovom tekstu analiziraću „greške“ koje prevoznici i izdavaoci prevoznih karata namerno ili iz neznanja prave prilikom pružanja svojih usluga.
Naravno, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće te kognitivne ili logičke sposobnosti, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko učinio ili je negde napisano, onoga što stoji u propisima, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri radi bolje zaštite potrošača i korisnika usluga. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno odnosno polno neutralno i generički (označavaju zanimanje, delatnost i sl. a ne konkretnu osobu ili kompaniju). Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi. Svi tekstovi koje navedim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Sve ono o čemu pišem ovde, nastalo je na bazi ličnog iskustva meni bliskih osoba, što koristim kao pokazni primer. Znači, za sve što opisujem i navodim imam pismeni dokaz. Naravno, u skladu sa pravilima pisanja stručnih tekstova ne navodim imena konkretnih osoba, naziv kompanije i sl., iako to nije zabranjeno propisima. Naprosto nije bitno o kome, već o čemu je reč.
A zaista me ne zanima šta će (i da li će) neko drugi (recimo nadležni organi u RS i Crnoj Gori, kojima je sve prijavljeno) uraditi povodom svega što navodim. Nemam nikakav direktan interes, a sigurno je da nisam zainteresovan da pravim skandale niti da radim posao udruženja za zaštitu potrošača. Dakle, ne snosim bilo kakvu odgovornost ukoliko kompanija koja je posredi pretrpi bilo kakvu štetu ovim povodom, imali su dovoljno vremena da preduzmu nešto (recimo da upute izvinjenje). A lično ću izvršiti svaku zakonsku obavezu ukoliko eventualno budem pozvan od bilo kog nadležnog organa u vezi davanja izjave, dostavljanja prepiske, svedočenja i sl.
Iako se ono o čemu pišem odnosi na ponašanje konkretne prevozničke kompanije (u daljem tekstu: prevoznik), ovaj komentar nije direktno uperen protiv iste. Ovo su stvari koje su sa malim varijacijama činili (ili čine) i drugi prevoznici a ne samo ovaj prevoznik iz Herceg Novog, koji, kako na svom web sajtu ističu, putnike po „liniji u boji mora“ prevozi još od 1980. god. Samo, biće da su naziv zaslužili zbog boje koje putnici dobiju nakon korišćenja njihove usluge. Kako god, mislim da sve ovo moram da iznesem u javnost. Jer, prevoznik je o svemu obavešten (i usmeno i pismeno) ali ništa nisu preduzeli, čak ni izvinjenje uputili. Dakle, svojim kasnijim ponašanjem izazvali su ovo. Pisanjem o ovom ne činim nikakvo kazneno delo, već u stvari radim ono na šta me zakon uslovno obavezuje kao profesionalca. Dakle, obaveštavam javnost o „problematičnom“ ponašanju prevoznika (nekorektnom, neprofesionalnom a pre svega nezakonitom), na šta me profesionalna etika obavezuje svakako.
1. Šta se konkretno desilo?
Par putnika iz RS, prilikom povratka sa letovanja u Crnoj Gori, osim što su oštećeni, doživeli su maltretiranje od strane zaposlenih kod prevoznika. Naime, oni su u RS, u Novom Sadu kupili povratne karte za relaciju (Novi Sad – Beograd – Budva) koje su uredno overili na autobuskoj stanici u Budvi pre povratka. Od šalterskog službenika su dobili isprave koje su pokazali izuzetno neljubaznom kondukteru, koji je primio prtljag i pustio ih u autobus, pri čemu je sve vreme šikanirao njih i ostale putnike. Recimo, vikao je na putnike i vređao ih upućivanjem opaski vezanih za lična svojstva, nerviralo ga je što putnici „presporo“ ubacuju kofere u prtlažnik i nemaju tačan iznos novca za prtljažnu kartu, već mora da vraća kusur, i što ga neki (stranci) ne razumeju (iako on ne zna engleski niti bilo koji drugi strani jezik). Čak je rekao da mu putnici ometaju san?!? Mada, to mi se čini logično, jer posao konduktera se obavlja spavajući, a kako bi drugačije?
Po otpočinjanju prevoza, u sred neke nedođije kondukter je krenuo da „kontroliše“ karte. Putnici o kojima je reč pokazali su ponovo ono što su dobili na autobuskoj stanici u Budvi, dakle ono što im je kao ispravu o prevozu izdao radnik na autobuskoj stanici, pri čemu je zadržao njihove povratne karte. Kondukter je rekao da oni nemaju kartu već samo rezervaciju, i rekao da će ih izbaciti tu na licu mesta, ukoliko mu ne plate. I morali su da plate po 17 evra za prevoz, dakle ponovo ono što su već platili kada su kupili povratne karte.
Inače, to što im je radnik na autobuskoj stanici izdao ima dva dela, na jednom piše za putnika karta (a ne rezervacija), a na drugom karta za prevoznika (a ne rezervacija, ponavljam). Na oba dela piše relacija prevoza, datum i vreme polaska, naziv prevoznika, broj kola i broj sedišta. A piše i da je to potvrda povratne karte, sa cenom usluge rezervacije i porezom. Dakle, to je sasvim dovoljno da se prizna kao isprava o prevozu, jer tu piše sve što piše i na voznoj karti.
Ovde ću postaviti par logičnih pitanja. Ako to nije vozna karta:
- Na osnovu čega je izdata rezervacija ako ne na osnovu povratne karte?
- Kako bi nešto moglo da bude „potvrda“ povratne karte ako ta karta uopšte ne postoji?
- Zašto su putnici uopšte pušteni u autobus ako nisu imali karte? Kondukter je i pre početka prevoza pregledao to isto, tada je mogao da primeti da nedostaju karte, po koje su oni mogli da se vrate na šalter stanice (jer tamo su očigledno ostale).
- Šta bi bilo da nisu imali dovoljno novca? Jer, vraćaju se s odmora, istrošenih novčanika.
Dok je situacija još trajala, telefonom jepozvan predstavnik iz mesta sedišta prevoznika, pre svega zbog zaštite od maltretiranja, ali isti nije ništa uradio, već se „vadio“ na propise, strah od inspekcije…Ujutro je kontaktirana i predstavnica u RS, a potom je pismeno kontaktiran i prevoznik, na sve dostupne i objavljene e-mail adrese, ali do danas se niko nije javio, bar da se izvini. Ali ono što su izneli predstavnici prevoznika je svakako zanimljivo.
2. O kakvom „igrokazu“ je reč?
Ono što je poenta cele priče, nije izvinjenje, već sledeće. Reč je o svojevrsnom „igrokazu“ sa „izgubljenim“ kartama, koji nije izmišljen juče,to je nešto što su godinama radili i prevoznici iz RS, pogotovo na međunarodnim linijama.
Inače, po rečima putnice koja je bila u autobusu i prisustvovala svemu, a koja često putuje autobusima prevoznika, to je nešto što se dešava redovno, pogotovo kada je reč o mlađim putnicima. Ako se dešava često, znači da se zna za problem, te bi zaposlenima na autobuskim stanicama već trebalo biti sugerisano da obrate pažnju pri overi povratnih karata, a kondukterima da u odlasku skrenu pažnju putnicima o čemu da vode računa. Predstavnik iz Herceg Novog je rekao da se karta obično zahefta za rezervaciju, te da su putnici izgubili karte. Pa kako to baš svih petoro izgubiše karte? Svakom je ispala samo karta, ali rezervacija ne? Hoće centrala jednom da pogreši al neće sto puta, što reče Ilija Čvorović u Balkanskom špijunu. Drugo, isti predstavnik je rekao da nije mogao da odobri prevoz, što će reći da je bio upoznat sa situacijom (i tog trenutka i generalno).
Ali najzanimljivije je bilo ono što je rekla predstavnica prevoznika iz Novog Sada, da je ustaljena praksa u tim slučajevima (da bi ispali „korektni“), da se izdaju karte za decu i tako da „popust“ za prevoz jer znaju da putnici nisu krivi. Ono što me zanima, pošto se predstavnik iz Herceg Novog toliko „plašio“ inspekcije, kako bi istoj opravdali to što se odrasle osobe prevoze sa kartama za decu. Jer, dečija karta (iliti polovina karte) se izdaje za malo dete koje ne koristi sopstveno sedište, već deli isto sa pratiocem. Zanimljivo, veoma. Ako je nešto ustaljena praksa znači da se često dešava, a ako se često dešava i ako svi sve znaju, zašto niko ništa ne preduzima da to predupredi?!?
Sve ovo indicira da je reč o smišljenoj akciji, da se dva puta naplate prevozne karte. Jedino pitanje je da li to radi kompanija koja je prevoznik u dogovoru sa kompanijom koja drži autobusku stanicu ili njihovi zaposleni, sami, za svoj račun. Što se prevoznika tiče, zanimljivo bi bilo pogledati kako u računodstvenim knjigama vode duple naplate za istu uslugu? Ako se te „izgubljene“ karte pojavljuju u dokumentaciji, to znači da ih neko namerno uzima i čuva radi pravdanja prevoza.
Jer, ono što se dobija kao vozna karta tom prilikom sigurno niko neće čuvati. To je sve samo ne vozna karta, koja mora da ima propisani sadržaj. Na tom papiriću (veličine otprilike 3 x 3 cm) nema ničeg od podataka, samo stoji datum i cena od 17 EUR. A najzanimljivije je da kao datum izdavanja i prevoza piše 23. avgust, a reč je bila o 29. Slučajno?
Zaista bi bilo zanimljivo videti, kako bi ta inspekcija, koje se predstavnik kompanije toliko „plašio“, gledala na to što su izdali kao voznu kartu.
3. Ima li ovde nekog prekršaja?
Znala firma za sve ovo il ne znala, ima ovde mnogo materijala za kaznenu odgovornost (po propisima o prevozu, računovodstvu, poreskim…). Neću sad analizirati drugo, zadržaću se samo na voznoj karti, pošto prevoznik već toliko insistira na „ispravnosti“ iste.
Pre svega da kažem, nezavisno šta organi u Crnoj Gori preduzimaju, postoji osnov za postupanje nadležnih organa u RS, prema Zakonu o prevozu putnika u drumskom saobraćaju (Sl. glasnik RS“, br. 68/2015, 41/2018, 44/2018-dr.zakon, 83/2018, 31/2019 i 9/2020) – u daljem tekstu: Zakon. Stavom 1. člana 165. Zakona, predviđeno je da za privredni prestup ili prekršaj ustanovljen u ovom zakonu koji izvrši strani prevoznik autobusom kojim obavlja međunarodni prevoz na teritoriji RS odgovara jednako kao i domaći prevoznik.
Prema definiciji iz člana 2. Zakona, reč je o međunarodnom prevozu (prevoz pri čijem se obavljanju prelazi najmanje jedna državna granica). A po istom članu putnik je lice koje, na osnovu ugovora ili druge odgovarajuće isprave, ima pravo na prevoz, a prevoznik je privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik kome je odobreno obavljanje javnog prevoza. Domaći prevoznik je onaj čije se sedište nalazi na teritoriji RS, a strani onaj čije se sedište nalazi na teritoriji druge države. Čisto da znamo ko je ko, i zašto organi RS imaju pravo da postupaju u ovom slučaju.
Član 56. Zakona je veoma bitan, pa ću ga citirati u celosti:
„Prevoznik, pružalac usluga, putnička i turistička agencija dužna je da u linijskom prevozu, osim u gradskom i prigradskom prevozu, putniku izda čitko popunjenu, numerisanu voznu kartu za određenu relaciju, sa upisanim nazivom prevoznika, datumom polaska, vremenom polaska i cenom prevoza, a prevoznik i numerisanu potvrdu za prevoz putničkog prtljaga.
Vozne karte i druge prevozne isprave za registrovane, odnosno odobrene redove vožnje se prodaju i izdaju u odgovarajućoj prostoriji autobuske stanice na obeleženim šalterima, u poslovnim prostorijama prevoznika, u putničkim i turističkim agencijama, i u autobusu kada pružalac usluga zaključi prodaju i izdavanje voznih karata i drugih prevoznih isprava, odnosno kada se putnici ukrcavaju na autobuskom stajalištu.
Prevoznici, pružaoci usluga, putničke i turističke agencije mogu prodavati vozne karte i druge prevozne isprave i putem interneta.
Prevoznici, pružaoci usluga, putničke i turističke agencije dužni su da vozne karte i druge prevozne isprave prodaju i izdaju u skladu sa registrovanim, odnosno odobrenim redom vožnje i važećim cenovnikom.
Prodaja i izdavanje voznih karata i drugih prevoznih isprava u domaćem prevozu na autobuskoj stanici zaključuje se najkasnije pet minuta pre polaska autobusa, s tim što je pružalac usluga dužan da licu, odnosno korisniku prevoza omogući nesmetan pristup autobusu na peronu, sve do polaska autobusa.“.
Dakle, vozna karta ima propisani sadržaj i izdaje se u skladu sa važećim cenovnikom.
E tako, tačkom 13) stava 1. člana 169. Zakona, predviđena je novčana kazna od 300.000,00 do 1.000.000,00 din. za prekršaj pravnog lica, odnosno za postupanje suprotno stavu 4. člana 56., tj. ako prodaje i izdaje vozne karte i druge prevozne isprave u suprotnosti sa registrovanim, odnosno odobrenim redom vožnje i važećim cenovnikom.To bi recimo bilo izdavanje „dečije“ karte odrasloj osobi koja koristi celo sedište, jer to nije po cenovniku usluge. A za radnje iz stava 1. člana 169. Zakona, prema stavu 2. istog člana, kažnjava se i odgovorno lice u pravnom licu (direktor) novčanom kaznom od 50.000,00 do 100.000,00 din.
A tačkom 2) stava 1. člana 173. Zakona, predviđena je i novčana kazna u fiksnom iznosu od 100.000,00 din. za prekršaj pravnog lica, odnosno za postupanje suprotno stavu 1. člana 56., tj. ako putniku ne izda čitko popunjenu, numerisanu voznu kartu za određenu relaciju, sa upisanim datumom putovanja i cenom prevoza, kao i numerisanu potvrdu za prevoz putničkog prtljaga. Podsećam, ono što je u konkretnom slučaju izdato kao vozna karta nema upisanu relaciju ni naziv prevoznika, ni vreme polaska a ima pogrešan datum putovanja. A za radnje iz stava 1. člana 173. Zakona, prema stavu 2. istog člana, kažnjava se i odgovorno lice u pravnom licu (direktor) novčanom kaznom u fiksnom iznosu od 30.000,00 din. Ono što je zanimljivo, stav 4. člana 173. Zakona, predviđai novčanu kaznu u fiksnom iznosu od 30.000,00 din. za fizičko lice u slučaju činjenja prekršaja iz stava 1. ovog člana, a to fizičko lice je kondukter koji je izdao i naplatio kartu.
4. Postoji li ovde još neko kazneno delo?
Neću se više baviti delima koja se tiču obavljanja privredne delatnosti, već nečim zanimljvijim. U onome što je u svom bahatom istupu konduker uradio lično, kao pojedinac – fizičko lice, kreativan javni tužilac bi čak mogao da iskonstruiše i postojanje krivičnog dela „Iznuda“ iz člana 214. Krivičnog zakonika („Sl. glasnik RS“, br. 85/2005, 88/2005-ispr., 107/2005-ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 i 35/2019) – u daljem tekstu: KZ, za koje je predviđena ozbiljna kazna (od jedne do do 8 godina zatvora). To delo u osnovnom obliku čini onaj ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, silom ili pretnjom prinudi drugog da nešto učini ili ne učini na štetu svoje ili tuđe imovine. Inače, crnogorski krivični zakon je u vezi definicije dela veoma sličan.
Ovde je sigurno reč o protivpravnoj imovinskoj koristi, jer cena usluge prevoza je već plaćena, za naplatu prevoza nema osnova. A šta je drugo nego pretnja (stavljanje u izgled nanošenja nekog zla) kada nekome kažete da ćete ga izbaciti u sred ničega. A pošto se zahteva novac da se pretnja ne bi ostvarila, ostvareno je biće kaznenog dela iznuda. Uzimanjem novca, delo je svršeno, nije više reč o pokušaju. Sad, može se reći da prevoznik ima pravo da putniku koji nema voznu kartu obustavi pružanje usluge – uskrati prevoz, ali to se radi na stanici, koja radi, u vreme kada ide saobraćaj… Ostavljanjem nekoga na mestu odakle ne može da se preveze, u sred noći, dovodite ga u kritičnu situaciju, te koristeći njegovu nemoć, tom licu nanosite direktno zlo, nesrazmerno njegovom „propustu“. Ako tome dodamo da ste to lice prethodno namerno doveli u „propust“, moglo bi se iskonstruisati još što šta.
Ali, u slučaju da se iskonstruiše krivično delo, otvara se još jedan veći problem u vezi Zakona o odgovornosti pravnih lica za krivična dela („Sl. glasnik RS”, br. 97/2008). Jer prema članu 2. tog zakona pravno lice može odgovarati za krivična dela iz posebnog dela KZ i drugih zakona, ako su ispunjeni uslovi za odgovornost pravnog lica predviđeni zakonom. To znači da u pitanju može biti bilo koje delo propisano zakonom uz uslov da postoji osnov odgovornosti pravnog lica, a isti postoji ako odgovorno lice u nameri da za pravno lice ostvari korist u okviru svojih poslova, odnosno ovlašćenja učini krivično delo, ili ako je zbog nepostojanja nadzora ili kontrole od strane odgovornog lica omogućeno izvršenje krivičnog dela u korist pravnog lica od strane fizičkog lica koje deluje pod nadzorom i kontrolom odgovornog lica. Svi zaposleni po definiciji rade u korist pravnog lica, jer privredna delatnost se obavlja radi ekonomske koristi, a ne zbog altruizma. I onda dolazimo do konkretnog, kako je za konkretno krivično delo propisana kazna zatvora do 8 godina za fizičko lice, mogla bi biti izrečena novčana kazna od 5 do 10 miliona din. za prevoznika. Ali to nije ono najgore. Pravnom licu iz RS može se izreći čak i kazna prestanka pravnog lica, koja se izriče ako je delatnost pravnog lica u celini ili u znatnoj meri bila u funkciji vršenja krivičnih dela (što je stvar gledišta suda, i onoga što istraga pokaže). A svakako (i domaćim i stranim prevoznicima) uz novčanu kaznu se može izreći i mera bezbednosti, koja bi recimo mogla biti zabrana obavljanja delatnosti na teritoriji RS (u nekom periodu ili trajno) i javno objavljivanje presude. Ni tu nije kraj, jer navedeni zakon predviđa i nešto što se zove pravne posledice osude, koje se odnose na prestanak ili gubitak određenih prava. A te posledice mogu biti: gubitak (ako postoje) i zabrana sticanja određenih dozvola (recimo za međunarodni prevoz), odobrenja, koncesija, subvencija ili drugih oblika podsticaja koji se daju odlukom državnog organa ili organa jedinice lokalne samouprave, zabrana učešća u postupku javnih nabavki, te zabrana učešća u postupku privatizacije privrednih subjekata.
Pa sad, pre nego što krene sa nečim sličnim gore opisanom, neka svaki prevoznik računa o kojim iznosima potencijalne štete je reč(koja može biti i trajna, prestanak prava na obavljanje delatnosti u RS).
5. Umesto zaključka
Inače, postojanje gore opisanih kaznenih dela ne bi potrlo čak ni da je prevoznik uputio izvinjenje i obeštetio putnike, odnosno ispunio svoje obaveze u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, „Sl. list SRJ“ 31/1993 i „Sl. glasnik RS”, br. 18/2020). Jer, ovde je reč o sticanju bez osnova, o naplati iste usluge dva puta. Navedena kaznena dela postoje nezavisno, obeštećenje putnika bi bila samo olakšavajuća okolnost.
Ono što je sigurno, interes države Crne Gore, nije da neko maltretira i vara turiste od kojih ta država i mnogo njenih građana živi, pogotovo ne one iz „bratske“ države, koji i dalje čine većinu turista dole, dok njihovi državljani u RS uživaju povlastice kao da su domaći (u vezi školovanja, lečenja…). I o tome bi trebalo porazmisliti. Jer, koji je interes građana RS da plaćaju sve to a zauzvrat da ih neko maltretira i vara? I to onih koji su otišli u Crnu Goru da ostave novac?
Na kraju, savet putnicima, gde god išli, dobro obratite pažnju i štitite sami svoja prava, jer niko drugi to neće činiti.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.