Ovaj tekst je nastao od stručnog komentara „Da li je moguć postupak protiv odgovornog lica bez postupka protiv pravnog lica?“, koji je u celosti objavljen u časopisu Advokatska kancelarija br. 87, novembar 2021. god. Inače, svi tekstovi koje navodim dostupni su (ili će biti uskoro) na Pravnom portalu.
Konkretan povod za pisanje navedenog komentara je stav koji je u svom rešenju izneo Prekršajni apelacioni sud, Prž 11592/2015 od 11. avgusta 2015. god. (u daljem tekstu: Sud), a koji se u najkraćem može svesti na sledeće: „.Prekršajni postupak protiv pravnog lica ne može se voditi bez postupka protiv odgovornog lica, ali se može nesmetano voditi i okončati postupak koji je pokrenut samo protiv odgovornog lica“.
Dakle, prema iznetom, Sud je zaključio sledeće:
- odgovornost pravnog lica proizilazi iz odgovornosti odgovornog lica ili drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica,
- prekršajni postupak protiv pravnog lica ne može se voditi ukoliko se isti ne vodi i protiv odgovornog lica ili drugog lica koje je bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica,
- odgovorno lice odgovara za prekršaj koji mu se može pripisati u krivicu, kada je isto uračunljivo i učinilo prekršaj sa umišljajem ili iz nehata,
- može se nesmetano voditi i okončati postupak koji je pokrenut samo protiv odgovornog lica.
Da, nešto od iznetog jeste ispravno, što i nije tako teško zaključiti, s obzirom da sve to doslovno piše u Zakonu o prekršajima („Sl. glasnik RS“, br. 65/2013, 13/2016, 98/2016-OUS 91/2019-dr.zakon i 91/2019) – u daljem tekstu: ZOP. Ali, iznet je i, po mom mišljenju, problematičan zaključak (ono što sam na početku parafrazirao).
Opšte postavke u vezi prekršajne odgovornosti predstavio sam u tekstu „Kada pravno lice može odgovarati za prekršaj?“, a ovde i u tekstu „Odakle proizlazi prekršajna odgovornost direktora pravnog lica?“ ću izneti šta je po mom mišljenju pogrešno u onome što je Sud zaključio. Inače, sve ograde i napomene date u tekstu „Kada pravno lice može odgovarati za prekršaj?“ (u vezi očekivanja, namera, motiva, svrhe i manira pisanja teksta, odsustvo namera izvrgavanja ruglu i optuživanja, upotrebe izraza i skraćenica, o tome šta predstavlja izneto, itd.) važe i ovde.
Sud je zaključio da odgovornost pravnog lica proizilazi iz odgovornosti odgovornog lica ili drugog lica koje je u vreme izvršenja prekršaja bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica. Da, to je tačno, objektivna odgovornost pravnog lica proizilazi iz postupanja nekog lica koje je svojim svojim činjenjem ili propuštanjem, umišljajno ili nehatno dovelo do izvršenja prekršaja pravnog lica. Jer, već sam objašnjavao u više tekstova, pravno lice je fikcija, neko mora delati (ili ne) u njegovo ime (jer prekršaj može biti izvršen činjenjem ili nečinjenjem). Ali, to ne mora biti uvek odgovorno lice u pravnom licu. Pravno lice je u prekršaju čim neko fizičko lice učini neku zabranjenu radnju koja je propisana kao prekršaj. To može biti radnik na kasi ili bilo koji drugi izvršilac konkretnih poslova.
Ali, za postojanje prekršajne odgovornosti potrebno da postoji i krivica. Pravno lice je odgovorno za prekršaj ako postoji krivica pravnog lica koja proizlazi iz krivice odgovornog lica.
Podsećam, pravno lice je odgovorno za prekršaj kada je isti učinjen nekom od sledećih radnji:
– radnjom organa upravljanja ili odgovornog lica,
– propuštanjem dužnog nadzora organa upravljanja ili odgovornog lica,
– radnjom drugog lica koje je bilo ovlašćeno da postupa u ime pravnog lica,
– ukoliko organ upravljanja donese protivpravnu odluku ili nalog kojim je omogućeno izvršenje prekršaja,
– ukoliko odgovorno lice naredi licu da izvrši prekršaj,
– kada fizičko lice izvrši prekršaj usled propuštanja odgovornog lica da nad njim vrši nadzor ili kontrolu.
Dakle, pravno lice je odgovorno za prekršaj samo ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi, ako postoji direktna naredba, propuštanje dužnog nadzora itd. Čak i ako neki radnik na terenu učini prekršaj, nema odgovornosti pravnog lica i odgovornog lica za prekršaj ako ne postoji naređenje ili nalog i ako su preduzete sve radnje koje su na osnovu zakona, drugog propisa ili akta trebale biti preduzete da bi se sprečilo izvršenje prekršaja. A da bi se preduzele sve radnje koje se na osnovu zakona, drugog propisa ili akta moraju preduzeti radi sprečavanja izvršenja prekršaja, mora se recimo znati za postojanje konkretnih okolnosti o kojima treba odlučiti. Direktor kao odgovorno lice ne može kontrolisati svako pojedinačno postupanje svih lica i u svakom trenutku (fizički je nemoguće). On jedino može izdati uputstva za postupanje (što se čini donošenjem opštih akata) i vršiti nadzor koji je realno moguć (npr. ne može nadzirati onoga ko nije prisutan ili je na putu).
Dalje, prekršajna odgovornost okrivljenih lica u smislu zakona ne postoji ako nije dokazana krivica istih. A krivica se dokazuje, ne pretpostavlja se njeno postojanje. A šta treba dokazati? Pa da postoji direktna naredba, propuštanje dužnog nadzora itd.
Dakle, odgovornost pravnog lica i odgovornost odgovornog lica su povezane, tako su i prekršaji pravnih lica propisani, zato i postupci moraju biti povezani (što se inače u praksi i čini, vodi se jedan postupak a presuda donosi u odnosu na oba lica, sa istim obrazloženjem). Uslov za odgovornost pravnog lica je da odgovorno lice učini kazneno delo u ime pravnog lica, što ću objasniti u „Odakle proizlazi prekršajna odgovornost direktora pravnog lica?“.
Kako god posmatrali, uvek je problem neko neznanje. Ovde govorim o zaključcima jednog apelacionog suda. Nije bitno što je reč o prekršajnom sudu, jer iako se uloga prekršajnih sudova nekako nipodaštava, oni su veoma bitna karika za vladavinu prava i pravni sistem uopšte, s obzirom na broj postupaka u kojima sude (koji je neuporedivo veći u odnosu na krivične predmete), i na prihod koji država ubira naplatom kazni za prekršaje.
Izvor: Izvod iz propisa je preuzet iz programa „Propis Soft“ – Redakcija Profi Sistem Com.
