S obzirom da se izbori bliže, a da je kampanja praktično počela, što je očigledno iz izjava i ponašanja političara, i pored vanrednog stanja uzrokovanog COVID-19, u ovom tekstu izložićemo jednu od novijih odluka Ustavnog suda, koja je vezana za izjave političara protiv njihovih političkih protivnika i mogućnost da se takvim izjavama nanese šteta zbog povrede ugleda i časti političaru. Naime, Ustavni sud u Odluci broj Už-9205/2018 od 13. februara 2020. godine, zauzeo je sledeći stav (stav dat u obliku autorske sentence):
„Političar, koji se dugi niz godina bavi politikom je javna ličnost i aktivni učesnik političkog života i mora biti spreman da podnese sve negativne kritike i ispolji viši stepen tolerancije na izjave političkog protivnika, koje zbog toga nisu podobne da mu prouzrokuju duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, koji bi opravdali dosuđivanje novčane naknade za nematerijalnu štetu.“
Naravno, radi se o odluci po ustavnoj žalbi u konkretnom slučaju.
Podnosilac ustavne žalbe, političar, je podneo tužbu protiv tuženog A.M, političkog protivnika, radi naknade štete jer je tuženi u elektronskim i pisanim medijima izneo niz neistinitih izjava uvredljivog karaktera protiv podnosioca ustavne žalbe (tuženi u svojim izjavama ne analizira politiku i političke postupke tužioca već ga optužuje „da je nalogodavac kriminalnih radnji, lopov, batinaš, kidnaper, i sl.“; te su navedenim uvredama objavljenim u sredstvima javnog informiranja, odnosno u brojnim medijima, teško narušeni čast i ugled podnosioca ustavne žalbe kao porodičnog čoveka i akademskog građanina te se time ruši i njegova teško stečena reputacija i lični integritet), i presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7857/17 od 14. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, da se obaveže tuženi da snosi troškove objavljivanja izreke presude u dnevnom listu „D.“, i to najkasnije u drugom narednom izdanju novina od dana pravnosnažnosti presude, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka; u stavu drugom izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 9.900,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2431/18 od 28. juna 2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P. 7857/17 od 14. marta 2018. godine.
Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe kojom se ističe povreda prava na ljudsko dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava Republike Srbije u postupku koji je vođen povodom naknade nematerijalne štete zbog povrede, ugleda i časti podnosioca, Ustavni sud prethodno konstatuje da ugled i čast u ovom slučaju treba posmatrati kao sastavni deo prava na privatni život. Napred navedeno proizlazi iz dugogodišnje prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj pravo na poštovanje privatnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, između ostalog, štiti i pravo pojedinca na poštovanje njegovog ugleda, koji predstavlja aspekte kako njegovog ličnog identiteta, tako i društvenog života, tj. oblikuje način na koji drugi doživljavaju tu osobu i kako ta osoba sama sebe doživljava (videti, između ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava Pfeifer protiv Austrije, broj 12556/03, od 15. novembra 2007. godine, stav 35.).
Ustavni sud ukazuje da se u kontekstu prava na privatnost podnosilac, kao poznat političar, ima smatrati javnom ličnošću. U Rezoluciji Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Res. 1165 (1998) o pravu na privatnost, javne ličnosti su definisane kao osobe koje obavljaju javne funkcije i/ili se koriste javnim izvorima prihoda i, šire, sve one osobe koje imaju ulogu u javnom životu, bilo u politici, ekonomiji, umetnosti, socijalnoj sferi, sportu ili bilo kojoj drugoj oblasti, kao i da pravo na privatnost, zajemčeno članom 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima, ne bi trebalo da štiti pojedinca samo od mešanja javnih vlasti, nego i od mešanja privatnih lica ili institucija, uključujući i medije.
Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na dostojanstvo ličnosti obrazlaže time da je Apelacioni sud u Novom Sadu, donoseći osporenu presudu, kojom je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev, zauzeo stav da su izjave tuženog protiv tužioca date u kontekstu političke borbe i da tužilac kao političar mora da pokaže veći stepen tolerancije i da bude spreman na kritiku od stane političkih protivnika, pa i tuženog. Ustavni sud nalazi da u situaciji kada su čast i ugled jedne ličnosti (političara) u sukobu sa slobodom izražavanja druge ličnosti (političkog protivnika), sudovi su u obavezi da dve sukobljene vrednosti dovedu u ravnotežu, te pažljivo primene princip srazmernosti. Sud zatim naglašava da je neophodno da se oceni da li je i na koji način sloboda izražavanja tuženog zadirala u pravo na privatnost i dostojanstvo podnosioca ustavne žalbe, kao i gde je granica dopuštene kritike.
Po oceni Ustavnog suda kao i Evropskog suda za ljudska prava, granice prihvatljive kritike uvek su šire kada je cilj kritike političar kao javni funkcioner. Granice kritike u tim slučajevima su široke, ali ni tada nisu apsolutne što znači da pravo na kritiku nije neograničeno. Sloboda medija može da se ograniči radi ostvarivanja, poštovanja i zaštite prava i ugleda drugih lica (član 29. stav 3. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, član 19. stav 3a Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, član 10. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda). Sloboda izražavanja predviđena članom 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predstavlja jedan od suštinskih temelja demokratskog društva, prema stavu 2. ona ne važi samo za „informacije“ ili „ideje“ koje se prihvataju ili smatraju uvredljivim, već i za ono što vređa, šikanira ili uznemirava (presuda Castells protiv Španije, od 23. aprila 1992. godine i presuda Vogt protiv Nemačke, od 26. septembra 1995. godine), kao i da sloboda izražavanja može biti podložna izuzecima, koji, međutim, moraju biti strogo tumačeni, a potreba za bilo kakvim ograničenjima mora biti ubedljivo utvrđena (Handuside protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 7. decembra 1976. godine). Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, u okviru člana 10. stav 2. Evropske konvencije ima malo prostora za ograničavanje političkog govora ili debate o pitanjima od javnog interesa (Sürek protiv Turske, aplikacija broj 26682/95). Naprotiv, granice prihvatljivog kriticizma su šire u pogledu političara nego u pogledu privatnih lica. Za razliku od privatnih lica, javne ličnosti se neizbežno i svesno stavljaju pred ocenu javnosti, a njihove reči i dela su izloženi pažljivijem ispitivanju javnosti, pa stoga, moraju pokazati veći stepen tolerancije (Lingens protiv Austrije; odluka od 2. decembra 2005. godine).
Evropski sud za ljudska prava je više puta potvrdio da se saopštavaju, u dobroj nameri, informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kad to podrazumeva štetne izjave o pojedincima (Bladet Tromsø i Stensaas protiv Norveške, broj 21980/93) i naglasio da su granice prihvatljive kritike još uvek šire kada je cilj političar (Oberschlick protiv Austrije, presuda od 23. maja 1991. godine), da je sloboda izražavanja posebno važna za političke stranke i njihove aktivne članove (Incal protiv Austrije, presuda od 9. juna 1998. godine), kao i da se mora uzeti u obzir da li se sporni izrazi tiču nečijeg privatnog života ili nečijeg ponašanja u službenom svojstvu (Dalban potiv Rumunije, broj 28114/95). Prava ličnosti političara i javnih funkcionera su suženija nego istovrsna prava drugih lica: oni moraju da tolerišu i trpe više nego ostali, da podnose objavljivanje i onih informacija o sebi koje drugi ne moraju, ali sloboda izražavanja je ograničena i kada su oni predmet izveštavanja i kritike njihovim pravom na čast i ugled. Pravo na čast i ugled pripada svim građanima, pa shodno tome zaštita prava na čast i ugled obuhvata i političare, čak i kad ne postupaju u privatnom svojstvu, međutim u tim slučajevima moraju se uslovi za zaštitu odmeriti sa interesima društva na otvorenu diskusiju o političkim stvarima.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi izneo jasne, argumentovane i dovoljno obrazložene razloge za svoju odluku, koja je, po oceni Suda, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni materijalnog prava, konkretno odredba člana 154. stav 1, čl. 155, 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.
Ustavni sud je ocenio da je ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje drugostepenog suda, da oštećeno lice ima pravo na novčanu satisfakciju zbog povrede ugleda i časti ukoliko postoji uzročno-posledična veza između događaja kojim je šteta izazvana i nastanka nematerijalne štete, kao i ako postoji uverenje suda je u konkretnom slučaju pravično da se oštećenom licu dosudi novčana satisfakcija. Takođe, ustavnopravno je prihvatljivo i obrazloženje iz osporene presude da je sud posebno imao u vidu da se podnosilac dugi niz godina bavio politikom, da na političkoj sceni Srbije izjave i natpisi sličnih sadržina predstavljaju svakodnevnicu, da je podnosilac sličnim izjavama bio izložen i u ranijem periodu tokom aktivnog bavljenja politikom, kao i da je kao javna ličnost i aktivni učesnik političkog života morao biti spreman da u datim političkim okolnostima podnese, uz veći stepen tolerancije, sve negativne kritike, što je kao dugogodišnji političar mogao očekivati, kao i da je podnosilac, kao aktuelni političar bio dužan da ispolji viši stepen tolerancije na izjave tuženog kao političkog protivnika, pa te izjave nisu bile podobne da podnosiocu prouzrokuju duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, koji bi opravdali dosuđivanje novčane naknade za nematerijalnu štetu.
Takođe, ustavnopravno je prihvatljiv stav drugostepenog suda da su granice prihvatljive kritike šire kada je reč o javnim ličnostima u odnosu na privatna lica i za razliku od običnih građana koji to svojstvo nemaju, javne ličnosti su neizbežno i svesno izložene pomnom ispitivanju svake svoje reči i dela, od javnosti uopšte, te moraju ispoljavati veći stepen tolerancije, odnosno da su priroda i status političke funkcije izuzetno važni sa aspekta proporcionalnosti u smislu tolerancije i javne ličnosti moraju da pokažu veći stepen iste, a pogotovo kad se rasprava odnosi na domen političke i javne rasprave i time ne zadire u privatan niti profesionalni život podnosioca. Takođe, Ustavni sud nalazi da ukoliko su upotrebljeni izrazi u spornim izjavama i bili prejaki, da se mora voditi računa o tome da sloboda izražavanja političkog protivnika podrazumeva i izvestan stepen provociranja, posebno kada se radi o osobi koja uzima učešće u javnoj diskusiji o temama od značaja za javnost, te da je samim tim podnosilac ustavne žalbe od trenutka kada se upustio u politički život morao trpeti više nego ostali koji to ne čine.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je u osporenoj presudi drugostepeni sud na ustavnopravno prihvatljiv način ocenio okolnosti konkretnog slučaja, pravilno postavljajući granicu između suprotstavljenih prava, tj prava na dostojanstvo ličnosti i prava na privatnost podnosioca ustavne žalbe, sa jedne strane, i slobode izražavanja tuženog, sa druge. Ustavni sud naglašava da je Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi dao jasne i dovoljne ustavnopravno prihvatljive razloge za svoj stav da u konkretnom slučaju spornim izjavama tuženog nije povređen ugled, niti čast podnosioca ustavne žalbe.
Dakle, drugostepeni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način koje u potpunosti prihvata i ovaj sud, obrazložio svoje stanovište kojim je odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u predmetnoj parnici.
Izvor: Izvodi iz sudske prakse su preuzeti iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
