Neuplaćeni doprinosi kao predmet samostalnog tužbenog zahteva predstavljaju još jedno od spornih pitanja u sudskoj praksi, i to jedno od onih čije ne/rešavanje, u smislu zauzimanja jedinstvenog stava u sudskoj praksi, traje godinama.
Kroz ovaj tekst izložićemo problem kroz propise i sudsku praksu redovnih sudova i Ustavnog suda.
I. Zakonska regulativa – relevantne odredbe
Zakonom o radu („Sl. glasniku RS“, broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017-OUS i 113/2017), u članu 12. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zdravlje na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta, dostojanstvo ličnosti i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite, u skladu sa zakonom i opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
Članom 104. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu.
Članom 105. propisano je:
„Zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.
Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra se zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade.
Pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju se sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4) i 5), člana 118. tač. 1-4), člana 119, člana 120. tačka 1) i člana 158. ovog zakona.“
Kada je reč o posebnim zakonima, npr. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasniku RS“, br. 62/2006, 63/2006-ispr., 115/2006-ispr., 101/2007, 99/2010, 108/2013 i 99/2014) u članu 2. određuje da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu i da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate.
Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Sl. glasniku RS“, br. 34/2001, 62/2006-dr.zakon, 116/2008-dr.zakon, 116/2008-dr. zakon i 92/2011, 99/2011-dr.zakon, 10/2013, 55/2013, 99/2014, 21/2016-dr.zakon i 113/2017-dr.zakon) propisuje u članu 2. stavu 1. da se plate izabranih, imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. ovog zakona utvrđuju na osnovu:
1) osnovice za obračun plata (u daljem tekstu: osnovica);
2) koeficijenta;
3) dodatka na platu;
4) obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plate, u skladu sa zakonom.
Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru („Sl. glasniku RS“, br. 18/2016, 108/2016 i 113/2017), koji se primenjuje od 1. januara 2019. godine, odnosno od 1. jula 2017. godine – na zaposlene u organima i organizacijama autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, izuzev odredaba člana 10. i čl. 37-39. ovog zakona koje se primenjuju od stupanja na snagu ovog zakona, u članu 5. određuje da se plata sastoji od osnovne plate i uvećane plate, a da se pod platom smatra plata koja sadrži na mesečnom nivou i porez i doprinose koji se plaćaju iz plate.
Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Sl. glasnik RS“, broj 84/2004, 61/2005, 62/2006, 5/2009, 52/2011, 101/2011, 47/2013, 108/2013, 57/2014, 68/2014-dr. zakon, 112/2015 i 113/2017) propisuje da se doprinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja, i to penzijskog i invalidskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti (član 2.); da su sredstva doprinosa javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namene utvrđene u skladu sa tim zakonima (član 4.); da je obveznik doprinosa osiguranik i poslodavac ili isplatilac prihoda, na čiji teret se plaća doprinos (član 6. stav 1. tač. 1)); da je obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa osiguranik i poslodavac, odnosno drugi isplatilac prihoda koji je dužan da obračuna, odnosno plati doprinos u svoje ime i u svoju korist ili u svoje ime, a u korist osiguranika (član 6. stav1. tač. 2)); da je obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove poslodavac (član 51. stav 1.); da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (član 51. stav 2.); da se u pogledu utvrđivanja, naplate i povraćaja doprinosa, pravnih lekova, kamate, kaznenih odredbi i drugih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, izuzev odredaba koje se odnose na poreska oslobođenja, olakšice i otpis, primenjuju odgovarajuće odredbe zakona koji uređuje porez na dohodak građana, odnosno zakona koji uređuje poreski postupak i poresku administraciju, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drukčije uređena (član 65.).
Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 84/2002-isp., 23/2003-isp., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005-dr.zakonik, 62/2006-dr.zakon, 61/2007, 20/2009, 72/2009-dr.zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012-isp., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015-aut.tumačenje, 112/2015, 15/2016 i 108/2016) u članu 3. predviđa: ako je drugim zakonom pitanje iz oblasti koju uređuje ovaj zakon uređeno na drukčiji način, primenjuju se odredbe ovog zakona (stav 1.); ako ovim zakonom nije drukčije propisano, poreski postupak se sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, odnosno u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje inspekcijski nadzor (stav 2.); u postupku koji vodi Poreska uprava u vezi sa izdavanjem i oduzimanjem ovlašćenja, odobrenja, dozvola, saglasnosti i dr., primenom zakona kojim se uređuje devizno poslovanje, odnosno zakona kojim se uređuju igre na sreću, shodno se primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, ako tim zakonima nije drukčije određeno (stav 3.).
Odredba člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova („Sl. glasniku RS“, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011-dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 40/2015-dr.zakon, 106/2015, 13/2016, 108/2016 i 113/2017) propisuje da osnovni sud u prvom stepenu sudi u stambenim sporovima; sporovima povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa; o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa; o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom; sporovima povodom zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada.
Sada važeći Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-OUS, 74/2013-OUS i 55/2014) u članu 1. propisuje:
„Ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje u parnicama za rešavanje sporova nastalih povodom povrede prava ličnosti i sporova iz porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom propisana druga vrsta postupka.“
Prethodno važeći Zakon o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 125/2004, 111/2009 i 53/2013-OUS) u članu 1. određivao je na suštinski isti način predmet uređenja zakona.
II. Sudska praksa redovnih sudova
II.1. Prvi stav
Gore navedene odredbe iz različitih zakona, morali smo navesti radi bolje pregleda situacije koja je nastala u sudskoj praksi, a koja je i povodom za nastanak ovom teksta.
Naime,Vrhovni kasacioni sud na sednici Građanskog odeljenja od 23. marta 2010. godine donosi zaključak, s obzirom da se u praksi sudova se posle stupanja na snagu i početka primene Zakona o uređenju sudova („Sl. glasnik RS“, br. 116/2008), odnosno 1. januara 2010. godine postavilo kao sporno pitanje razgraničenja nadležnosti osnovnih i viših sudova povodom sporova po tužbama zaposlenih za uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja. Postupanja sudova su bila različita:
Pojedini sudovi smatrali su da je za rešavanje po tužbama za uplatu obaveznih doprinosa iz radnog odnosa u prvom stepenu nadležan osnovni sud bez obzira da li je takav zahtev istaknut samostalno ili uz neki drugi zahtev u sporu iz radnog odnosa.
Drugi sudovi su mišljenja da je za odlučivanje po zahtevima zaposlenih protiv poslodavaca za uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja nadležan viši sud na osnovu člana 23. stav 1. tačka 8. Zakona o uređenju sudova.
U obrazloženju zaključka Vrhovnog kasacionog suda navodi da doprinosima se obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog socijalnog osiguranja i to penzijskog i invalidskog zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti u smislu člana 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje. Na osnovu člana 51. Zakona obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove je poslodavac. U pogledu utvrđivanja naplate i povraćaja doprinosa, pravnih lekova, kamate, kaznenih odredbi i drugih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom izuzev odredaba koja se odnose na poreska oslobođenja olakšica i otpis primenjuju se odgovarajuće odredbe zakona koji uređuje porez na dohodak građana odnosno zakona koji uređuje poreski postupak i poresku administraciju (član 65.).
Dalje, zaključuje da je Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji uređen postupak utvrđivanja naplate i kontrole javnih prihoda, a da su sredstva doprinosa su javni prihod prema članu 4. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, na koja se ovaj zakon primenjuje poreski postupak, prava i obaveze poreskih obveznika, registracije poreskih obveznika i poreska krivična dela i prekršaji. Odredbom člana 3. stav 2. ovog zakona propisano je da se poreski postupak sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Uzimajući sve navedeno u obzir Vrhovni kasacioni sud donosi sledeći zaključak, odnosno zaključke:
„1) Odlučivanje o samostalnom tužbenom zahtevu koji se odnosi na obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti jer se ne radi o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku.
2) Kada se tužbeni zahtev odnosi na isplatu zarade, naknade zarade i drugih primanja iz radnog odnosa i naknade štete zbog izgubljene zarade uz obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja nadležan je osnovni sud u prvom stepenu na osnovu člana 22. Stav 3. Zakona o uređenju sudova u vezi člana 105. stav 2. i 191. stav 2. Zakona o radu.“
Zatim, mahom većina sudova počinje da primenjuje ovaj zaključak.
U rešenju Višeg suda u Užicu P1 br.4/2010 od 22. aprila 2010. godine i rešenju Višeg suda u Valjevu, P1 40/2010 od 19. maja 2010. godine navodi se praktično isto obrazloženje, kao i obrazloženje zaključka Vrhovnog kasacionog suda.
Na zaključak Vrhovnog kasacionog suda poziva se i Apelacioni sud u Beogradu, u rešenju R1 49/2010 od 2. juna 2010. godine.
U rešenju Vrhovnog kasacionog suda, Uzp 16/2010 od 2. juna 2011. god, ovaj sud ide dalje i praktično dopunjuje zaključak:
„Odlučivanje o samostalnom tužbenom zahtevu koji se odnosi na obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti jer se ne radi o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku.
Prema tome, kako se predmet spora odnosi na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja, a ne na ocenu zakonitosti upravnog akta, to za rešavanje spora po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda nije nadležan ni Upravni sud (sud posebne nadležnosti po članu 11. Zakona o uređenju sudova).“
U rešenju Upravnog suda, 9U 28814/2010 od 31. oktobra 2011. godine prihvata se prethodni stav Vrhovnog kasacionog suda, i navodi da odlučivanje obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja, ne spada u sudsku nadležnost, pa samim tim ni u nadležnost Upravnog suda, već je za odlučivanje nadležna da odlučuje Poreska uprava.
U presudi Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž1 1373/2011 od 12. aprila 2012. godine stoji:
„…za utvrđivanje i naplatu poreza predviđena druga vrsta postupka pravne zaštite, kao i za uplatu doprinosa kada se radi o samostalnom zahtevu (s obzirom da se za period od 19.02.2007. do 30.09.2007. godine i decembar 2007. godine ne traži isplata zarade) a ne ona koja se pruža po pravilima parničnog postupka…“
U rešenju Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 3263/2014 od 13. novembra 2014. godine, ovaj sud navodi (drugačiji stav istog suda – pogledati dole rešenje Gž1 17/2014 od 20. februara 2014. god):
„Doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, kao i drugi doprinosi obaveznog socijalnog osiguranja (zdravstvenog osiguranja i osiguranja za slučaj nezaposlenosti) predstavljaju javni prihod, a postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda uređen je Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 82/02… 72/09), prema pravilima iz člana 3 stav 2 tog zakona poreski postupak sprovodi se po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Poštujući navedene norme i odlučivanje o samostalnom zahtevu koji se odnosi na obavezu uplate doprinosa iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne spada u sudsku nadležnost, jer se i o tom zahtevu odlučuje u upravnom postupku, pred nadležnim organom, pa je protivno tvrdnji žalbe pravilna odluka kojom je odbačena podneta tužba.“
Viši sud u Čačku, u rešenju Gž 8/2015 od 21. oktobra 2015. god, stoji na istom stanovištu i navodi da za ovu vrstu spora nije nadležan Osnovni sud, odnosno da se radi isključivo o upravnom postupku i sud je apsolutno nenadležan za odlučivanje o zahtevu tužioca za uplatu poreza i doprinosa.
II.2. Drugi stav
S druge strane, Viši sud u Novom Sadu, u rešenju Gž1 141/2013 od 3. oktobra 2013. godine navodi da su sredstva od doprinosa za obavezno socijalno osiguranje su javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizaciji za obavezno socijalno osiguranje, ali da zbog obaveze poslodavca da doprinose u korist svog zaposlenog uplati istovremeno sa isplatom zarade, odnosno naknade zarade, te zbog činjenice da i Zakon o radu ove doprinose definiše kao sastavni deo zarade, ovaj sud ne prihvata pravno stanovište prvostepenog suda da se u pogledu doprinosa koje poslodavac nije na vreme uplatio, zaposleni jedino može obratiti organu uprave, zato što je postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda uređen Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji u članu 3 stav 2 upućuje na primenu pravila opšteg upravnog postupka.
Ovakav stav Viši sud zauzima pozivajući se na načelo „ko može više, može i manje“, odnosno, nadležnost da postupa po tužbama za isplatu zarada, odnosno naknade zarada, utoliko više obavezuje osnovni sud da postupa i po tužbama koje za predmet imaju samo obavezu uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.
Zatim, u rešenju Apelacionog suda u Beogradu, Gž1 17/2014 od 20. februara 2014. god, ovaj sud menja stav i uopšte ne razmatra da li postoji nadležnost suda ili već jedino ukazuje da je osnovni sud, a ne viši sud, nadležan da postupa po tužbama za isplatu zarada, naknada zarada, nadležan je da postupa i po tužbama koje za predmet imaju samo obavezu uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.
Privredni apelacioni sud, u rešenju Pž 5907/2017 od 7. decembra 2017. god, takođe zauzima ovaj stav, odnosno da doprinosi koje je poslodavac dužan da obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade,… da ih poslodavac obračunava i uplaćuje u svoje ime i u korist zaposlenog, da predstavljaju sastavni deo zarade, odnosno prava po osnovu rada, te uživaju sudsku zaštitu, a s obzirom da je nad tuženim otvoren postupak stečaja postoji nadležnost privrednog suda u smislu člana 25. Zakona o uređenju sudova.
Dakle, očigledno je da postoji različita sudska praksa redovnih sudova o ovom pitanju, ali i da je ipak došlo do određenog zaokreta prozrokovanog odlukama Ustavnog suda, koje prikazujemo u sledećem delu.
III. Praksa Ustavnog suda
Ustavni sud doneo je Odluku broj Už-3506/2012 od 21. februara 2013. godine, po ustavnoj žalbi M.P, protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu, Gž1 2095/2011 od 10. januara 2012. godine. Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U obrazloženju navodi suštinski iste odredbe kao u delu I. ovog teksta i izvodi zaključak da je uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zakonska obaveza poslodavca koja se ni u kom slučaju, pa ni u slučaju sporazuma između poslodavca i zaposlenog, ne može preneti na zaposlenog. Poslodavac je i obveznik doprinosa i obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove, iz kog razloga je dužan da obračuna, odnosno plati doprinose u svoje ime, a u korist zaposlenog. Poslodavac je dužan da doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja. Iz tog razloga su doprinosi koje je poslodavac u obavezi da obračuna i uplati u svoje ime, a u korist zaposlenog, sastavni deo zarade (plate), zbog čega ih i Zakon o radu i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika definišu kao „doprinose koji se plaćaju iz zarade (plate)“.
Dakle, odredba koja je u suštini najznačajnija za opredeljenje ustavnog suda za ovaj stav je odredba člana 105. stav 2. Zakona o radu, koja kaže da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade, kao i odredba član 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje po kojoj je poslodavac je dužan da doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja.
S druge strane, ono što je bilo odpredeljujeće za drugačiji stav redovnih sudova jeste što su sredstva doprinosa su javni prihod prema članu 4. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, a da je Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji uređen postupak utvrđivanja naplate i kontrole javnih prihoda i da se poreski postupak sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Ipak, u ovoj odluci Ustavni sud ističe da je imao u vidu da su sredstva od doprinosa za obavezno socijalno osiguranje javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje. Međutim, zbog obaveze poslodavca da doprinose u korist svog zaposlenog uplati istovremeno sa isplatom zarade, odnosno naknade zarade, te zbog činjenice da i Zakon o radu i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika (koji se primenjivao u konkretnom slučaju) ove doprinose definišu kao sastavni deo zarade (plate), Ustavni sud ne prihvata tezu Apelacionog suda u Nišu da se u pogledu doprinosa koje poslodavac nije na vreme uplatio, zaposleni jedino može obratiti organu uprave, zato što je postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda uređen Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji u članu 3. stav 2. upućuje na primenu pravila opšteg upravnog postupka.
Definišući doprinose kao integralni deo zarade koji se mora istovremeno uplatiti kad i zarada, odnosno naknada zarade, Zakon o radu i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika doprinose svrstavaju u kategoriju prava zaposlenih iz radnog odnosa, u smislu odredaba člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 12. stav 1. Zakona o radu, koje, između ostalog, kao jedno od osnovnih prava zaposlenih garantuju i pravo na odgovarajuću zaradu. Imajući dalje u vidu da je odredbom člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova propisano da osnovni sud u prvom stepenu, između ostalog, sudi i u sporovima o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, to je mišljenje Ustavnog suda da je osnovni sud nadležan da postupa i u slučajevima kada je predmet spora (tužbenog zahteva) isključivo obavezivanje poslodavca na uplatu neuplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a odbijanje redovnih sudova da postupaju u sporovima o pravima iz radnog odnosa, sužava se pravo na pristup sudu, kao jedno od garantija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
Ustavni sud se dalje poziva na načelo „ko može više, može i manje“, odnosno da nadležnost da postupa po tužbama za isplatu zarada, odnosno naknade zarada, utoliko više obavezuje sud da postupa i po tužbama koje za predmet imaju samo obavezu uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, ali i da u prilog ovome ide i stav Ustavnog suda iz ranijih odluka, da se prava iz radnog odnosa, u koji korpus ulazi i pravo na isplatu zarade i uplatu doprinosa u korist zaposlenog, kao i prava na pristup sudu, kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje, zaposleni ne može odreći čak ni u slučaju potpisivanja sporazuma sa poslodavcem kojim se odriče potraživanja iz radnog odnosa, a samim tim i prava na sudsku zaštitu ovih prava (npr. Odluka broj Už-2454/2009 od 8. jula 2010. godine i Odluka broj Už-2412/2009 od 22. februara 2012. godine).
Isti stav Ustavni sud zauzima i u Odluci broj Už-4822/2014 od 15. septembra 2016. godine, a ustavna žalba je takođe podneta protiv odluke Apelacionog suda u Nišu.
Odlukom broj Už-2086/2015 usvojena je ustavna žalba M.M. i utvrđeno da je rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž 874/2014 od 21. januara 2015. godine. Podnositeljka ustavne žalbe je vodila spor protiv tužene Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Vranje, radi uplate doprinosa po osnovu novčane naknade koja se isplaćuje iz sredstava organizacije za zapošljavanje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Dakle, u ovom slučaju radilo se o samostalnom zahtevu za obavezivanje na uplatu doprinosa, ali ne poslodavca, već Nacionalne službe za zapošljavanje.
Ustavni sud u ovoj odluci najpre ukazuje na to da novčana naknada u slučaju privremene nezaposlenosti predstavlja specifično primanje koje de facto potiče iz radnog odnosa, jer se sredstva za isplatu ove naknade obezbeđuju uplatom doprinosa za slučaj privremene nezaposlenosti za vreme trajanja radnog odnosa koji ulaze u bruto zaradu zaposlenog. Pravo na novčanu naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti zajemčeno je članom 69. stav 3. Ustava, kao jedan od vidova socijalne zaštite zaposlenih. Korisniku naknade u slučaju privremene nezaposlenosti zakonom je priznato pravo na zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje, koje se obezbeđuje uplatom doprinosa od strane Nacionalne službe za zapošljavanje. Dalje, sud navodi da je podnositeljka u parničnom postupku istakla imovinski zahtev za isplatu socijalnog davanja koje proističe iz radnog odnosa, a ne zahtev za obračunavanje, prinudnu isplatu ili kontrolu uplate doprinosa za socijalno osiguranje. Stoga je osporeno rešenje o apsolutnoj nenadležnosti suda da postupa po tužbi podnosi teljke zasnovano na proizvoljnoj primeni odredaba Zakona o uređenju sudova, Zakona o parničnom postupku i Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Čini se da je u ovoj odluci Ustavni sud otišao korak dalje u objašnjenju razlike u nadležnosti upravnih organa i sudova kada je u pitanju samostalan zahtev u pogledu doprinosa – to je imovinski zahtev, a ne zahtev za obračunavanje, prinudnu isplatu ili kontrolu uplate doprinosa.
Umesto zaključka
Dakle, ako sumiramo sve navedene odluke postoji s jedne strane zaključak Vrhovnog kasacionog suda od 23. marta 2010. godine, da odlučivanje o samostalnom tužbenom zahtevu koji se odnosi na obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja ne spada u nadležnost suda opšte nadležnosti. Glavni argument ovog suda je da su doprinosi javni prihod.
Stav Vrhovnog kascionog suda o samostalnom zahtevu za uplatu doprinosa, još uvek stoji na sajtu ovog suda, odnosno nije promenjen pod uticajem odluka Ustavnog suda.
S druge strane, imamo jasan stav Ustavnog suda da je osnovni sud nadležan da postupa i u slučajevima kada je predmet spora (tužbenog zahteva) isključivo obavezivanje poslodavca na uplatu neuplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, a odbijanjem redovnih sudova da postupaju u sporovima o pravima iz radnog odnosa, sužava se pravo na pristup sudu.
U pitanje ko je u pravu, u ovom tekstu nećemo ulaziti, jer je cilj ovog teksta prikaz još jednog problema koji pokazuje da očigledno postoji problem pravne sigurnosti i nejednake sudske prakse.
Podsetimo se da postoji i sličan slučaj kada je u pitanju zatezna kamata na troškove parničnog postupka, gde se i dalje razlikuju shvatanja Ustavnog suda i Vrhovnog kasacionog suda.[1]
[1] Vidi N. Aleksić, N. Jevtić: „Zatezna kamata u praksi – pravo na kamatu, obračun, tok i podnos sa ugovornom kamatom“, komentar „Zatezna kamata na troškove parničnog postupka“, str. 291. do 297, Profi Sistem Com, 2018.
Napomena: Tekst prvobitno objavljen u časopisu “Advokatska Kancelarija”, broj 44, april 2018. god.
[button link=”http://profisistem.com/” type=”big” color=”orange” newwindow=”yes”] DETALJNIJE[/button]
