Konkretan povod za pisanje ovog komentara je rasprava oko najave (ko zna koje po redu) izgradnje metroa u Beogradu. Ovde se neću baviti celishodnošću i upotrebljivosti idejnog rešenja trasa metroa, kakve će posledice ovaj projekat izazvati ako se realizuje, i sl. Time se već dovoljno bave osobe stručnije za ta pitanja od moje malenkosti.
Ovde razmatram nešto, što mi kao nekome ko se bavi pravom, te tumačenjem napisanog i rečenog, uvek “zapara” uši.
Naime, u svojim istupima državni i gradski čelnici govore kako je sada metro sigurna stvar, jer potpisan je nekakav dokument o obavezama, pa onda (parafraziram) objašnjavaju kako je memorandum jedno a posle njega sledi ugovor. I onda se javnost bavi obaveznošću tog dokumenta, sve na osnovu nekih šturih informacija. A po mom sudu, konfuziji ponajviše doprinose mediji i novinari, koji nisu dovoljno upućeni u tematiku, a pre svega što ne nalaze odgovarajauće sagovornike. Jer, svi zajedno prenebregavaju najvažniju stvar.
Kao i uvek, ovim komentarom nikako ne želim nipodaštavati nečije znanje i umeće, niti neku konkretnu osobu (ili više njih) izvrgnuti ruglu ili optužiti za nešto. Posredi je samo iznošenje činjenica, te konstatacije i citiranje onoga što je neko izjavio ili je negde napisano, te postavljanje retoričkih pitanja. Sva izneta razmišljanja i stavovi predstavljaju stručnu analizu, te vrednosni sud autora teksta i kritički osvrt, dat u najboljoj nameri u cilju poboljšanja našeg pravnog sistema. Jedino to i ništa drugo.
Svi izrazi u tekstu upotrebljeni su rodno neutralno (podrazumevaju osobe oba pola) i generički (označavaju status, funkciju i sl. a ne konkretno lice).
Pod izrazom “propis”, podrazumevam svaku vrstu opšteg akta, odnosno akta opšte pravne snage, kako zakone, tako i podzakonske akte (uredbe, pravilnici, odluke…)., te potvrđene međunarodne ugovore i konvencije koji se primenju kod nas. Skraćenica RS označava Republiku Srbiju, a objašnjenje za druge skraćenice će biti dato pri njihovoj prvoj upotrebi.
1. Šta se i kako tumači?
Pitanje iz naslova ovog dela, u stvari je najvažnije.
Jer svi prenebregavaju to, da se po pravilima pravne struke i nauke, a i logičkim, uvek tumači sadržaj nekog pismena (dokumenta) a ne njegov naslov. Inače, naslov bi trebao biti upućujući, da daje upućujuću odrednicu. Dakle, kod sastavljanja dokumenta trebalo bi povesti računa o navedenom, da bi onima koji ga kasnije čitaju bilo lakše da tumače njegove odredbe. Ali ponavljam, tumači se sadržaj a ne naslov.
O nomotehnici, jedinstvenosti pravnog poretka, pravilima tumačenja, logici i problemima kod pisanja i tumačenja propisa, pisao sam u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”, koji se, uz ostale testove koje pominjem, može pročitati na Pravnom portalu.
Ovde ću samo sumirati najvažnije. Za svaki posao je potrebna određena stručnost, teorijsko znanje, ali i iskustvo, a pisanje i tumačenje pravnih akata je zanat koji ima svoja pravila. Nije dovoljno nešto prepisati od nekud, potrebno je to prilagoditi konkretnom sistemu (i jezičkom i pravnom). E upravo to se obično zaboravlja, ta potreba prilagođavanja i usklađivanja sa domaćim zakonodavstvom i srpskim jezikom.
Jer, za pisanje i tumačenje nekog pravnog dokumenta (bilo ugovora, bilo propisa) nije dovoljno stručno znanje (o pravu) već se zahteva i poznavanje jezika (rečnik, gramatika, sintaksa i interpunkcija) te pravilne upotrebe istog. Znači mora se paziti na određena pravila a pre svega na gramatiku i korišćenje znakova interpunkcije.
Među pravnicima inače važi pravilo da je forma poslednje uporište prava, zato se pri pisanju (i tumačenju kasnije) odredbi nekog pravnog akta mora se uzeti u obzir šira slika i striktno primenjivati nomotehnička pravila, da bi kasnije onaj ko dokument čita mogao da zna šta je njegov pisac hteo da kaže. Da ne bi bilo nedoumica oko namere. Jer, kad čitamo, ne možemo da znamo (niti smemo da pretpostavljamo), šta je neko mislio, šta je bila ideja, možemo da razmatramo samo šta je napisao.
A ne smemo da zaboravimo i na logiku. O logičkim sposobnostima je nezahvalno govoriti, ali postavljene premise uvek moraju davati konkluziju.
Ali, bez obzira na stručnost pisaca nekog akta, propusti u pisanju nikako se ne smeju nadomešćivati slobodnim tumačenjem,a što se najčešće čini.
2. Zašto je važna upotreba odgovarajućih izraza?
Svaka napisana reč mora da ima svoju važnost. A upotreba izraza mora biti upodobljena jeziku koji se koristi. Značenje napisanog mora biti nedvosmisleno i uvek isto, a ne da zavisi od tumačenja ili načina interpretacije (ili izgovora čak).
Kod pisanja mora se paziti i na značenje izraza, jer upotreba pogrešnog izraza nekada može izazvati komične situacije a nekada i veoma ozbiljne pribleme. Srpski jezik je veoma teriminološki razvijen i zato se mora obraćati pažnja na reči koje se upotrebljavaju. Jer upotrebljeni izraz nekad pravi dinstinktivnu razliku. Nekad cela konstrukcija može da zavisi od upotrebljenog izraza, od njegovog karaktera i šta on predstavlja.
I ne sme postojati višak reči, jer to može zbuniti onog ko čita i tumači tekst.
Odsustvo važnih definicija koje se koriste u dokumentu je česta greška. U samom tekstu pravnog akta, na samom početku se moraju dati definicije ključnih pojmova kojima se barata ili odredbe koje upućuju na dokumente ili propise u kojima se mogu naći te definicije.
I mora se biti precizan, pogotovo u tehničkim detaljima (kod rokova npr.).
Izraze preuzete iz nekog stranog jezika nikada ne smemo prevoditi bukvalno, pogotovo ako se može pronaći odgovarajući naziv na srpskom jeziiku kojim se izražava pravo značenje. Upotrebom neprimerenog izraza mogu se proizvesti ozbiljni problemi. Inače,lično mi veoma smeta korišćenje rogobatnih, stranih i „pomodnih“ izraza.
O svemu ovome naširoko sam pisao u tekstu „Koliko je važno ono što piše u propisu?”.
3. Da li je memorandum obavezujući?
Da se vratim na temu ovog komentara, izraženu u naslovu ovog dela.
Tipičan primer upotrebe neprimerenih izraza je uobičajeno (i to kod zvaničnih tekstova međunarodnih sporazuma objavljenih na srpskom jeziku) prevođenje engleskog termina „Memorandum of Agreement“ kao „Memorandum o razumevanju“, što u stvari pravi nerazumevanje između javnosti i predstavnika vlasti (u vezi obaveznosti potrpisanog npr.). Štaviše, ovo ukazuje na nepoznavanje i engleskog i srpskog jezika te stručnih termina i izraza kod onih koji pišu ta dokumenta i interpretiraju potpisano.
Šta kažete kada upotrebite izraz „Memorandum o razumevanju“? Da bi dali odgovor na ovo pitanje, možda je najbolje objasniti ostale pojmove.
Dakle, da krenemo od pitanja šta je to memorandum?
Memorandum je vrsta dokumenta.Sam izraz potiče iz latinskog jezika i doslovno znači „podsetnik“ (memorandum est što znači biti zapamćeno, podsećanje…). Znači to je dokument kojim se beleži nešto, neki događaj, dogovor ili samo razmišljanja o nekoj temi. Termin memorandum se obično upotrebljava za neke zvanične dokumente, koji imaju poseban standardizovan oblik koji uključuje i grafičke elemente (naziv, logo…), koji se koriste u poslovnoj i službenj prepisci, da bi se formom dala veća važnost dokumentu.
Iako nije najsavršeniji, engleski jezik je u najširoj upotrebi, što je uslovljeno ekonomskom moći onih kojima je taj jezik primarni. A ekonomska moć prouzrokuje razvijenost pravnog prometa što dalje uslovljava i potrebu uređenja i nastanka određenih stvari, tako da najveći broj novih izraza koji su međunarodnoj upotrebi (i tih „pomodnih“) dolazi iz engleskog jezika.
U engleskom jeziku, izraz memorandum se kao pravni termin najčešće upotrebljava za zapis o nekom dogovoru, pri čemu postoje različite vrste ovih dokumenta (memo, memorandum of understanding, memorandum of agreement, or memorandum of association…). A postoje i drugi oblici pismena za koja se upotrebljava izraz memorandum, koje bi mogli prevesti kao napomene, izveštaji, beleške…
E ovde moramo povesti računa o onome što sam napred pomenuo. Da se izrazi ne smeju bukvlano prevoditi, te da se mora paziti na „duh“ oba jezika (i srpskog i engleskog ).
Zadržaću se na dva oblika memoranduma koji se po mom mišljenju, kod nas pogrešno upotrebljavaju. Štaviše, prevode se kao jedan oblik, kao „Memorandum o razumevanju“, a to prouzrokuje sve probleme u shvatanju suštine.
„Memorandum of understanding“ bukvalno se može prevesti kao „Memorandum o razumevanju“, i predstavlja dokument koji opisuje dogovor između nekih strana. Ali, suština ovog dokumenta je da se njime u stvari opisuju namere u vezi nekog budućeg posla. E tu je suština.
„Memorandum of agreement“ se bukvalno može prevesti kao „Memorandum o sporazumu“ (o postizanju sporazuma, o dogovoru, o saglasnoti…), a predstavlja dokument o konkretnom dogovoru između nekih strana.
Inače, u engleskom jeziku postoji i termin „Contract“, koji se najčešće upodobljava našem izrazu ugovor, a koji predstavlja pravno obavezjujući dogovor (sporazum) između nekih strana.
Ali, razumevanje jezika zavisi od „duha“ istog, od konstrukcija koje se u njemu upotrebljavaju, od profila, osobenosti i mentaliteta naroda koji ga upotrebljava. A to se najčešće vidi kada se bukvalno prevedu neki uobičajeni izrazi ili izreke sa srpskog jezika pa stranci ne razumeju o čemu je reč. Neke pojmove je nemoguće prevesti. Recimo, naš izraz „zatezna kamata“ nema direktan pandan u engleskom jeziku, o čemu sam pisao u tekstu „Osnov problema kod zatezne kamate“.
I sad, kada kažete memorandum o sporazumu, u stvari kažete da je to zvaničan dokument (list hartije) o nekakvom dogovoru. Bukvalno je rečeno da je to zvanični dokument o sporazumu a u srpskom jeziku to se zove ugovor koliko znam. Imamo našu reč, zašto se ne koristi?
Možda zato što oni koji upotrebljavaju te izraze ne znaju značenje reči u srpskom jeziku, pogotovo pravnih termina.
A za razumevanje, posebno ako je reč je o poslovnim dogovorima (kakva je izgradnja metroa), dovoljno je znati šta recimo piše u Zakonu o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/1978, 39/1985, 45/1989-USJ, 57/1989, “Sl. list SRJ”, br. 31/1993 i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020) – u daljem tekstu: ZOO, jer to je “krovni“ iliti propis kojim se uređuju svi ugovori.
E sad, ono što je problem i u ZOO, jeste nedostatak definicija za ključne pojomove kojima se barata. Pa tako, ZOO daje precizna objašnjenja i kad je ugovor zaključen, šta mu prethodi (ponuda), koji su uslovi, o obavezama ugovornih strana, o formi,… ali ne daje definiciju, šta je to ugovor? Zakonodavac je pretpostavio je da je reč o opštepoznatom pojmu. Da li je to stvarno opštepoznat i svima razumljiv pojam?
Ugovor je pravni posao, pravno obavezujući odnos između ugovornih strana. Da ne komplikujem previše, jedna od definicija kaže to je saglasna izjava volja dva ili više lica upravljena na postizanje određenog cilja. Ugovoriti znači da je nekom dogovoru data forma i obaveznost. Može postojati i usmeni ugovor, ali ako je u pismenoj formi podrazumava dokument o nekakvom sporazumu (o dogovoru, o sklapanju posla).
A najčešće nerazumevanje postoji oko pojma „predugovor“. Lično sam čuo mnoga nebulozna tumačenja i interprentacije ovog pojma. Npr. od službenika banaka, koji pod istim podrazumevaju ugovor koji još nije overen od organa nadležnog za overu?!? Neki misle da je to nacrt ili predlog ugovora. Šta je zapravo predugovor?
Član 45. ZOO kaže, predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor a koji obavezuje ako sadrži bitne sastojke glavnog ugovora. Predugovor ne obavezuje ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko izmenile da ne bi bio ni zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme. Propisi o formi glavnog ugovora važe i za predugovor, ako je propisana forma uslov punovažnosti ugovora.
Suštinski, predugovor znači prvenstveno obavezu strana u njemu da pristupe zaključenju ugovora kojim će regulisati svoj odnos, dok se u predugovoru samo daju glavni elementi i naznake (smernice, principi…) o uslovima tog glavnog posla.
Dakle, za strane u njima i ugovor i predugovor su ugovori (pismeni sporazumi) i predviđaju obaveze (obavezuju). Ugovor predviđa konkretne obaveze, a predugovor previđa obavezu potpisa konkretnog ugovora. Prosto.
E sad kad su nam jasni pojmovi ugovora i predugovora u srpskom jeziku, da se vratimo na one u engleskom. Nadam se da je sada jasno, i „Memorandum o razumevanju“ („Memorandum of understanding“) i „Memorandum o sporazumu“ („Memorandum of agreement“) u stvaru su ugovori u pismenoj formi.
Ako pravilno upotrebljavamo izraze iz srpskog jezika, i poštujemo duh našeg jezika i osnovne logičke postulate, dolazimo do toga da:
- „Memorandum of understanding“ kojim se opisuju namere u vezi nekog budućeg posla, treba prevoditi kao predugovor;
- „Memorandum of agreement“ treba prevoditi kao glavni ugovor (ili samo ugovor).
Možemo reći za „Memorandum of agreement“ da je to sporazum (jer to je bukvalan prevod – dokument o sporazumu), ali pismeni sporazum je ugovor, tako da se vrtimo u krug. Kako god, i da se prevodi kao sporazum bilo bi jasnije, nego reći da je to „zapis na papiru o nekakvom razumevanju“, kako to ispada ako tumačimo šta je rečeno kada se kaže „Memorandum o razumevanju“. Jer, odmah se postavlja pitanje, ko tu i šta razume?
Dakle, generalno možemo reći, „Memorandum o razumevanju“ je predugovor, a „Memorandum o sporazumu“ je glavni ugovor. Ali, pošto se tumači sadržaj a ne bukvalni prevod naslova, precizni prevod naslova bilo kog konkretnog dokumenta moguće je dati tek kada se protumači i razume njegov sadržaj. Dakle, šta god da je neko napisao kao naziv dokumenta kada ga je sastavljao (Agreement, Contract, Deal, Memorandum of…), sve se to može prevesti kao ugovor. A kolika je obaveznost bilo kog konkretnog ugovora, to zavisi od onoga što u njemu piše.
A kako je aktuelni ministar finansija uspeo da prevede ono što je potpisao kao sporazum o razumevanju, kako je izjavio na televiziji, e to zaista ne znam. Jer nemoguće je da se konkretni dokument na engleskom zove „Agreement of understanding“ (nisam nikada čuo za takav izraz). Jer, to bi u prevodu značilo sporazum o tome da su se razumeli, iliti sporazum o dogovoru, što je u potpunosti besmisleno reći. Jer, u srpskom jeziku to „razumevanje“ (understanding) u stvari znači dogovor strana, a ne da razumeju jezik na kome pričaju. Značenje nekog izraza zavisi od konteksta u kome se upotrebljava. Tako da razumeti nekad znači shvatiti (kao logički, misaoni proces), a nekad i sporazum iliti dogovor (zaključenje istog, kada se kaže da se neko razumeo odnosno sporazumeo oko nečega).
4. Umesto zaključka, a možda nekome bude od korisi
Sad se opet postavlja pitanje, šta reći a ne ponoviti se ili biti grub? Da li i ovo potvrđuje tezu da je neznanje glavni problem našeg društvenog (ne samo pravnog) sistema?
Ne znam, možda je najbolje ne davati komentar, već da svako donese sopstvene zaključke. Reći ću jedino, nije sramota ne znati nešto, niti pitati, niti angažovati nekog ko se razume, problem je samo neprofesionalno ponašanje. Jer, profesionalizam nekog lica podrazumeva, prvo, stručnost za obavljanje poslova koji su mu povereni (znanje + relevantno iskustvo), drugo, izvršavanje radnih zadataka i obaveza u rokovima, te volju da se svaki problem reši. Prenebregavanje i zanemarivanje problema je najveći problem u stvari. Profesionalcima je svojstvena i konstantna želja i volja za daljim usavršavanjem i učenjem, jer učenje je proces koji nikada nije u potpunosti završen, zato što se stalno i iznova pojavljuje nešto novo o čemu treba razmišljati i što treba savladati. A profesionalcima nije svojstvena ni sujeta (koja obično dolazi iz neznanja), jer profesionalizam podrazumeva i konsultovanje stručnijih lica kada je to potrebno.
Na kraju, iznosim lični utisak koga se nikako ne mogu osloboditi. Ono što se čini kod nas, odavno nije materijal za stručnu analizu (bar ne onih koji se bave pravom), već za Riplija (Ripley), za ediciju „Verovali ili ne“. Na šta me sve zajedno podseća opisao sam na kraju teksta „Vanredno stanje u Aveniji b.b.“, koji se može videti na Pravnom portalu.
Ostaje nada da će u budućnosti neko pročitati ova razmatranja i možda se bar zamisli. Dok se to ne desi, svima nama koji živimo u ovoj zemlji (i pokušavamo da se bavimo nekim poslom) želim mnogo sreće, jer u situacijama gde ništa ne zavisi od znanja i stručnosti, samo sreća može pomoći.
I da uputim apel svima koji se javno istupaju, pazite šta govorite i pišete, neko može to ozbiljno da shvati.
