Uvod
Kada je u pitanju naknada štete koju je zaposleni na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu u praksi se postavilo niz interesantnih pitanja.
Naknada ove štete propisana je čl. 163. Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS i 113/2017).
Na ovom mestu pozabavićemo se rešavanjem navedenih pitanja, kroz analizu odredaba navedenog člana uz priloženu odgovarajuću sudsku praksu.
Članom 163. Zakona o radu koji se nalazi u glavi XIII zakona koja nosi naziv NAKNADA ŠTETE je propisano:
„Zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi s radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom.
Ako štetu prouzrokuje više zaposlenih, svaki zaposleni je odgovoran za deo štete koju je prouzrokovao.
Ako se za zaposlenog iz stava 2. ovog člana ne može utvrditi deo štete koju je prouzrokovao, smatra se da su svi zaposleni podjednako odgovorni i štetu naknađuju u jednakim delovima.
Ako je više zaposlenih prouzrokovalo štetu krivičnim delom sa umišljajem, za štetu odgovaraju solidarno.
Postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje – utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
Ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbama stava 5. ovog člana, o naknadi štete odlučuje nadležni sud.
Zaposleni koji je na radu ili u vezi s radom namerno ili krajnjom nepažnjom prouzrokovao štetu trećem licu, a koju je naknadio poslodavac, dužan je da poslodavcu naknadi iznos isplaćene štete.“
Na ovom mestu nije na odmet pomenuti da je navedena odredba o naknadi štete predstavlja lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89(USJ), 57/89 i “Sl. list SRJ”, br. 31/93) kao lex generalis, odnosno primarno se primenjuju pravila Zakona o radu, a supsidijarno Zakona o obligacionim odnosima.
Postupak za utvrđivanje štete
Imajući u vidu gore navedenu odredbu, utvrđivanje štete, visinu, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje ne vrši se na osnovu Zakona o radu, odnosno zakonom nije propisan postupak, već poslodavcu ostavlja da navedeni postupak propiše opštim aktom odnosno ugovorom o radu.
Iako Zakon to ne precizira, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom, podrazumeva se da je poslodavac propisao postupak za utvrđivanje štete, kao i svojevrsnu komisiju, njen način rada i pravila odlučivanja, a pre svega u cilju izbegavanja arbitrernosti u odlučivanju jednog lica. Iako zakon alternativno propisuje ugovor o radu ili opšti akt, najčešće se u praksi ovakva pitanja uređuju opštim aktom, pre svega zbog svoje obimnosti i složenosti, a sam ugovor o radu se samo poziva na odredbe takvog opšteg akta.
Odgovornost zaposlenog mora biti utvrđivana kao subjektivna odgovornost i to najpre u postupku kod poslodavca utvrđivanjem osnova odgovornosti za svakog zaposlenog ili ukoliko je više zaposlenih prouzrokovalo štetu, potrebno je utvrđivati odgovornosti dakle za konkretna lica, kao i njenu visinu, okolnosti po kojima je šteta nastala i u tom postupku se utvrđuju i razjašnjavaju sve činjenice i okolnosti, kao i razlozi za eventualno isključenje odgovornosti. Tek kad se utvrdi osnov odgovornosti i uslovi odgovornosti može se pristupiti utvrđivanju visine štete, pa tek tada poslodavac donosi odluku koju treba da dostavi zaposlenom.
Poslodavac u sprovedenom postupku, mora da dokaže konkretnu odgovornost po osnovu krivice zaposlenog, odnosno subjektivnu odgovornost kao i uslove odgovornosti, da postoji uzročno-posledična veza između nastale štete i nedozvoljenog postupka ili ponašanja zaposlenog, odnosno da je upravo zaposleni postupanjem namerno ili krajnjom nepažnjom izazvao nastanak štete.
Stoga samo postojanje eventualne štete i uopšteno ukazivanje na ponašanje zaposlenih ne može ustanovljavati njihovu odgovornost za naknadu štete. O navedenom je stav zauzeo i Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi br. Gž1 657/2017 od 13. marta 2017. god., navodeći između ostalog i to da sama činjenica da je lice u spornom periodu bilo zaposleno kod poslodavca na radnom mestu gde je utvrđen manjak ne znači istovremeno i odgovornost zaposlenog za naknadu štete poslodavcu.
Uslov za podnošenje tužbe sudu
Da li poslodavac mora da sprovede postupak za utvrđivanje štete, odgovornosti i njenog obima, da pokuša zaključenje sporazuma a zaposlenim, pa tek onda da se obrati sudu. Odnosno da li je navedeno uslov za podnošenje tužbe sudu?
Navedeno pitanje se postavlja naročito imajući u vidu već citirane stavove 5 i 6 čl. 163. Zakona o radu u kojima se navodi da poslodavac utvrđuje postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje u skladu sa opštim aktom odnosno ugovorom o radu (stav 5), a tek ako se naknada štete ne ostvari na napred navedeni način, o naknadi štete odlučuje sud.
Iz navedenog stiče se utisak, da je sprovedeni postupak na nivou poslodavca i pokušaj sporazum s a zaposlenim o naknadi štete uslov za obraćanje sudu.
U prilog gore navedenom može biti i preuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 763/2011 , u kojoj se navodi da su žalbeni navodi tužioca neosnovani u delu potraživanja štete za period koji nije obuhvaćen odlukom komisije koja je utvrđivala štetu na nivou poslodavca niti izveštajem veštaka.
Pomenuti sud je međutim u novijim presudama, malo pre pomenutoj Gž1 657/2017 od 13. marta 2017. god kao i presudi Gž1 2011/17 od 20. novembra 2017. god. zauzeo jasan stav da sprovođenje postupka na nivou poslodavca kao i nemogućnost da se šteta naplati navedenim putem predstavljaju uslov za obraćanje sudu, navodeći sledeće:
„…Kada poslodavac utvrdi osnov i uslove odgovornosti donosi odluku koju treba da dostavi zaposlenom, pa u slučaju da se naknada štete ne ostvari u skladu sa članom 163 stav 5 Zakona o radu, poslodavac ima pravo da pokrene postupak zaštite, odnosno postupak naknade štete pred nadležnim sudom.“
Rok za potraživanje naknade štete
Takođe, subjektivni rok za potraživanje naknade štete se računa od dana saznanja za štetu i učinioca. U istoj presudi sud navodi da se subjektivni rok ima računati od datuma navedenog u zapisniku komisije koja je utvrđivala štetu, obim i učinioca:
„Subjektivni rok od tri godine za zastarelost potraživanja naknade prouzrokovane štete počinje da teče kada su kumulativno ispunjeni uslovi iz čl. 376. st. 1 ZOO-a, i to od dana kada su oštećenom bili dostupni potpuni podaci o licu koje je štetu pričinilo, kao i podaci o svim elementima na osnovu kojih se, pored saznanja da je šteta nastala, mogao utvrditi i obim nastale štete. Budući da su podaci o licima koji su štetu pričinili, među kojima je i tuženi, kao i podaci visini štete koju je komisija tužioca utvrdila za period od 2000.-2002. godine, konstatovani u zapisniku od 09.08.2002. godine, pravilno je prvostepeni sud zauzeo stav da se subjektivni rok ima računati od tog datuma (09.08.2002. godine).“
Dobrovoljnost za isplatu štete, sredstva prinude i pravni interes za podnošenje tužbe za poništaj rešenja poslodavca
Da li se naknada štete zasniva na dobrovoljnosti zaposlenog odnosno šta stoji na raspolaganju poslodavcu da prinudi zaposlenog na isplatu naknade pričinjene štete?
Naime, u praksi se neretko dešava da po donošenju rešenja od strane poslodavca kojim je u postupku utvrđeno postojanje štete i njen obim kao i odgovornost zaposlenog za istu, da zaposleni podnese tužbu za poništaj navedenog rešenja. Sud najčešće tada takvu tužbu odbacuje nalazeći da zaposleni nema pravni interes za podnošenje tužbe.
Do toga dolazi upravo jer se zaposleni rukovodi rešenjem kojim je utvrđena odgovornost zaposlenog za štetu a gde se u okviru u okviru pouke o pravnom leku zaposleni upućuje da protiv rešenja može podneti tužbu nadležnom sudu.
Zašto zaposleni nema pravni interes za podnošenje navedene tužbe za poništaj rešenja kojim je utvrđena njegova odgovornost za štetu pričinjenu poslodavcu?
Navedeno potvrđuje i Viši sud u Beogradu, u rešenju broj Gž1 1150/2011 od 4. septembra 2013. god. u kome navodi i da zaposleni tek u toku postupka po eventualnoj tužbi poslodavca za naknadu štete u odgovoru na tužbu može da istakne sve one prigovore kojima pobija navedeno rešenje i ističe nepostojanje odgovornosti za naknadu štete.
Na prvi pogled se čini da je navedeno jedinstveni stav u sudskoj praksi, međutim Apelacioni sud u već pomenutim Gž1 657/2017 od 13. marta 2017. god kao i presudi Gž1 2011/17 u postupcima po žalbi na presude Osnovnog suda u Bečeju, Sudska jedinica u Novom Bečeju posl. br. P1 15/2016 od 07.12.2016. godine i br. P1 17/2017 od 14.06.2017. ne pominju nepostojanje pravnog interesa na strani zaposlenog za podnošenje tužbi protiv rešenja poslodavaca kojima je utvrđena odgovornost zaposlenih za štetu pričinjenu poslodavcu, u postupcima koji su se vodili pred ovim osnovnim sudovima i okončali poništajem rešenja poslodavaca.
Rešenje poslodavca predstavlja odluku o odgovornosti zaposlenog za štetu i njenoj naknadi, a koje ne predstavlja izvršnu ispravu imajući u vidu čl. 41. Zakona o izvršenju i obezbeđenju (“Sl. glasnik RS”, br. 106/2015, 106/2016-aut. tumačenje i 113/2017-aut. tumačenje).
Pomenutim čl. 41. Zakona o izvršenju i obezbeđenju je propisano:
„Izvršne isprave jesu:
1) izvršna sudska odluka i sudsko poravnanje koji glase na davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje;
2) izvršna odluka doneta u prekršajnom ili upravnom postupku i upravno poravnanje koji glase na novčanu obavezu ako posebnim zakonom nije drukčije određeno;
3) izvod iz Registra zaloge i izvod iz Registra finansijskog lizinga;
4) ugovor o hipoteci i založna izjava;
5) plan reorganizacije u stečajnom postupku čije je usvajanje rešenjem potvrdio sud;
6) javnobeležničke isprave koje imaju snagu izvršne isprave;
7) sporazum o rešavanju spora putem posredovanja, koji ispunjava uslove određene zakonom kojim se uređuje posredovanje u rešavanju sporova;
8) isprava koja je drugim zakonom određena kao izvršna isprava.
Ugovor o hipoteci i založna izjava jesu izvršne isprave ako su zaključeni, odnosno dati u formi koju određuje zakon kojim se uređuje hipoteka, ako sadrže odredbe koje on predviđa i ako su upisani u katastar nepokretnosti kao izvršna vansudska hipoteka.“
Činjenica da navedeno rešenje ne predstavlja izvršnu ispravu znači da poslodavac ne može na osnovu rešenja svojevoljno da naplati zaposlenom naknadu štete npr. odbijanjem od plate.
Isplata naknade štete utvrđene rešenjem zavisi dakle od dobre volje zaposlenog.
Ukoliko zaposleni odbije da plati, poslodavcu ostaje na raspolaganju da se obrati sudu.
Preciznije rečeno, da bi poslodavac mogao da naplati naknadu štete utvrđene rešenjem obavezan je da se obrati sudu tužbom za naknadu štete u parničnom postupku.
U skladu sa čl. 163. stav 5 Zakona o radu postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se naknađuje – utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Međutim, stavom 6 je propisano da ukoliko se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbama stava 5. ovog člana, o naknadi štete odlučuje nadležni sud. Dakle, ukoliko se između poslodavca i zaposlenog ne postigne sporazum o naknadi pričinjene štete, o tome odlučuje sud.
Sam sporazum o naknadi pričinjene štete između zaposlenog i poslodavca ne predstavlja izvršnu ispravu, osim ukoliko je posledica sprovedenog posredovanja u smislu čl. 41. stav 1 tač 7) Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Imajući u vidu navedeno kao i navedene odredbe, izvršenje navedenog poslodavčevog rešenja o materijalnoj odgovornosti zavisi od volje zaposlenog, pa ukoliko protiv njega nije pokrenut postupak pred sudom za naknadu navedne štete, poslodavac ne može svojevoljno da se naplati.
Međutim, od navedenog u praksi postoji izuzetak, a to je mogućnost da poslodavac opštim aktom odnosno ugovorom o radu predvidi i način naplate eventualne pričinjene štete od strane zaposlenog, što zapravo predstavlja sporazum poslodavca i zaposlenog o načinu naknade eventualne buduće štete koju zapsoleni pričini poslodavcu u radnom odnosu.
Šteta i povreda radne obaveze
Prouzrokovanje štete poslodavcu najčešće sa sobom povlači i postojanje povrede radne obaveze i mogućnosti dobijanja otkaza ugovora o radu.
U praksi često dolazi do velikih havarija npr. na postrojenjima poslodavca koje prouzokuju štetu velikih razmera, za šta je najčešće odgovoran ljudski faktor. U takvim situacijama čak i kada se utvrdi odgovornost nekog zaposlenog, kao i obim štete, zbog nemogućnosti naknade takve štete od strane zaposlenog, najčešće zaposleni dobija samo otkaz ugovora o radu.
Pored nemogućnosti naknade štete od strane zaposlenog, pa samim tim i njegovog oslobađanja od naknade štete, opštim aktom poslodavca ili kolektivnim ugovorom može se predvideti i njeno umanjenje pod određenim uslovima.
Nisu retke situacije da se zaposleni oslobađa obaveze naknade pričinjene štete a da se samo pokreće disciplinski postupak i izriče zaposlenom mera prestanka radnog odnosa. U navedenom slučaju šteta ostaje nenadoknađena, a zaposleni takvo rešenje o prestanku radnog odnosa svakako može napadati tužbom.
Može se postaviti i obrnuto pitanje, odnosno da li isplata štete oslobađa zaposlenog odgovotnosti za eventualnu povredu radne obaveze?
Vrhovni kasacioni sud je u presudi broj Rev2 1186/2013 od 19. marta 2014. god. zauzeo stav:
„Okolnost što je tužilac namirio svoj deo duga nastao manjkom nije od značaja, jer se pitanje naknade štete pričinjene poslodavcu od strane zaposlenog rešava primenom drugih pravila (član 163. Zakona o radu), a isplata štete ne oslobađa zaposlenog od odgovornosti za povredu radne obaveze i mogućnosti dobijanja otkaza ugovora o radu.“
Krivična i građanskopravna odgovornost za štetu
Postavilo se pitanje da li nepostojanje krivične odgovornosti oslobađa zaposlenog odgovornosti za pričinjenu štetu?
Osnov obavezivanja na naknadu štete nije i ne mora biti samo postojanje krivične odgovornosti štetnika već i građansko pravna odgovornost istog.
Vrhovni kasacioni sud je u presudi Prev 204/2016 od 23. februara 2017. god. naveo sledeće:
„… osnov obavezivanja tuženog na naknadu štete nije i ne mora biti samo postojanje krivične odgovornosti tuženog već građansko pravna odgovornost istog u smislu citiranih članova. Stoga, za razliku od prvostepenog suda, na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, te zaključio da ne postojanje krivične odgovornosti tuženog ne oslobađa štetnika građansko pravne odgovornosti za naknadu štete prouzorkovane tužiocu, pa je pravilno preinačio prvostepenu odluku i usvojio tužbeni zahtev u celosti.“
Šteta učinjena trećem licu
Nije na odmet na ovom mestu napomenuti, da pored štete koju zaposleni prouzrokuje poslodavcu, treba razlikovati štetu koju zaposleni prouzrokuje trećem licu a u vezi sa svojim radnim mestom, gde za razliku od ove prve, zaposleni odgovaraju ali najčešće na posredan način, tako što poslodavac navedenu štetu nadoknađuje oštećenom trećem licu, ali je zaposleni dužan da iznos isplaćene štete nadoknadi poslodavcu.
Kada je u pitanju navedeno treće lice, zauzet je stav u sudskoj praksi da se pod trećim licem, može podrazumevati ne samo lice van delokruga poslodavca već i drugi zaposleni kod istog poslodavca.
Zakon o obligacionim odnosima, propisuje mogućnost da se oštećeno treće lice i direktno zaposlenom obrati za naknadu štete, ali samo ako je zaposleni štetu prouzrokovao namerno.
Da bi postojala odgovornost za štetu koju radnik učini u radu ili u vezi sa radom trećem licu, potrebno je da šteta ne potiče od opasne stvari ili opasne delatnosti, jer ako potiče od takve stvari ili delatnosti, odgovara se po pravilima o odgovornosti za štetu od opasne stvari ili opasne delatnosti.
Umesto zaključka
Na ovom mestu osvrnuli smo se na pojedina sporna pitanja koja se u praksi javljaju u pogledu štete koju zaposleni pričini poslodavcu, u kontekstu opšteg režima radnih odnosa, gde je centralno pitanje volja zaposlenog za izvršenje rešenja poslodavca o naknadi štete, kao i sredstvo koje poslodavcu stoji na raspolaganju za naplatu, u odsustvu volje zaposlenog. Navedeno, pod uslovom da se ne radi o postojanju sporazuma poslodavca i zaposlenog kao sastavnog dela najčešće ugovora o radu a o načinu naknade eventualne štete pričinjene poslodavcu.
Jedno od čestih spornih pitanja u praksi je upravo nedostatak pravnog interesa na strani zaposlenog za podnošenje tužbe za poništajem takvog rešenja poslodavca, na koje smo pružili obrazloženi odgovor iznoseći oprečne stavove sudova o ovom pitanju.
Na ovaj način smo približili pitanje naknade štete koju zaposleni pričini na radu ili u vezi sa radom poslodavcu, kako zaposlenima tako i poslodavcima, ukazujući na eventualne propuste koji nastaju kako u postupku utvrđivanja štete, tako i u pogledu načina ostvarivanja naknade ali i zaštite zaposlenih sa duge strane.
Nismo se na ovom mestu doticali odredaba ovog člana koje se odnose na situaciju kada postoji veći broj štetnika, bilo da se mogu odrediti njihovi udeli u šteti ili ne, o solidarnoj odgovornosti ukoliko su štetu pričinili krivičnim delom sa umišljajem. Ovim navedena tema nikako nije iscrpljena, već se ostavlja prostora za dalju razradu pojedinačnih spornih situacija u postupku naknade štete koju zaposleni pričini poslodavcu. Navedeno će svakako biti predmet nekog novog komentara uzimajući u obzir novonastale sporne situacije kao i dostupnu sudsku praksu.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 52, decembar 2018. god. pod naslovom „Prikaz spornih pitanja koja se javljaju u praksi kod naknade štete koju je zaposleni prouzrokovao poslodavcu“
[button link=”https://profisistem.com/proizvodi/advokatska-kancelarija/broj-52/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
