Odricanje od otpremnine

1. Uvodna razmatranja

Otpremnina u našem zakonodavstvu nema definiciju, što i nije čudno budući da je zakonodavac propustio da definiše i većinu drugih pojmova radnog prava.

Otpremnina se u Zakonu o radu pominje u dva konteksta:

1. kao obaveza poslodavca pri odlasku u penziju zaposlenog;
2. kao obaveza poslodavca kod prestanka radnog odnosa zaposlenog ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla tj. slučaju proglašenja zaposlenog tehnološkim viškom.

Na ovom mestu pozabavićemo se pitanjem odricanja od otpremnine, kao uvek aktuelnom i u skladu sa tim otpremninom u slučaju proglašenja zaposlenog tehnološkim viškom, jer je upravo to situacija kada se u praksi pojavljuju razni modaliteti odricanja od otpremnine u celini ili njenom delu.

Razlozi za odricanje od odpremnine su različiti a najčešće se odricanje sprovodi u formi „sporazuma“ poslodavca sa zaposlenim bilo prinudnim putem ili na dobrovoljnoj bazi.

Otpremnina bi se mogla posmatrati sa jedne strane kao svojevrsna nagrada za dotadašnju lojalnost poslodavcu ali bi se mogla svrstati i u socijalnu kategoriju budući da ublažava štetne posledice otkaza u smislu nadomeštanja zarade koja, usled prestanka radnog odnosa, izostaje. Ona predstavlja vrstu činidbe zaposlenom nakon prestanka radnog odnosa u propisanim slučajevima.

Kada je u pitanju definicija otpremnine i njena svrha Vrhovni kasacioni sud u presudi br. Rev2 1188/2015 od 13. aprila 2016. god. navodi: „otpremnina je novčana naknada koju poslodavac isplaćuje zaposlenom radi gubitka zarade do čega dolazi bez krivice zaposlenog, kada prestane potreba za poslovima koje je radio i zbog toga se otkaže ugovor o radu. Stoga je namena otpremnine da se zaposlenom obezbedi finansijska podrška u međurazdoblju između prestanka jednog i početka drugog radnog odnosa.“

Ono što dodatno komplikuje već dovoljno problematično pravo zaposlenog sa aspekta poslodavca, je činjenica da nadležni državni organi u svojim mišljenjima o primeni odredaba zakona zauzimaju oprečne stavove. Ni praksa sudova ne beži mnogo od pomenute šarolikosti stavova.

2. Relevantne odredbe zakona

Članom 158. Zakona propisano je sledeće:

„Poslodavac je dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u skladu sa ovim članom.

Visina otpremnine iz stava 1. ovog člana utvrđuje se opštim aktom ili ugovorom o radu, s tim što ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu kod poslodavca kod koga ostvaruje pravo na otpremninu.

Za utvrđivanje visine otpremnine računa se i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika u slučaju statusne promene i promene poslodavca u smislu člana 147. ovog zakona, kao i kod povezanih lica sa poslodavcem u skladu sa zakonom.

Promena vlasništva nad kapitalom ne smatra se promenom poslodavca u smislu ostvarivanja prava na otpremninu u skladu sa ovim članom.

Opštim aktom ili ugovorom o radu ne može da se utvrdi duži period za isplatu otpremnine od perioda utvrđenog u st. 2. i 3. ovog člana.

Zaposleni ne može da ostvari pravo na otpremninu za isti period za koji mu je već isplaćena otpremnina kod istog ili drugog poslodavca.“

Navedeni član Zakona je, podsećanja radi, pretrpeo izmene poslednjim izmenama Zakona o radu objavljenim u „Sl. glasniku 75/2014“. Više o tome u idanju „Zakon o radu sa kratkim komentarima najnovijih izmena i dopuna i izborom sudske prakse, službenih mišljenja i modela akata“, Profi Sitem, 2014.)

U skladu sa čl. 159. Zakona:

„Zaradom u smislu člana 158. ovog zakona smatra se prosečna mesečna zarada zaposlenog isplaćena za poslednja tri meseca koja prethode mesecu u kojem se isplaćuje otpremnina.“

Članom 276. stav 1 tač. 5) Zakona propisan je prekršaj za poslodavca ukoliko zaposlenom uskrati pravo na otpremninu.

3. Mišljenja ministarstva

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike u mišljenju br. 120-08-178/2005-02 od 3. juna 2005. god. iznosi sledeći stav:

„Nema zakonskih smetnji da se zaposleni, kome je poslodavac dužan da isplati otpremninu, dobrovoljno i u pisanoj formi odrekne prava na otpremninu iz člana 158. Zakona. Ako se zaposleni odrekne ove otpremnine, ne gubi prava iz člana 160. Zakona tj. pravo na novčanu naknadu, penzijsko i invalidsko osiguranje i na zdravstvenu zaštitu”.

Da bi već u mišljenju br. 011-00-036/2013-02 od 29. marta 2013. god. Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike iznelo na prvi pogled slično, ali zapravo značajno drugačije mišljenje po pitanju odricanja navodeći:

„Nema zakonskih smetnji da se zaposleni, kome je poslodavac dužan da isplati otpremninu, dobrovoljno i u pisanoj formi odrekne prava na isplatu otpremnine u iznosu otpremnine koji je utvrđen opštim aktom ili ugovorom o radu, ali zaposleni ne može da se odrekne iznosa otpremnine utvrđene članom 158. stav 2. Zakona.“

Naime, Ministarstvo u ovom, za razliku od prethodno navedenog mišljenja, navodi da se zaposleni može odreći iznosa koji je preko iznosa otpremnine iz čl. 158. Zakona o radu, utvrđen opštim akrom ili ugovorom o radu. Dakle, zaposleni se može odreći samo navedene razlike.

4. Odluke sudova

Pojedini sudovi poistovećuju izjavu o odricanju od otpremnine sa institutom otpuštanja duga, pa tako Vrhovni sud Srbije u rešenju Rev II 82/08 od 24. aprila 2008. godine. iznosi stav:

„Otpremnina je novčano potraživanje, koga se zaposleni može odreći, koristeći se institutom otpuštanja duga iz čl.344. Zakona o obligacionim odnosima. Prema navedenoj odredbi Zakona, za punovažan prestanak obaveze potrebna je izjava poverioca dužniku da neće tražiti njeno ispunjenje i da se sa tim dužnik saglasi. U konkretnom slučaju, tužilac je ostvario pravo na isplatu otpremnine, s obzirom da mu je radni odnos prestao na osnovu zaključenog sporazuma sa tuženim zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Međutim, otpremnina mu je isplaćena u iznosu koji je prihvatio potpisivanjem službene beleške, sa čime je bio saglasan i tuženi, odnosno direktor tuženog, kada je doneo odluku o isplati u navedenom iznosu. Pismena izjava tužioca izraz je njegove slobodne volje, odnosno izjava nije data pod pretnjom, prinudom, a ni u zabludi. Tužilac se potpisivanjem službene beleške odrekao prava na isplatu većeg iznosa otpremnine od one koja bi mu pripadala po socijalnom programu.“

Apelacioni sud u Beogradu u presudi broj Gž1 5009/10 od 3. juna 2010. god. navodi:

„Zaposleni može otpustiti dug tuženom poslodavcu i stim u vezi dati izjavu i u pogledu dospelog iznosa otpremnine da neće tražiti njeno ispunjenje. Pravo na otpremninu neotuđivo je pravo do dospelosti ali kada to potraživanje dospe tada nema smetnji da zaposleni da izjavu da neće tražiti iznos po tom osnovu. Da nije to tako ne bi i potraživanje po osnovu otpremnine spadalo u krug novčanih obligacija koje za slučaj pasivizma zaposlenog da ih utuži u određenom roku se pretvaraju u naturalne obligacije – čl. 196. ZOR. Pored toga slovom zakona u odnosu na dospeli iznos po osnovu otpremnine nije propisano da zaposleni ne može otpustiti dug iz ovog osnova.“

Različiti stavovi različitih sudova su u nekom smislu donekle prihvatljivi, ali kada jedan isti sud zauzme oprečne stavove povodom istog pitanja, to izgleda ovako:

– Prvo, zauzima stav da se niko ni pod kojim uslovima ne može odreći prava na otpremninu:

Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi broj Gž1 2640/2012 od 24. septembra 2012. god. navodi da „odricanje nema pravnog dejstva odnosno niko se ne može odreći prava na pravnu zaštitu za slučaj nezaposlenosti u skladu sa odredbom člana 60 stav 4 a u vezi člana 18 Ustava RS. Naime, tužilac nije izvršio otpust duga prema poslodavcu i navedena izjava je suprotna prinudnim propisima.“

– Zatim, sud pravi razliku po pitanju dobrovoljnog odricanja i odricanja u zabludi:

Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi br. Gž1 1413/2012 od 13. decembra 2012. god.navodi: „Navodima žalbe ističe se da je izjavu o odricanju od prava na otpremninu i prava na sudsku zaštitu, tužilac dao dobrovoljno u pismenoj formi uz označenje iznosa otpremnine zbog čega je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Ove tvrdnje se ne mogu prihvatiti iz razloga što je nesumnjivo utvrđeno da izjava o odricanju od prava na otpremninu nije data dobrovoljno, već naprotiv u zabludi i pod pretnjom otkaza.“

– I na kraju, pored navoda da se niko ne može odreći prava na otpremninu koja mu po zakonu pripada, precizira da se to ne može čak ni izjavom o odricanju slobodnom voljom, bez pretnje, prinude ili zablude:

Apelacioni sud u Novom Sadu u presudi  br. Gž1 2295/2015 od 28. oktobra 2015. god. navodi „…Isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60 Ustava RS niko ne može odreći, pa izjava tužioca od 24.05.2013.godine, kojom se slobodnom voljom, bez pretnje, prinude ili zablude odrekao od prava na otpremninu koje mu po zakonu pripada, ne može da proizvodi pravno dejstvo.“

5. Stav Ustavnog suda

U  odluci broj Už-4272/2010 od 31. oktobra 2012. Ustavni sud navodi sledeće:

„… Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Kruševcu zauzeo stav da se podnosilac ustavne žalbe samim potpisivanjem vansudskog poravnanja sa tuženim poslodavcem odrekao prava na isplatu otpremnine, čime je izvršio otpust duga i da je stoga njegov tužbeni zahtev za poništaj poravnanja i isplatu otpremnine neosnovan. Ustavni sud je ocenio da je zauzeti stav suprotan odredbi člana 60. stav 4. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima je i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, ne može odreći . S obzirom na to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se zaposleni u smislu člana 60. stav 4. Ustava ne može odreći, to se zaključenjem vansudskog poravnanja kojim se odriče prava na otpremninu, podnosilac ustavne žalbe u suštini odrekao neotuđivog ustavnog prava na pravnu zaštitu povodom prestanka radnog odnosa. Kako se podnosilac nije mogao odreći prava na otpremninu, to i zaključeno vansudsko poravnanje nije moglo proizvesti pravne posledice koje su utvrđene osporenom presudom. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već zauzeo i u odlukama Už-177/2007 od 4. juna 2009. godine i Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine.“

Navedena odluka Ustavnog suda je samo jedna u nizu odluka koje govore u prilog činjenici da se prava na otpremninu niko ne može odreći.

6. Obaveza isplate

U skladu sa citiranim čl. 158. Zakona o radu, poslodavac je dužan zaposlenom da isplati otpremninu pre prestanka radnog odnosa.

Navedena odredba je imperativnog karaktera. A propisan je i prekršaj za poslodavca u već pomenutoj odredbi čl. 276. Zakona ukoliko zaposlenom uskrati pravo na otpremninu.

Brojne su odluke sudova kojim je rešenje o otkazu ugovora o radu ocenjeno kao nezakonito usled postupanja poslodavca suprotno odredbi čl. 158. stav 1. Zakona.

Postoji jedan izuzetak od navedene obavezne isplate. Ukoliko poslodavac, u okviru Programa za rešavanje viška zaposlenih sprovede neku od mera za zapošljavanje konkretnih lica, nema obavezu isplate otpremnine navedenim licima. Vrhovni kasacioni sud u već pomenutoj presudi br. Rev2 1188/2015 od 13. aprila 2016. god. kojom definiše i određuje svrhu otpremnine navodi da bez obzira što je zaposlenom prestao radni odnos usled prestanka potrebe za njegovim radom, ukoliko mu je poslodavac obezbedio meru zapošljavanja- rad kod drugog poslodavca, nije dužan da mu isplati otpremninu.

Isti stav Vrhovni kasacioni sud zauzima i u presudi Rev2 1547/2014 od 22. aprila 2015. god.

7. Umesto zaključka

U skladu sa čl. 60. stav 4 Ustava Republike Srbije „Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći.“

Kao što se iz izloženih odluka sudova moglo videti, stavovi su se menjali, od stava da se zaposleni u celini može odreći otpremnine, preko stava da se otpremnine može odreći samo u delu koji se ne odnosi na iznos propisan čl. 158. Zakona o radu, do stava da je to pravo neotuđivo i da ga se niko ne može odreći, te da se svaki sporazum te vrste zaposlenog i poslodavca ne proizvodi pravno dejstvo.

Obzirom na brojne odluke Ustavnog suda koje zauzimaju stav o nemogućnosti odricanja od otpremnine,  nižestepeni sudovi su dužni da prihvate pravno shvatanje, odnosno vezani su mišljenjima i odlukama Ustavnog suda shodno čl. 171. Ustava Republike Srbije i čl.104. Zakona o Ustavnom sudu.

8. Drugačiji stav

Ukoliko otpremninu posmatramo sa šireg stanovišta, mimo okvira Zakona o radu, mogao bi se izvući drugačiji zaključak. Naime, jedno je pravo na nešto a drugo raspolaganje sa  potraživanjem. Ovde je reč o dve stvari, o oodricanju od prava i odricanju od potraživanja. Te stvari ne treba mešati.

Nesporno je da se prava na otpremninu, kao prava,  niko se ne može odreći unapred, jer prava su ustavna kategorija. Međutim, postavlja se pitanje zašto zaposleni ne može svojim potraživanjem, odnosno iznosom otpremnine utvrđenim rešenjem o prestanku radnog odnosa  da raspolaže kako želi? Zašto ne bi mogao da se primeni institut otpuštanja duga?

Da, u čl. 158. Zakona o radu propisano da je isplata otpremnine uslov za otkaz ugovora o radu smislu člana 179. stav 5. tačka 1) ovog zakona. Međutim, tehnički, u praksi, ukoliko je ispoštovana procedura davanja otkaza, te u skladu s tim i u rešenju o prestanku radnog odnosa utvđen iznos otpremnine i propisan rok za isplatu (do dana prestanka radnog odnosa), prilikom odjave zaposlenog sa osiguranja (koja se sada vrši preko portala CROSO) ne postavlja se pitanje da li je ili ne isplaćena otpremnina (niti se to ranije činilo kada se odjava vršila na šalterima fondova). Poslodavac je taj koji garantuje za zakonitost otkaza. A nakon proteka roka od 60 dana, taj otkaz se ne može napadati u smislu poništaja rešenja. Ali, ne treba zaboraviti, ostaje novčano potraživanje, koje ima svoj rok zastarelosti kao i sva druga potraživanja.

Zaposlenom je u rešenju određeno pravo kojeg se ne može odreći, ali može da ga ne koristi (i to je ustavno pravo), dakle da ne zahteva isplatu, te po proteku roka za isplatu ono ima tretman novčanog potraživanja, a poverilac, u ovom slučaju zaposleni ima svu slobodu da raspolaže njim, između ostalog i da se odrekne navedenog potraživanja (otpusti dug) u skladu sa pravilima obligacionog prava. Dakle, zašto ne bi zaposleni mogao potpisati čak i sporazum sa poslodavcem o odricanju od otpremnine (otpuštanju svog novčanog potraživanja) u skladu sa čl. 344. Zakona o obligacionim odnosima? Tu nikakvu ulogu ne igra činjenica da li se odriče iznosa do zakonskog minimuma ili preko toga. Novčano potraživanje je potraživanje kao i svako drugo. To nije pravo na uplatu doprinosa koje ne zastareva. U krajnjoj liniji zaposleni ima sva prava da vrati posladavcu uplaćeni iznos.

Problem je zapravo u neusklađenosti Zakona o radu sa sistemskim propisima, u ovom slučaju sa Zakonom o obligacionim odnosima o čemu je već više puta pisano. A uslovljavati pravo na isplatu novčane naknade za nezaposelnost (što je u stvari bila ideja) isplatom otpremnine je besmisleno. Prvo, jer to nije sprovedeno kroz propis (dakle nema zakonskog osnova), a drugo, što se to onda u postupku tehnički ne sme činiti (jer se može osporiti),  iaoko se tako radilo sve do nedavno (NSZ je tražila dokaz o uplati otpremnine ili izjavu zaposlenog da je ista isplaćena).

Za kraj, posledica svega navedenog je raznolikost stavova od jedne krajnosti do druge sa iznetim obrazloženjima ili bez njih, te pokazatelj da propis ne treba posmatrati izolovano nego u sklopu sistema kome pripada. Na kraju, sposobnost izaći izvan šablonskog razmišljanja je stvar sposobnosti pojedinca, a praksa će pokazati da ovaj drugačiji stav nije izolovani slučaj.