I Uvod
Vrhovni kasacioni sud (u daljem tekstu: VKS) se potrudio da iznošenjem novih stavova u pogledu troškova prevoza ovu, iako već mnogo puta obrađivanu temu, učini ponovo interesantnom.
Dve su relativno nove presude VKS, kojima se zauzimaju neki novi stavovi u pogledu ovih troškova. Neki od njih sporni su jer predstavljaju suprotnost dosadašnjoj praksi i ranije zauzetim stavovima, drugi, zato što predstavljaju svojevrsne preporuke za postupanje koje su ranije odlukama Ustavnog suda proglašavane neustavnim.
Presuda Rev2 3269/2020 od 28. decembra 2020. god. je detaljnije obrađena u okviru teksta „Bus-plus“ kao obaveza ili opcija za zaposlene kod troškova prevoza, objavljene na Pravnom Portalu, gde VKS zauzima stav da zaposleni imaju pravo da od poslodavca zahtevaju da im na drugi način nadoknadi troškove prevoza i da poslodavac ovu svoju obavezu nije izvršio tako što je zaposlenima uplatio mesečne troškove prevoza elektronskom uplatom na personalizovanu karticu zaposlenog. Odnosno zbog derogiranja zakonskih odredbi opštim aktima i odlukama poslodavca, zaposleni imaju pravo na izbor naknade troškova.
Ovom presudom ćemo se kasnije u tekstu dotaći samo u jednom segmetnu koji je iako sporedan, nikako manje važan od pomenutog stava, a tiče se preporuke za sprečavanje zloupotrebe troškova prevoza od strane zaposlenog.
Presuda Rev2 3069/2020 od 10. februara 2021. god. se odnosi na troškove prevoza u situaciji kada zaposleni živi u blizini mesta rada te stvarne i realne potrebe za naknadom troškova prevoza nema.
U obe navedene presude VKS se trudi da iznošenjem rešenja spreči zloupotrebu ovog prava od strane zaposlenih, kao da je ovo pravo u praksi samo predmet zloupotrebe jedne strane u radnopravnom odnosu.
II Relevantne odredbe
U skladu sa čl. 118. stav 1 tač 1) Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS, 113/2017 i 95/2018-aut.tumačenje) zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Dakle, zakon upućuje na detaljnije uređivanje opštim aktom i ugovorom o radu, ali kao minimum prava propisuje da zaposleni ima pravo na naknadu i to u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju i to samo u slučaju da poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Imajući u vidu navedeno poslodavac ima mogućnost:
-da zaposlenima obezbedi sopstveni prevoz
-da im isplati naknadu troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju
-da opštim aktom i ugovorom o radu propiše bliže uslove za ostvarivanje ovog prava
Ovo poslednje u praksi izaziva najviše nedoumica i povod je za brojne sporove a time i obilje sudske prakse, često kontradiktorne.
Članom 8. Zakona o radu je propisano da opšti akt i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom.
Opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno.
Član 9. Zakona dalje jasno precizira u stavu 1 posledice nepoštovanja odredaba iz čl 8. ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom, primenjuju se odredbe zakona.
III Stavovi VKS
III.1. Derogiranje odredbi zakona u pogledu prava na naknadu troškova prevoza
U presudi Rev2 369/2020 radi sprečavanja zloupotrebe VKS kao primer bližeg uređivanja odnosno propisivanja uslova za ostvarivanje ovog prava navodi definisanje udaljenosti, način obračuna cene karte i sl.
O prvom navedenom uslovu, odnosno primeru VKS za bliže uređivanje načina ostvarivanja ovog prava, Ustavni sud je već zauzimao stav o neustavnosti odredaba opštih akata kojima se propisuje relevantna udaljenost za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza. Pa tako u odluci Ustavnog suda IUo-154/2011, Ustavni sud proglašava između ostalog neustavnom i odredbu kojom je propisano da zaposleni ostvaruje pravo a naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada ako stanuju na udaljenosti od najmanje 2,5 km.
VKS navodeći ove primere, ipak zaključuje da se „ne mogu utvrditi uslovi i kriterijumi kojima se umanjuje ili dovodi u pitanje suština zakonom zajemčenog prava“.
Šta je propisivanje razdaljine opštima aktom i ugovorom o radu, nego ograničavanje prava propisanog zakonom? Ima li bolje potvrde da je propisivanje razdaljine primer derogacije prava zajemčenih zakonom od odluke Ustavnog suda o neustavnosti odredaba pojedinačnog opšteg akta o navedenom pitanju?
Jedino rešenje koje se nameće je izmena odredbe zakona ili autentično tumačenje kojim bi se stalo na put proizvoljnoj primeni prava od strane poslodavaca i zloupotrebi ovog prava od strane zaposlenih, a koje bi dalo odgovor na pitanje koja je to adekvatna razdaljina koja predstavlja poslednju granicu za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza.
U protivnom svaki poslodavac zadržava pravo da presuđuje koja je to razdaljina ispod koje zaposleni ne može ostvariti ovo pravo, odnosno svaki zaposleni može ovo pravo da zloupotrebljava ako razdaljina nije propisana kao uslov opštim aktima.
Istom presudom kao ograničenje zakonom propisanog prava VKS vidi to što je poslodavac opštim aktom zaposlenima priznao ovo pravo samo u slučaju da isključivo koriste javni prevoz. Zaključuje da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade prizna u visini cene karte u javnom saobraćaju ne znači da je korišćenje javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje ovog prava.
Da zaposleni može na posao pešaka, biciklom ili na drugi način koji smatra najpodesnijim je stav odavno ukorenjen u sudskoj praksi. Najbolje je vidljiv u situaciji kada ne postoji registrovani prevoz koji bi zaposleni mogao koristiti, a realna potreba za istim postoji. Pa tako npr.:
-presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž1 2198/2018 od 18. septembra 2018. god.:
“ Ukoliko ta udaljenost dovodi zaposlenog u situaciju da mu je prevoz do posla i natrag objektivna potreba, poslodavac je u obavezi da mu ove troškove isplati, pri tom, način na koji će zaposleni putovati, nije od uticaja u situaciji kada opštim aktom poslodavac nije uredio merila i kriterijume, kao i način ostvarivanja ovog prava. Jedino ograničenje koje zakon propisuje je da se troškovi prevoza priznaju u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.“
-presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž1 2201/2018 od 13. septembra 2018. god.:
„Način na koji će zaposleni faktički preći ovu razdaljinu (sopstveno vozilo, taksi prevoz, javni linijski prevoz), nije od uticaja u situaciji kada opštim aktom poslodavac nije predvideo merila i kriterijume i način ostvarivanja tog prava. Jedini limit koji Zakon propisuje je da se ti troškovi priznaju u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju.“
-presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 1910/2020 od 10. avgusta 2020. god.
„Činjenica što u BP ne postoji gradski prevoz ne utiče na pravo tužilje, imajući u vidu da je tužilja imala realnih i objektivnih potreba za korišćenjem prevoza, a troškovi prevoza će joj se naknaditi u visini prevozne karte u javnom prevozu, kao najekonomičnijem prevoznom sredstvu bez obzira da li je isti i koristila prilikom dolaska i odlaska sa rada.“
Dakle, da zaključimo, ovom presudom, iako sporno, upućivanje na propisivanje razdaljine, Vrhovni kasacioni sud zaključuje da se prava propisana Zakonom o radu ne mogu derogirati odnosno ograničiti, jer se u takvom slučaju imaju primenjivati odredbe Zakona o radu.
III.2. Odsustvo posebnih uslova za ostvarivanje prava, razumna ocena i opravdana razdaljina
U presudi Rev2 3069/2020, što se činjenica tiče radi boljeg razumevanja, opštim aktima nisu utvrđeni uslovi i kriterijumi za ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza, a zaposlena ovo pravo potražuje iako živi u blizini (veštačenjem je utvrđeno da je udaljena 357 metara od mesta rada i prema nalazu veštaka saobraćajne struke razdaljinu od mesta stanovanja do mesta rada može da pređe za pet minuta i 25 sekundi.)
VKS navodi da odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja jer se mora sprečiti zloupotreba ovog prava koje može da nastane ako naknadu troškova traži zaposleni koji te troškove i nema, kao u konkretnom slučaju, te zaključuje da kod ovakvog činjeničnog stanja razdaljina od mesta stanovanja do mesta rada prema razumnoj oceni ne opravdava udovoljenje zahtevu za naknadu ovih troškova, bez obzira što Zakon o radu i Poseban kolektivni ugovor ne uslovljavaju pravo na naknadu troškova udaljenošću mesta stanovanja do mesta rada.
Dakle, VKS šalje poruku da se pravila za ostvarivanje prava ne znaju unapred nego da sve zavisi od slučaja do slučaja.
III.3. Koji se zaključak nameće?
Imajući u vidu ove stavove VKS:
-prvi u kom se navodi da ukoliko opštim aktima budu propisani takvi uslovi koji daju manja prava od onih propisanih zakonom (ograničenje prava, nametanje korišćenja prevoznog sredstva itd…) ima se primenjivati zakon o radu koji ovo pravo široko postavlja i jedini limit koji propisuje je visina naknade (cena prevozne karte u javnom saobraćaju) i
-drugi u kom se navodi da iako opštim aktima nije propisan poseban uslov za ostvarivanje prava ne može se udovoljiti svakom zahtevu za naknadu troškova, ako razumna ocena to ne dozvoljava
nameće se zaključak da je bolje da se opštim aktima i/ili ugovorom o radu uslovi i kriterijumi za ostvarivanje naknade troškova prevoza ne propisuju, jer imajući u vidu sa se ne zna koji su kriterijumi dozvoljeni i opravdani, lako se može utvrditi da ograničavaju zakonom garantovana prava zaposlenih. Ovim se prava zaposlenih derogiraju još više, imajući u vidu da u tom slučaju ostvarivanje prava zavisi od samovolje poslodavca. Naime, kada uslovi i kriterijumi nisu propisani, naknada troškova prevoza se shodno sudu zaposlenom isplaćuje samo ako razumna ocena to dozvoljava.
Koja je razumna ocena? Ko je pozvan da ceni koja razdaljina je razumna i opravdana a koja nije?
Prema stavu VKS čini se da je poslodavac pozvan da ceni šta je razumna i opravdana razdaljina, a ako se zaposleni sa tim ne slaže, sud će o tome odlučivati. Mogli bismo pregledom sudske prakse da ustanovimo koja je to razdaljina do koje sudovi definišu da realna poretraba za prevozom postoji (850m, 700m, 500m….), sve dok ne dođemo do one razdaljine koja se u sudskoj praksi smatra neopravdanom za ostvarivanje ove neknade.
Činjenica je i to je nesporno da je kroz brojnu sudsku praksu iskristalisano da je neophodno da postoji realna potreba za prevozom, odnosno da je zaposleni imao stvarne troškove prilikom dolaska i odlaska sa rada, što iako zakon ne propisuje, smatra se intencijom zakonodavca, jer bi se u suprotnom po stavu sudova, pa i VKS radilo o zloupotrebi prava zaposlenog, a takva isplata naknade troškova (kada oni nisu opravdani) smatrala bi se zaradom zaposlenog. Naime, u presudi Osnovnog suda u Novom Sadu poslovni broj P1 1189/2012 od 23. septembra 2013. godine, potvrđenoj presudom Apelacionog suda u Novom Sadu poslovni broj Gž 3704/2013 od 18. februara 2014. god. navodi se da naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada nije pravo koje zaposleni ostvaruje po automatizmu, odnosno da mu pripada samim tim što je u radnom odnosu, jer kada bi se vršila isplata naknade troškova na ime dolaska i odlaska sa rada, a da ti troškovi realno ne postoje, umesto naknade troškova, zaposleni bi ostvarivao primanja koja bi imala izvesni oblik zarade, pored ugovorene i pripadajuće.
Kada smo kod ovih „graničnih slučajeva“ nije na odmet navesti stav Apelacionog suda u Beogradu u presudi Gž 6854/2013 od 16. januara 2014. god. u kojoj se navodi da zaposleni nema pravo na naknadu troškova prevoza ukoliko mu pojedinačnim aktom poslodavca to pravo nije priznato. Ovo je navedeno kao primer da bi se imao uvid u stanje stvari u praksi. Evidentno je iz navedenog primera da postoje stavovi da po nekad očigledno nema uticaja činjenica da zakon propisuje neko pravo zaposlenog, odnosno obavezu poslodavca, nego je za ostvarivanje prava neophodno da poslodavac da potvrdu svojim opštim aktima.
Sa druge strane suprotno ovome, ima i sudske prakse u kojoj je zauzet stav da imajući u vidu da propisima nisu predviđeni uslovi i ograničenja odn. da se propisima ni na koji način ne uslovljava ostvarivanje prava na naknadu troškova prevoza zaposlenih (razdaljinom mesta rada od mesta stanovanja, obraćanjem posebnim zahtevom, prilaganjem računa, karata za prevoz i slično), te da svaki zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza (iz presude Apelacionog suda u Nišu, Gž1 2201/2018 od 13. septembra 2018. god.)
I sam VKS u ranijoj praksi zauzima suprotan stav, npr. u presudi br. Rev2 680/2016 od 19. maja 2016. god. navodi da kako pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada nije uslovljeno rastojanjem od mesta prebivališta do radnog mesta, kao ni određenom kategorijom bolesti zaposlenog, ni obavezom zaposlenog da se posebnim zahtevom obrati radi priznavanja troškova prevoza. pravo na naknadu troškova prevoza pripada svim zaposlenima, odnosno i onima koji ne koriste javni saobraćaj, već od kuće do radnog mesta dolaze sopstvenim automobilom ili pešice.
Možda je tada sud ostao nedorečen, odnosno nije do kraja precizirao svoj stav o troškovima prevoza, a možda ima pravo na promenu mišljenja. Ali postavlja se pitanje kakav će to uticaj imati na sudsku praksu, a kakav na ostvarivanje ovog prava zaposlenih.
IV Umesto zaključka
Do nalaženja novog rešenja kroz drugačije definisanje navedenog prava ili davanja autentičnog tumačenja sa stavom šta se može smatrati razumnim i opravdanim, procena ostaje na poslodavcu koji propisuje bliže uslove i kriterijume. A koji su dozvoljeni i dovoljni ne zna se. A ako ih ne propiše, izvlači se zaključak da svojevoljno može u svakom slučaju rešavati o ovom pravu zaposlenog prema razdaljini koja je po njegovoj slobodnoj proceni realna i opravdana. A ako dođe do spora, pregledom sudske prakse razumno i nerazumno se prelama negde na 500 m udaljenosti od mesta stanovanja do mesta rada.
Ovde možemo opravdano istaći i činjenicu da 500 m nije isto za svakog pojedinca, odnosno da se u obzir moraju uzimati i karakteristike pojedinca o čijem se pravu odlučuje. Jer 500m nije isto za zdravu mladu osobu i za starijeg čoveka, invalida, trudnicu i sl.
Dakle, ostvarivanje jednog tako jednostavnog prava zaposlenog često zavisi od odluke suda, a najviša instanca navodi da odluka o osnovanosti tužbenog zahteva zavisi od činjenica svakog konkretnog slučaja, što sve zajedno bilo da se nalazite u ulozi poslodavca ili zaposlenog vodi pravnoj nesigurnosti imajući u vidu da se unapred ne znaju pravila za ostvarivanje prava već zavise od slučaja do slučaja.
Izvor: Izvod iz propisa preuzet iz pravne baze “Propis Soft“, Redakcija Profi Sistem Com
